Религија самураја
Историјско-хронолошки преглед духовних, ритуалних и идеолошких основа ратничке класе средњовековног и раног модерног Јапана
Прегледни академски чланак
— студија из историје религија и јапанологије —
Сажетак
Овај чланак пружа синтетички преглед религијских, ритуалних и идеолошких традиција које су обликовале духовни свет јапанске ратничке класе (буши 武士, познатије под називом самураји) од раздобља Хеиан (794–1185) до укидања сталешког система у раздобљу Меиђи (1868–1912). Полазна теза рада јесте да „религија самураја“ никада није представљала јединствен, догматски заокружен систем, већ синкретички сплет више традиција — аутохтоног шинтоа, разноврсних струја будизма (посебно зен, чисте земље и езотеричног шингон и тендаи будизма), конфуцијанске етике, таоистичких и „народних“ (фолклорних) елемената — чији су се тежишта мењала кроз векове у складу с политичким, друштвеним и војним приликама. Рад прати хронолошки лук ове формације, преиспитује популарне митове (међу којима је најистакнутији мит о наводно искључивој вези између зена и самурајâ), и разматра како је тек у раздобљу Едо (1603–1868), у условима трајног мира, кодификована етичка синтеза која ће у 20. веку постати позната као бушидо 武士道, „пут ратника“.
1. Увод: проблем дефиниције
Синтагма „религија самураја“ методолошки је варљива на неколико начина. Прво, сама категорија „религије“ (шӯкјо̄ 宗教) у јапанском језику је позни, модерни неологизам скованован у другој половини 19. века као превод западног појма religion; примењивати је ретроактивно на предмодерни Јапан значи наметати концептуални појам који у то доба није постојао. За предмодерне Јапанце, оно што бисмо данас назвали „религиозним“ било је нераздвојиво утопљено у обичајно право, породичне обавезе, локалне култове, државну церемонију и свакодневну праксу.
Друго, „самурај“ није статична категорија. Ратник раног Хеиана — коњаник-стрелац из провинције — религиозно, друштвено и економски дели мало тога са уљудним конфуцијанским чиновником-администратором позног Едоа, који је мач носио готово искључиво као статусни симбол. Између њих леже готово хиљаду година трансформација.
Треће, доминантна одлика јапанске религиозне историје јесте синкретизам — коегзистенција и стапање традиција које се на Западу често перципирају као међусобно искључиве. Просечан ратник могао је истовремено да се моли шинтоистичким божанствима (ками 神) за победу у боју, да наручује будистичке заупокојене обреде за погинуле, да поштује конфуцијанске норме лојалности према господару и да прибегава таоистичким астролошким и гатачким праксама — не осећајући у томе никакву противречност.
Стога овај рад не тражи једну „религију самураја“, већ прати како су се различите традиције преплитале и надметале за примат у духовном животу ратничке класе кроз историјске епохе.
2. Религијски темељи предратничког Јапана
2.1. Шинто и култ ками
Аутохтона јапанска религиозност, коју ретроспективно називамо шинто 神道 („пут богова“), почива на поштовању ками — обиља натприродних сила, божанстава, обожених предака и духова природе. За ратничку класу нарочит значај имала су ратничка и заштитничка божанства, међу којима се истиче Хачиман 八幡 — синкретичко божанство ратовања, касније поистовећено с обоженим царем Ођином, које је постало заштитник моћног клана Минамото и, шире, целокупног ратничког сталежа.
Ками-побожност ратника била је изразито прагматична и оријентисана на овоземаљске користи (генсе ријаку 現世利益): победу, заштиту, плодност поседа, здравље. Ратници су подизали и даривали светилишта, полагали заклетве пред божанствима, и носили амајлије (омамори) у бој. Концепт ритуалне нечистоће (кегаре 穢れ) — нарочито оне везане за крв и смрт — стварао је, међутим, дубоку тензију: ратник, чији је позив управо проливање крви, био је у сталном ритуалном сукобу са захтевима шинтоистичке чистоте, што је будизам вешто попуњавао својом бригом о мртвима и загробном судбином.
