Наполеон Бонапарта и религија
Вера, политика и институције у доба Царства (1769–1821)
Историја модерне Европе · Религија и држава
Сажетак
Овај чланак нуди свеобухватну анализу вишеслојног односа Наполеона Бонапарте (1769–1821) према религији — као личном питању, као инструменту државне политике и као пољу институционалне реорганизације модерне Европе. Полазећи од претпоставке да се Наполеонов однос према вери не може свести ни на искрену побожност ни на пуки цинизам, студија показује да је он изградио особен, прагматичан модел у којем религија функционише пре свега као стуб друштвеног поретка и легитимације власти. Анализирају се корзиканско католичко порекло и просветитељско образовање будућег цара, египатска епизода и његово реторичко приближавање исламу, преломни Конкордат из 1801. и Органски чланци из 1802. којима је преобликован однос француске државе и Католичке цркве, царска круна и симболика крунисања 1804, сукоб с папом Пијем VII који је кулминирао заробљеништвом папе и екскомуникацијом цара, као и посебна политика према протестантима и Јеврејима, оличена у Великом синедриону и конзисторијалном систему. Закључује се да Наполеонова религиозна политика представља кључну карику између револуционарне секуларизације и модерне регулаторне државе, те да су многе њене институционалне последице — нарочито у Француској, Италији, немачким и пољским земљама — надживеле само Царство.
Кључне речи: Наполеон Бонапарта; Конкордат 1801; Пије VII; католицизам; ислам; јудаизам; Велики синедрион; секуларизација; галиканизам; грађанска религија; легитимација власти.
1. Увод: проблем и приступ
Мало који аспект наполеоновске епохе изазива толико трајних и међусобно супротстављених тумачења као однос Наполеона Бонапарте према религији. За једне посматраче он је био хладни рационалиста и дете просветитељства, човек за кога вера није значила ништа сем корисног средства владања; за друге, реч је о суштински католичком духу који је, упркос сукобима с папством, у изгнанству на Светој Јелени пронашао пут ка искреној побожности. Између ова два пола сместио се читав спектар нијансираних тумачења, при чему свако од њих осветљава по један стварни аспект необично сложене личности и још сложеније политике.
Циљ овог чланка није да пресуди да ли је Наполеон „веровао“ у уобичајеном смислу те речи — питање које остаје начелно неодлучиво и, што је важније, историографски мање продуктивно него што се на први поглед чини. Уместо тога, овде се религија посматра као поље деловања: као простор у којем се укрштају лична уверења, политичка калкулација, институционална реконструкција и симболичка легитимација власти. Наполеон је наследио Француску у којој је Револуција развргла хиљадугодишњи савез трона и олтара, конфисковала црквена добра, прогонила свештенство и на кратко покушала да успостави сопствене грађанске култове. Његов задатак — онако како га је сам дефинисао — био је да религију врати у службу друштвеног поретка, али под условима које диктира држава, а не Црква.
Методолошки, студија се ослања на три врсте извора: прво, на Наполеонове сопствене исказе — писма, разговоре забележене од сарадника, диктате са Свете Јелене — која се читају критички, имајући у виду да је он био мајстор реторичке саморепрезентације; друго, на институционалне документе, пре свега текст Конкордата из 1801, Органске чланке, декрете о јеврејским конзисторијама и одлуке Великог синедриона; и треће, на богату секундарну литературу која се, нарочито од друге половине двадесетог века, окренула од моралистичких пресуда ка анализи функција религије у наполеоновском систему власти.
Основна теза коју чланак брани гласи: Наполеонов однос према религији најбоље се разуме као прагматични етатизам — доследно настојање да се верске институције интегришу у државни апарат као стубови стабилности, послушности и националне кохезије, при чему су садржај и догма секундарни у односу на друштвену функцију. Ова оријентација објашњава наизглед контрадикторне потезе: истовремено обнављање католичке хијерархије и њено потчињавање, реторичко кокетирање с исламом у Египту и заштиту протестаната код куће, еманципацију Јевреја и надзор над њима. Свуда је принцип исти — вера је корисна утолико уколико учвршћује поредак; чим постане извор непокорности, постаје непријатељ.