2.2. Долазак и укорењивање будизма
Будизам је у Јапан стигао из Кине преко Кореје средином 6. века (традиционално 538. или 552). Испрва религија дворске аристократије, кроз раздобља Нара (710–794) и Хеиан постепено се укоренио и разгранао. За доцнију духовност ратника пресудне су биле две езотеричне (миккјо̄ 密教) школе Хеиан периода: тендаи (осн. Саичо) и шингон (осн. Кукаи), с њиховим сложеним ритуалима, мандалама, мантрама и обредима заштите (кађи кито̄). Управо су ти обреди заштите — призивање моћи Буда и бодисатви ради победе и очувања живота — били нарочито привлачни ратницима.
3. Настанак ратничке класе и њена рана религиозност (Хеиан, 794–1185)
Ратничка класа израста из провинцијских земљопоседника и војних породица које су у другој половини Хеиан периода стекле војну и, постепено, политичку моћ, док је дворска аристократија у престоници слабила. Религиозност ових раних ратника била је првенствено шинтоистичко-езотерична и снажно прагматична. Кланови су неговали култове својих заштитних божанстава (уђигами 氏神): Минамото — Хачимана, Таира — божанства светилишта Ицукушима.
Историју борбе за превласт између кланова Таира и Минамото (Генпеи рат, 1180–1185) сачувао нам је ратни еп Прича о Хеикеу (Хеике моногатари), чији чувени уводни пасус — о звуку звона манастира Гион који одзвања пролазношћу свих ствари — сажима будистичке појмове непостојаности (муђо̄ 無常) и кармичке одмазде. Овај текст сведочи да је будистичка сотериологија и естетика пролазности већ дубоко прожела ратнички имагинаријум касног Хеиана.
4. Камакура шогунат и „нови будизам“ (1185–1333)
Успостављањем првог шогуната у Камакури (1192) ратничка класа постаје доминантна политичка сила. Ово раздобље доноси праву религиозну револуцију познату као камакурски нови будизам, низ покрета који су будистичко спасење учинили доступним обичном човеку — а тиме и ратнику који није имао времена ни учености за сложене езотеричне обреде.
4.1. Будизам Чисте земље
Хонен (1133–1212) и његов ученик Шинран (1173–1263) проповедали су спасење кроз просту, искрену призивну молитву (нембуцу 念仏 — „Наму Амида Буцу“) упућену Буди Амиди, који је заветом обећао препород у Чистој земљи свима који му се обрате с вером. Ова доктрина „другоснажног“ спасења (тарики) — спасења не сопственим напором већ милошћу Буде — имала је огроман егалитарни потенцијал и посебно је привлачила ниже ратнике и сељаке-војнике, којима је нудила утеху пред сталном претњом насилне смрти.
4.2. Зен будизам и ратници
Најпознатија — и најпогрешније схваћена — веза јесте она између зена 禅 и самурајâ. Зен (кин. чан) у Јапан преносе Еисаи (школа Ринзаи, 1191) и Доген (школа Сото, 1227). Ринзаи зен, с нагласком на непосредно, невербално просветљење (сатори), медитацију (зазен) и парадоксалне загонетке (ко̄ан), стекао је наклоност камакурске и, доцније, ашикага ратничке елите.
Треба, међутим, нагласити важну историографску исправку. Популарна представа — да су самураји масовно практиковали зазен ради стицања хладнокрвности у боју — јесте у великој мери модерна конструкција, посебно популаризована делом Нитобе Иназоа Бушидо: душа Јапана (1900, писано на енглеском за западну публику) и списима зен-апологете Д. Т. Судзукија у 20. веку. У стварности, привлачност зена за ратничке елите била је колико духовна толико и политичко-културна: зен манастири били су чворишта кинеске учености, дипломатије, трговине, сликарства, калиграфије, чајне церемоније и вртларства. Патронат над зеном био је знак префињености и извор културног капитала, а не пре свега борбене технике.