Структура чланка прати овај аргумент. Након прегледа личних и интелектуалних корена Наполеоновог односа према вери (одељак 2), разматра се идеолошки контекст који је Револуција оставила у наслеђе (одељак 3). Средишњи део посвећен је Конкордату и његовим последицама као камену темељцу целокупне политике (одељци 4 и 5), потом египатској епизоди и односу према исламу (одељак 6), сукобу с папством (одељак 7), политици према протестантима и Јеврејима (одељци 8 и 9), симболичкој и церемонијалној димензији власти (одељак 10), позном обрту на Светој Јелени (одељак 11) и, најзад, дуготрајним последицама и историографским контроверзама (одељци 12 и 13).
2. Лични и интелектуални корени
2.1. Корзиканско католичко порекло
Наполеон Бонапарта рођен је 15. августа 1769. у Ајачу, на Корзици, само неколико месеци пошто је острво прешло из ђеновљанских у француске руке. Породица Бонапарте била је римокатоличка, као и готово читаво корзиканско друштво, а мали Наполеон крштен је у складу с обичајима острва. Његова мајка, Летиција Рамолино, била је жена изразите воље и традиционалне побожности; управо њено име Наполеон је касније често призивао, а њену религиозност описивао с поштовањем какву у његовим речима о институционалној Цркви ретко налазимо. Корзиканско католичанство било је, међутим, мање ствар теолошке рефлексије а више ствар обичаја, породичне части и заједничког идентитета — облик вере уроњен у свакодневни живот, ритуал и друштвену припадност.
Ова рана матрица оставила је трага. Наполеон никада није раскинуо са спољашњом припадношћу католицизму; никада се није прогласио атеистом нити је, попут неких револуционарних вођа, показивао активно непријатељство према самом појму религије. Пре би се могло рећи да је задржао неку врсту културног католицизма — осећај да је вера ткиво заједнице — на који је касније калемио потпуно инструментално, државничко разумевање њене улоге.
2.2. Просветитељско образовање
Са само девет година Наполеон је напустио Корзику и уписан у војну школу у Бријену, а потом у париску Војну академију. Формативне године провео је, дакле, у институцијама француског просветитељства, читајући Волтера, Русоа, Рејнала и друге писце који су према откривеним религијама гајили критички, а понекад и отворено непријатељски став. Млади официр упијао је деистичку и рационалистичку климу свог времена; сачувани записи из младости сведоче о читаоцу склоном скептицизму према догми, чудима и клерикалном ауторитету.
Из тог укрштаја — корзиканске католичке матрице и просветитељске рационалистичке климе — израстао је особен склоп. Наполеон је, чини се, у зрелом добу заступао неку врсту деизма: веровање у неодређеног Творца или уређујући принцип космоса, спојено с дубоком сумњом према теолошким тврдњама појединих цркава. Али — и то је пресудно — тај лични деизам никада није постао основа јавне политике. Напротив, Наполеон је оштро разликовао оно што сам можда мисли о метафизичким питањима од онога што сматра друштвено потребним. Позната је његова забелешка да би он лично можда био склон филозофском неверовању, али да народу треба религија, и то устаљена, видљива, институционална религија.
„Друштво не може постојати без неједнакости имања, а неједнакост имања не може постојати без религије. Кад човек умире од глади поред другога који се преждере, немогуће му је да се с тим помири ако не постоји ауторитет који му каже: тако хоће Бог.“ — исказ приписан Наполеону, који сажима његово схватање социјалне функције вере.
Без обзира на тачност дословне формулације — многи Наполеонови искази долазе до нас посредством мемоариста склоних улепшавању — теза коју она изражава доследно се провлачи кроз његово деловање. Религија је за Наполеона превасходно чинилац социјалне стабилности: она сиромашнима даје разлог да прихвате свој положај, богатима легитимитет, а држави послушне поданике. У том смислу, његов однос према вери припада дугој традицији мишљења о „грађанској религији“ која сеже од Макијавелија и Хобса до Русоа, али је Наполеон од свих њих најдоследније спровео у институционалну праксу.
3. Наслеђе Револуције: религија у рушевинама
Да би се разумела Наполеонова религиозна политика, неопходно је имати на уму размере верске кризе коју је оставила Француска револуција. Пред 1789. Католичка црква била је највећи земљопоседник у краљевству, повлашћени сталеж и идеолошки ослонац апсолутне монархије. Револуција је тај поредак срушила у неколико наврата и на неколико фронтова истовремено.
Најпре, декретима из 1789. и 1790. национализована су црквена добра ради покривања државног дуга, а монашки редови распуштени. Затим је Грађанским уставом свештенства (1790) Црква у Француској практично претворена у државну установу: свештеници су постали плаћени службеници, бирани попут чиновника, а од њих се тражила заклетва на верност уставу. Тај захтев расцепио је француско свештенство на „заклете“ (конституционалне) и „незаклете“ (рефракторне) свештенике, а Папа Пије VI осудио је читав подухват. Расцеп је продубио већ постојеће поделе и на много места претворио верско питање у питање живота и смрти — незаклети свештеници прогоњени су, депортовани и погубљивани, а верске побуне, попут оне у Вандеји, добиле су карактер грађанског рата.
У радикалној фази Револуције уследили су покушаји потпуног искорењивања хришћанства. Кампања дехристијанизације 1793–1794. затварала је цркве, скрнавила светилишта, уводила револуционарни календар без недеље и хришћанских празника и на олтаре постављала алегоријске фигуре Разума. Робеспјеров Култ Врховног бића представљао је покушај да се неверништву дехристијанизатора супротстави државно спонзорисани деистички култ, али је и он нестао с падом свог творца. Директоријум је потом покушао с Теофилантропијом, још једним ефемерним грађанским култом. Ниједан од тих подухвата није успео да замени укорењену народну побожност; постигли су углавном да продубе јаз између револуционарне државе и великог дела становништва, нарочито на селу.
Резултат је био својеврсни верски вакуум помешан с дубоким огорчењем. Милиони Француза остали су привржени католичанству, али без уредне хијерархије, без признатог односа с државом и уз стално жариште сукоба. За Наполеона, који је на власт дошао државним ударом 18. бримера (новембар 1799), ово стање представљало је истовремено проблем и прилику. Проблем — јер је верски раздор потхрањивао ројализам и побуне и подривао унутрашњи мир неопходан за консолидацију новог режима. Прилика — јер је онај ко реши верско питање могао рачунати на захвалност огромне већине и на моћан нови инструмент легитимације.
Наполеон је верску политику видео као питање унутрашњег мира пре него теологије: раздор око олтара претварао се у оружани отпор према држави, а помирење с Црквом обећавало је да ће се тај извор нестабилности пресушити.
4. Конкордат из 1801: камен темељац
4.1. Преговори
Убрзо после доласка на власт Наполеон је приступио решавању верског питања с карактеристичном решеношћу. Победа код Маренга у јуну 1800. учврстила је његов положај и омогућила му да преговоре с Римом води са снагом. Смрт папе Пија VI у француском заточеништву (1799) и избор новог папе, Пија VII, отворили су прилику за помирење. Пије VII, некадашњи бенедиктинац наклоњен помирљивом ставу према новом поретку, показао се спремним за нагодбу.
Преговори су трајали више од године и били су дуги, напети и вишеструко на ивици прекида. Са француске стране главни преговарач био је аутор бројних нацрта, а Наполеон је лично надгледао и обликовао кључне тачке. Са папске стране деловали су кардинал Консалви и други представници Курије. Спорна питања била су бројна: судбина конфискованих црквених добара, статус свештеника који су положили или одбили уставну заклетву, право именовања бискупа, обим папске јурисдикције над француском Црквом и, изнад свега, питање да ли ће католицизам поново постати државна религија или само религија већине. После многобројних преправки, текст је потписан у јулу 1801. и ратификован наредне године.
4.2. Садржај споразума
Конкордат из 1801. представљао је пажљиво избалансиран компромис у којем је држава задржала пресудну контролу. Његове главне одредбе могу се сажети овако. Прво, католичанство је признато не као државна религија, већ као „религија велике већине француских грађана“ — формулација која је свесно избегавала повратак повлашћеног статуса и очувала начело верске равноправности. Друго, папа је признао легитимитет продаје конфискованих црквених добара, чиме су нови власници — многи од њих политички ослонац режима — заштићени, а Црква се одрекла реституције. Треће, држава је преузела обавезу да свештенству исплаћује плате, чиме је клер учинила зависним од државне благајне.