Ипак, извесне сродности су стварне: зен нагласак на непосредности, на превазилажењу страха од смрти, на деловању без ометајуће рефлексије („не-ум“, мушин 無心) — доиста је могао резонирати с потребама човека који се суочава са смрћу. Ова веза биће теоретски разрађена тек знатно касније, у делима попут списа монаха Такуана Сохоа упућених мачеваоцима у 17. веку.
5. Раздобља Муромачи и Сенгоку: рат, побожност и нова вера (1336–1600)
Ашикага шогунат (Муромачи период) обележен је процватом зен-инспирисане културе (култура Хигашијаме), али и постепеним урушавањем централне власти које кулминира вековним грађанским ратом — раздобљем Сенгоку („зараћене државе“, отприлике 1467–1600).
5.1. Ратнички монаси и религиозне лиге
Религија у овом раздобљу није била само утеха — била је и оружана сила. Со̄хеи 僧兵 („монаси-ратници“) великих манастира (Енрјакуђи на планини Хиеи, Ко̄фукуђи) представљали су озбиљну војну и политичку моћ. Још радикалнији феномен биле су Икко̄-ики 一向一揆 — масовне побуњеничке лиге следбеника Чисте земље (огранак Ђодо Шиншу), које су у 15. и 16. веку контролисале читаве провинције и водиле огорчене ратове против феудалних господара. Оне сведоче да је религија Чисте земље могла бити и извор милитантне колективне акције, а не само индивидуалне утехе.
5.2. Долазак хришћанства
Године 1549. језуит Франциско Хавијер искрцао се у Кагошими, отпочевши „хришћанско столеће“ Јапана. Католичанство је стекло значајан број преобраћеника, укључујући и неколико моћних феудалних господара (кириштан даимјо̄). Мотиви преобраћења ратника били су сложени: искрено верско убеђење, али и приступ уносној трговини с Португалцима (посебно ватреним оружјем) и политичко надметање. Хришћанство је донело радикално друкчију концепцију — монотеизам, лични спас, једно апсолутно божанство изнад свих господара — што ће се показати политички неспојивим с новим централизованим поретком.
5.3. Смрт, ритуал и сепуку у доба рата
У раздобљу непрестаног ратовања обликује се и најпрепознатљивији ратнички ритуал — сепуку 切腹 (вулгарно харакири), ритуално самоубиство парањем трбуха. Иако се често тумачи као чисто „будистичко“ превладавање страха од смрти, сепуку има сложену симболику: трбух (хара) се сматрао седиштем воље и искрености, па је његово отварање представљало доказ чистоте намере. Ритуал спаја шинтоистичке представе о чистоти, будистичко прихватање пролазности живота и, доцније, конфуцијанске појмове части и лојалности.
6. Раздобље Едо: мир, кодификација и рођење бушида (1603–1868)
Успостављањем Токугава шогуната (1603) наступа два и по века готово непрекинутог мира (Пакс Токугавана). Овај преокрет из перманентног рата у трајни мир корените је преобразио самурајски идентитет и његову религиозно-етичку основу. Ратник без рата морао је наново да оправда своје привилеговано место у друштву — не више борбеном вештином, већ моралним и административним примером.
6.1. Успон неоконфуцијанизма
Државна идеологија Токугава поретка постаје неоконфуцијанизам школе Џу Сија (шушигаку), који је пружао савршену идеолошку матрицу за стабилно, хијерархијско, мирнодопско друштво. Његови кључни појмови — лојалност (чӯ 忠), синовска побожност (ко̄ 孝), исправан однос између господара и вазала, самоусавршавање кроз учење — постали су окосница самурајске етике. Управо се у овом периоду тежиште ратничке идеологије померило с будизма и шинтоа ка конфуцијанској секуларној етици.