Четврто и најважније институционално: успостављен је особен систем именовања бискупа у којем је први конзул (потом цар) именовао кандидате, а папа им давао каноничку инвеституру. Тако је Наполеон стекао одлучујући утицај над избором црквене хијерархије, док је папи остала духовна потврда. Од свих постојећих бискупа затражено је да поднесу оставке како би се хијерархија поставила на нову основу; они који су то одбили били су смењени, а поједини су створили расколничку „Малу цркву“ која је истрајала на маргини деценијама. Тиме је Наполеон постигао оно што ниједан француски краљ пре њега није успео: потпуно преобликовање бискупата по сопственој вољи, уз папски благослов.
4.3. Органски чланци (1802)
Оно што је Конкордат оставио недореченим, Наполеон је једнострано доуредио тзв. Органским чланцима, које је француска влада додала уз текст споразума приликом објављивања 1802. — без пристанка Рима. Овим члановима држава је себи прибавила широка овлашћења надзора над Црквом: ниједна папска була нити одлука страног црквеног ауторитета није смела бити објављена у Француској без сагласности власти; црквени сабори и синоди нису се могли одржавати без дозволе; наставни програм семинарија стављен је под надзор; уведене су одредбе о богослужењу, свештеничкој одећи, па чак и о јединственом катехизму.
Органски чланци представљали су заправо оживљавање и радикализацију галиканске традиције — вековног француског настојања да се национална Црква што више осамостали од Рима и потчини световној власти. Пије VII протестовао је против њих као против кршења духа споразума, али без успеха. За разумевање Наполеонове политике они су кључни: показују да Конкордат није био чин потчињавања држави Цркве, већ управо обрнуто — оквир унутар којег је Црква интегрисана у државни апарат под строгим надзором. Помирење с Римом било је стварно, али под француским условима.
4.4. Значај и симболика
Наполеон је Конкордат сматрао једним од најзначајнијих дела своје владавине; касније је тврдио да је њиме донео мир двадесет милиона Француза и обновио друштвени поредак. И заиста, домети споразума били су огромни. Он је окончао деценију верског раздора, вратио католичкој већини уредно богослужење и признату хијерархију, а режиму обезбедио подршку — или бар неутралност — свештенства које је сада зависило од државе. Свечано обележавање помирења одржано је на Ускрс 1802. у париској катедрали Нотр-Дам, уз звоњаву звона која деценију нису смела да се огласе.
Истовремено, Конкордат је поставио модел који је Наполеон настојао да пренесе и у друге делове своје империје и који је, у Француској, у измењеном облику опстао све до раздвајања Цркве и државе 1905. Његова унутрашња логика — држава признаје и финансира верске заједнице у замену за надзор и лојалност — постала је образац наполеоновског односа не само према католицима него и према протестантима и Јеврејима, о чему ће бити речи касније.
5. Циљеви и логика религиозне политике
На основу Конкордата и његовог спровођења могуће је реконструисати темељну логику Наполеонове религиозне политике, која се потом доследно провлачи кроз све остале верске заједнице. Ту логику одређује неколико међусобно повезаних циљева.
Друштвени мир и поредак
Први и најочигледнији циљ био је унутрашњи мир. Верски раздор представљао је латентни грађански рат; његово смиривање било је предуслов сваке консолидације. Религија, једном уређена и потчињена, постајала је чинилац стабилности уместо нестабилности.
Легитимација власти
Други циљ била је легитимација. Наполеон је власт стекао оружјем и државним ударом; недостајало му је оно што су старе династије имале — освештани, наизглед природни ауторитет. Савез с Црквом, а нарочито касније крунисање и папско помазање, требало је да новом режиму прибави тај недостајући печат легитимности. Религија је овде функционисала као извор симболичког капитала.
Контрола и надзор
Трећи циљ био је контрола. Наполеон није желео независну Цркву као потенцијалног супарника, каква је она вековима била; желео је Цркву интегрисану у државу, чији би свештеници, зависни од државне плате и подложни државном надзору, деловали готово као морална полиција режима. Империјални катехизам, који је поданике учио да су послушност цару и оданост његовој династији верска дужност, представља најизразитији израз те тежње.
Национална и империјална кохезија
Четврти циљ односио се на кохезију све шире империје. У држави која је обухватала католике, протестанте и Јевреје, а привремено владала и над муслиманима, религија је могла послужити и као везиво и као поље управљања разноликошћу. Наполеонова политика верске толеранције — грађани различитих вера једнаки пред законом и заштићени од стране државе — имала је, поред начелне просветитељске димензије, и врло практичну сврху: интегрисати разнолико становништво у јединствен државни оквир.
Из ових циљева произлази и Наполеонова знаменита прагматична толеранција. Он није прогонио вере; напротив, штитио их је и признавао — али под условом да прихвате примат државе. Толеранција је овде инструмент управљања, а не начело савести у либералном смислу. Тамо где је вера претила да измакне контроли — најдраматичније у сукобу с папством — толеранција је уступала место принуди.
6. Египат и ислам: инструментална реторика
Пре него што је постао господар Француске, генерал Бонапарта водио је 1798–1799. експедицију у Египат, епизоду која на посебан начин осветљава његов инструментални однос према религији. Освајајући османски Египат, Наполеон се затекао као владар над муслиманским становништвом, и његова реакција била је карактеристична: обратио се Египћанима прокламацијама у којима је настојао да себе прикаже као пријатеља ислама, па чак и као оруђе воље Божје.
У тим прогласима Бонапарта је тврдио да поштује Бога, Његовог Пророка и Куран више него што су то чинили мамелуци које је дошао да сруши; уверавао је да Французи нису неверници него искрени муслимани, или бар пријатељи вернима; призивао је Алаха и служио се исламском реториком да придобије локалне вође. Организовао је свечаности поводом муслиманских празника и настојао да успостави сарадњу с улемом и великашима. Постоји чак и полуанегдотска, вероватно претерана прича о томе како је размишљао о формалном обраћању како би учврстио власт, што историчари углавном сматрају реторичком фигуром пре него озбиљном намером.
Ово приближавање исламу тешко се може узети као знак искрене верске наклоности; далеко је уверљивије тумачење да је реч о хладној политичкој калкулацији. Наполеон је исте године умео да пред другачијом публиком говори као поборник просветитељства и науке — експедицију је, уосталом, пратила читава научна мисија чији су радови поставили темеље модерне египтологије. Сама лакоћа с којом је прелазио из једног регистра у други најречитије сведочи о томе да за њега вера, било која, није представљала оквир унутар којег се делује, него полугу коју ваља употребити према приликама. Египатска епизода тако постаје кључ за читаву каснију политику: исти онај човек који ће се у Нотр-Даму помирити с папом умео је годинама раније да призива Пророка — јер је у оба случаја реч о истом принципу, а то је употреба вере у служби власти.
Египатски поход завршио се војним неуспехом, а Наполеон се вратио у Француску пре коначног слома експедиције. Али искуство владања над муслиманском већином и вешто, потпуно инструментално маневрисање верском реториком остали су трајно обележје његовог приступа. Оно што је у Египту чинио с исламом, у Француској ће чинити с католицизмом, а потом и с јудаизмом — свуда истом логиком интеграције вере у пројекат власти.
7. Сукоб с папством: границе прагматичне толеранције
7.1. Од савезништва до сукоба
Однос између Наполеона и Пија VII почео је као обострано користан савез, а завршио као један од најдраматичнијих сукоба између световне и духовне власти у модерној историји. Помирење из 1801. и папско учешће на крунисању 1804. означили су врхунац сарадње. Али већ у тим догађајима крила се напетост: Наполеон је Цркву видео као корисно оруђе државе, док је папа настојао да очува духовну самосталност и универзалну мисију понтификата. Сукоб интереса био је неизбежан.
Тачке спора умножавале су се. Пије VII никада није признао Органске чланке; противио се разводима које је Наполеон желео да наметне; одбијао је да прекине односе с Наполеоновим непријатељима и да Папску државу укључи у континентални систем блокаде против Британије. За Наполеона, папина неутралност и настојање да очува независност Папске државе биле су недопустиве у тренутку тоталног рата с Британијом. Император је од папе тражио потпуну послушност световној политици Царства; папа је, позивајући се на духовну независност Свете столице, то одбијао.