Мислилац Јамага Соко (1622–1685) формулисао је концепт сидо̄ 士道 („пут племенитог човека“), тумачећи улогу самураја у миру као улогу моралног узора и чувара конфуцијанских врлина за читаво друштво — ратник као етички лидер, а не пуки борац.
6.2. Хагакуре и идеал смрти
Насупрот рационалистичкој конфуцијанској струји стоји најчувенији (и најпровокативнији) спис ратничке етике — Хагакуре 葉隠 („Скривено у лишћу“, око 1716), настао из беседа Јамамото Цунетомоа, самураја из клана Набешима који је постао будистички монах. Његова чувена изрека — да „пут ратника лежи у умирању“, односно у сталној спремности на смрт — представља крајње заоштрен, готово мистичан идеал заветне лојалности господару.
6.3. Зен, мачевање и „ум“ ратника
У миру, борилачке вештине (буђуцу) постепено се преображавају у путеве самоусавршавања (будо̄ 武道). У том контексту процветава теоријска синтеза зена и мачевања. Монах Такуан Сохо (1573–1645) у писмима великом мачеваоцу Јагју Муненорију развија појам „непокретне мудрости“ и „не-ума“ (мушин): ум који нигде не застаје, који не пристаје уз противников мач ни уз сопствени страх, слободан је да реагује савршено. Ово је тренутак у коме веза зена и мача постаје експлицитна доктрина — али, важно је, то се дешава у мирнодопском, готово естетско-филозофском кључу, а не на бојном пољу.
6.4. Инцидент 47 ронина
Догађај из 1701–1703 — освета 47 самураја без господара (ро̄нин) за смрт свог даимјоа, након чега им је наређено ритуално самоубиство — постао је најпознатија парадигма сукоба између приватне лојалности (гири 義理) и државног закона. Расправа коју је изазвао међу конфуцијанским учењацима тог доба показује да „самурајска етика“ никада није била монолитна, већ поприште живих, често оштрих идеолошких спорова.
7. Синкретизам у пракси: како је изгледала стварна побожност
Насупрот уредним доктринарним поделама, стварни религиозни живот појединачног ратника био је вишеслојан и функционалан. Различите традиције покривале су различите животне области:
• Шинто — рођење, овоземаљска заштита, победа у боју, чистота, култ предака клана и заштитних божанстава;
• Будизам — смрт, сахране, заупокојени обреди, судбина душе, утеха пред пролазношћу, теорија превладавања страха;
• Конфуцијанизам — друштвене улоге, лојалност, породична хијерархија, управљање, самоусавршавање, образовање;
• Таоизам и народна веровања — астрологија, гатање, повољни и неповољни дани и правци (оммjо̄до̄ 陰陽道), амајлије, дуговечност.
Ратник је, дакле, кроз живот пролазио кроз све ове регистре без осећаја противречности — синкретизам није био компромис него природни модус јапанске религиозности. Управо стога свака покушана редукција „религије самураја“ на једну традицију (најчешће зен) нужно искривљује историјску стварност.
8. Бушидо као модерна конструкција
Реч бушидо ретко се јавља у предмодерним изворима. Систематизовани „кодекс части“ који данас асоцирамо уз ту реч у великој је мери производ два позна тренутка: (1) касног Едоа, када мирнодопски идеолози настоје да осмисле сврху ратника, и (2) раздобља Меиђи, када модерна нација-држава тражи јединствен морални идентитет. Нитобе Иназо је 1900. написао Бушидо: душа Јапана на енглеском, за западну публику, представивши идеализовану, делом христијанизовану и делом викторијанску слику ратничке части као наводне „душе“ јапанске нације.
Ова модерна синтеза потом је, нарочито у првој половини 20. века, идеолошки инструментализована у службу државног национализма и милитаризма — што је трајно обојило и понекад изопачило западну и јапанску перцепцију историјских самураја. Критичка историографија последњих деценија стога инсистира на разликовању историјских ратника од модерног мита о бушиду.