7.2. Анексија, екскомуникација, заробљеништво
Ескалација је уследила брзо. Наполеонове трупе запоселе су Рим, а 1809. Папска држава је укинута и припојена Царству; Рим је проглашен другим градом Царства. Пије VII одговорио је најмоћнијим оружјем које му је стајало на располагању — булом којом је екскомуницирао оне који су извршили отимање црквене баштине, не именујући изричито цара, али не остављајући сумњу на кога се односи. Наполеонов одговор био је још драстичнији: папа је ухапшен и одведен у заробљеништво, најпре у Савону, а потом у Фонтенбло, где је држан под притиском годинама.
Наступио је необичан положај у којем је цар, глава државе која католицизам признаје као веру већине, држао врховног поглавара те исте вере као заробљеника, а сам био под црквеном анатемом. Напор да се папа принуди на попуштање кулминирао је такозваним Конкордатом из Фонтенблоа (1813), који је исцрпљени и изоловани Пије VII накратко прихватио, да би га убрзо опозвао. Заробљеништво папе изазвало је огорчење у католичком свету и постало моћан извор моралне делегитимације Царства управо у тренутку када му је легитимност била најпотребнија.
7.3. Значај сукоба
Сукоб с папством открива границе Наполеоновог модела. Док год су се верске институције потчињавале примату државе, могле су рачунати на признање, заштиту и подршку. Али онај облик религије који је полагао право на самосталан ауторитет — а папство је по самој својој природи такав — неизбежно је долазио у судар с апсолутистичким захтевима Царства. Наполеонова толеранција била је, дакле, толеранција потчињавања, не толеранција аутономије. Тамо где се вера одбијала свести на функцију државе, престајала је да буде савезник и постајала непријатељ.
Историјски, овај сукоб имао је далекосежне последице. Заробљени папа израстао је у симбол моралног отпора превласти силе; по паду Царства Пије VII враћен је у Рим уз опште одобравање, а понтификат је из читаве епизоде изашао морално ојачан. Парадоксално, Наполеонов притисак допринео је каснијем јачању папског ауторитета и ултрамонтанизма у деветнаестом веку — управо супротно од онога чему је император тежио.
8. Протестанти: интеграција мањине
Однос према француским протестантима — реформатској (калвинистичкој) и лутеранској мањини — представља можда најмање драматичан, али у институционалном смислу веома показатељан део Наполеонове верске политике. Пре Револуције протестанти у Француској били су вековима правно обесправљени, а тек им је уочи Револуције признат ограничен грађански статус. Револуција им је донела пуну једнакост, а Наполеон је ту једнакост уградио у трајну институционалну структуру.
Истим Органским члановима из 1802. којима је уредио католичку Цркву, Наполеон је уредио и протестантске заједнице. Основани су конзисторији као управна тела реформатских и лутеранских цркава, а држава је преузела исплату плата протестантским пасторима, баш као и католичким свештеницима. Тиме су и протестанти интегрисани у исти модел: признати, финансирани и надзирани од стране државе. Наполеон је више пута изражавао наклоност према протестантима као уредним, вредним и лојалним поданицима, а неретко их је сматрао политички поузданијима од католичког клера, будући да међу њима није било еквивалента папском ауторитету изван државе.
Значај ове политике лежи у томе што је она стабилизовала положај протестаната у Француској на трајној основи. Наполеонов оквир признавања и финансирања протестантских цркава опстао је, попут католичког конкордатског система, све до раздвајања Цркве и државе почетком двадесетог века. За протестантску мањину, наполеоновски режим значио је коначну потврду грађанске и верске равноправности после векова прогона — још један пример како је инструментална логика интеграције вере у државу могла имати и еманципаторске последице.
9. Јевреји: еманципација под надзором
9.1. Контекст
Наполеонова политика према Јеврејима спада међу његове најзначајније и историографски најспорније подухвате на пољу религије. Француска револуција прогласила је 1790–1791. еманципацију Јевреја, учинивши их — први пут у једној европској држави — пуноправним грађанима. Али стварна интеграција текла је тешко, нарочито у источним покрајинама, где су напетости између јеврејске заједнице и околног становништва, често везане за питања задуживања и трговине, остале живе. Наполеон је наследио еманципацију као начело, али и као нерешен друштвени проблем.
9.2. Скупштина знаменитих и Велики синедрион
Приступ проблему био је карактеристично амбивалентан — истовремено еманципаторски и надзорни. Наполеон је 1806. сазвао Скупштину јеврејских знаменитих, окупивши угледнике француског јудаизма и поставивши им низ питања чији је циљ био да утврди да ли су захтеви јеврејске вере спојиви с обавезама француског грађанина: односе се она на бракове с нехришћанима, на признавање Француске за отаџбину, на однос према држави и њеним законима, на праксу позајмљивања уз камату и слично. Одговори скупштине настојали су да покажу пуну спојивост јудаизма с грађанским дужностима.
Потом је Наполеон, свесно призивајући древну јеврејску институцију, сазвао 1807. Велики синедрион — тело од рабина и лаика замишљено по узору на врховни верски суд из античког Јерусалима. Синедрион је требало да одлукама с верским ауторитетом потврди начела која је формулисала Скупштина знаменитих: да су Јевреји дужни на лојалност држави, да прихватају примат грађанског закона у световним питањима и да се сматрају саставним делом француске нације. Овај чин имао је снажну симболичку димензију — Наполеон се појављивао готово као обновитељ јеврејске институције — али и јасну политичку сврху: везати јеврејску заједницу за државу и утврдити првенство грађанских обавеза над верским партикуларизмом.
9.3. Конзисторијални систем и „срамотни декрет“
На темељу ових одлука Наполеон је 1808. успоставио конзисторијални систем — мрежу управних тела која су организовала јеврејске заједнице по узору на католичке и протестантске структуре и ставила их под државни надзор. Тако је и јудаизам интегрисан у исти општи модел признавања, организовања и надзора. Јеврејска заједница добила је, први пут, признату и уређену институционалну структуру у оквиру државе.
Истовремено, међутим, Наполеон је издао и низ рестриктивних мера — назване од критичара „срамотним декретом“ — којима су на десет година ограничене одређене економске делатности Јевреја у источним покрајинама, наметнута посебна ограничења на дугове, трговину и насељавање, те уведене мере усмерене на убрзано „стапање“ јеврејске заједнице с околним становништвом. Ове мере, дискриминаторне по садржају, показују другу страну наполеоновског приступа: еманципација није била безусловна, него условљена очекивањем да ће се Јевреји друштвено и економски преобразити у смеру који држава сматра пожељним.
9.4. Оцена
Наполеонова политика према Јеврејима остаје дубоко амбивалентна и отуда спорна. С једне стране, он је учврстио и проширио еманципацију, дао јеврејској заједници признату институционалну структуру и, ширењем својих закона по Европи, покренуо еманципацију Јевреја и изван Француске — у Италији, немачким и другим земљама под француском влашћу рушена су гета и укидана средњовековна ограничења. Због тога је у делу јеврејске традиције остао упамћен као ослободилац. С друге стране, његов приступ био је крајње инструменталан и надзорни: Јевреји су третирани као заједница коју треба преобразити и контролисати, а „срамотни декрет“ носио је јасно дискриминаторни печат. И овде важи општа логика: признање и заштита у замену за лојалност и потчињавање примату државе, уз спремност да се примени принуда чим се процени да је партикуларни идентитет препрека интеграцији.
10. Церемонија, симболика и „религија славе“
10.1. Крунисање 1804
Најупечатљивији израз Наполеоновог коришћења религије у сврху легитимације било је крунисање за цара 2. децембра 1804. у катедрали Нотр-Дам. Церемонија је пажљиво режирана да споји освештани сјај верског обреда с потпуном превлашћу световне власти. Папа Пије VII допутовао је у Париз да учествује у обреду — сама његова присутност давала је догађају печат врховне духовне потврде — али је Наполеон водио рачуна да симболика не сугерише да власт прима из папиних руку.