9. Закључак
„Религија самураја“ најтачније се разуме не као једна вера, већ као динамична, синкретичка и историјски променљива констелација традиција. У раном раздобљу доминирају шинтоистичка ратничка божанства и езотерични будистички обреди заштите; камакурски преокрет доноси егалитарну сотериологију Чисте земље и културни престиж зена; доба грађанских ратова открива и милитантно лице религије (монаси-ратници, побуњеничке лиге) и сусрет с хришћанством; а мир раздобља Едо помера тежиште ка конфуцијанској секуларној етици и рађа теоријске синтезе попут зен-мачевања и списа попут Хагакуреа. Тек на самом крају, у модерно доба, из свега тога дестилује се и митологизује појам бушида.
Свака озбиљна студија ове теме мора, дакле, да одоли двострукој замци: и есенцијализму (представи о једној непроменљивој самурајској души) и анахронизму (пројектовању позног бушида на средњовековне ратнике). Религиозни свет самураја био је онолико сложен, противречан и слојевит колико и векови кроз које се тај сталеж мењао — а управо у тој сложености лежи његова историјска и људска вредност.
Одабрана библиографија
Bodiford, William M. Sōtō Zen in Medieval Japan. Honolulu: University of Hawai‘i Press, 1993.
Friday, Karl F. „Bushidō or Bull? A Medieval Historian’s Perspective on the Imperial Army and the Japanese Warrior Tradition.“ The History Teacher 27, бр. 3 (1994): 339–349.
Friday, Karl F. Samurai, Warfare and the State in Early Medieval Japan. New York: Routledge, 2004.
Hurst, G. Cameron III. „Death, Honor, and Loyalty: The Bushidō Ideal.“ Philosophy East and West 40, бр. 4 (1990): 511–527.
Josephson, Jason Ānanda. The Invention of Religion in Japan. Chicago: University of Chicago Press, 2012.
King, Winston L. Zen and the Way of the Sword: Arming the Samurai Psyche. New York: Oxford University Press, 1993.
Nitobe, Inazō. Bushidō: The Soul of Japan. Philadelphia: Leeds & Biddle, 1900.
Ooms, Herman. Tokugawa Ideology: Early Constructs, 1570–1680. Princeton: Princeton University Press, 1985.
Ratti, Oscar, и Adele Westbrook. Secrets of the Samurai. Rutland: Tuttle, 1973.
Souyri, Pierre François. The World Turned Upside Down: Medieval Japanese Society. Прев. Käthe Roth. New York: Columbia University Press, 2001.
Stone, Jacqueline I., и Mariko Namba Walter, ур. Death and the Afterlife in Japanese Buddhism. Honolulu: University of Hawai‘i Press, 2008.
Suzuki, Daisetz T. Zen and Japanese Culture. Princeton: Princeton University Press, 1959.
Takuan Sōhō. The Unfettered Mind: Writings of the Zen Master to the Sword Master. Прев. William Scott Wilson. Tokyo: Kodansha, 1986.
Turnbull, Stephen. The Samurai and the Sacred. Oxford: Osprey, 2006.
Victoria, Brian Daizen. Zen at War. 2. изд. Lanham: Rowman & Littlefield, 2006.
Yamamoto, Tsunetomo. Hagakure: The Book of the Samurai. Прев. William Scott Wilson. Tokyo: Kodansha, 1979.
Напомена о транскрипцији
Јапански термини транскрибовани су прилагођеном српском ћирилицом ради читљивости; у загради су наведени изворни знакови где је то релевантно. Дуги самогласници означени су цртицом изнад (макроном) тамо где је то технички изведено (нпр. шӯкјо̄, со̄хеи). За стручну употребу препоручује се провера облика према Хепберновој латиничкој романизацији наведеној у библиографским јединицама.