Позната је сцена — историјски посведочена, мада често уобличена у легенду — у којој је Наполеон сам себи ставио круну на главу, уместо да му је папа положи. Без обзира на тачне појединости обреда, порука је била недвосмислена: цар своју власт не дугује Цркви, него је сам узима, а папско присуство служи да ту власт освешта, а не да је додели. Помазање светим уљем повезивало је новог цара с древном традицијом хришћанских владара, али у оквиру у којем је држава изнад Цркве. Крунисање тако сажима читаву Наполеонову религиозну политику у једном призору: религија као извор освештања и легитимитета, потпуно потчињена вољи владара.
10.2. Империјални катехизам и култ владара
Настојање да се верски ауторитет стави у службу режима добило је свој најдиректнији израз у Империјалном катехизму уведеном 1806. У њему су верници поучавани да дугују цару љубав, поштовање, послушност, верност и војну службу, и то као дужности које проистичу из саме хришћанске вере; непослушност цару приказивана је као противљење Божјем поретку. Уведен је чак и празник посвећен светом заштитнику стилизованом тако да се поклапа с царевим именданом и годишњицом важне битке, чиме је култ владара утапан у литургијски календар.
Ови потези показују докле је Наполеон био спреман да иде у претварању религије у инструмент политичке социјализације. Црква је овде постајала преносник државне идеологије, а верска пракса — средство усађивања оданости династији. Реч је о врхунцу његовог схватања вере као „моралне полиције“ поретка.
10.3. Слава као сурогат религије
Многи тумачи приметили су да је код Наполеона, поред и изнад институционалне религије коју је користио, деловала и својеврсна секуларна религија — култ славе, части, нације и самог вође. Величанствене церемоније, споменици, ордени попут Легије части, војне свечаности и брижљиво неговани мит о непобедивом заповеднику функционисали су као сурогат светог, мобилишући оданост и жртву на начин на који је некада то чинила вера. У том смислу Наполеон није само користио постојеће религије него је и сам постао предмет једне нове, световне побожности — наполеоновске легенде, која ће га надживети и обликовати политичку имагинацију читавог деветнаестог века.
11. Света Јелена: позни обрт?
Последње поглавље Наполеоновог односа према религији одиграло се у изгнанству на Светој Јелени (1815–1821), где је бивши цар, лишен власти и окружен малим кругом верних, диктирао мемоаре и водио дуге разговоре забележене од сарадника. У тим записима наилазимо на исказе који сугеришу топлији, готово побожан однос према вери — далеко од хладног прагматизма ранијих година.
На Светој Јелени Наполеон је наводно говорио с уважавањем о хришћанству, размишљао о лику Христа као о нечем што превазилази обичну људску меру, изражавао поштовање према утеси коју вера пружа и, како неки извори тврде, пред крај примио последње обреде Католичке цркве. Ови искази хране тезу о искреном верском обрту, о повратку католичкој вери из детињства пред лицем пораза и смрти.
Ипак, историчари позивају на опрез при тумачењу светојеленских записа. Прво, они долазе посредством мемоариста — пре свега Ласа Каза и других — који су имали интерес да обликују племениту, помирену слику палог јунака за потомство; Наполеон је и сам на Светој Јелени свесно радио на сопственој легенди, знајући да пише за историју. Друго, чак и топлији искази често задржавају инструменталну ноту: дивљење према друштвеној и цивилизацијској улози хришћанства могуће је и без личног верског преобраћења. Треће, тешко је разлучити искрено осећање од реторичке позе човека који је до краја био мајстор саморепрезентације.
Најуравнотеженији закључак вероватно гласи да је на Светој Јелени дошло до извесног личног омекшавања и приближавања вери из детињства — што није неуобичајено пред крај живота — али да то не поништава прагматични карактер његове читаве јавне религиозне политике. Позни обрт, ако га је уопште било, припада приватном човеку у поразу, не државнику на власти. Између корзиканског дечака крштеног у католичкој вери и умирућег изгнаника који прима последње обреде протеже се читав живот у којем је религија, у јавној сфери, доследно била средство — а не циљ.
12. Дуготрајне последице
Институционалне последице Наполеонове религиозне политике надживеле су Царство за читав век и обликовале однос државе и цркава у великом делу Европе. У самој Француској, конкордатски систем из 1801. остао је правни оквир односа државе и Католичке цркве све до законске поделе Цркве и државе 1905 — више од једног столећа. Конзисторијални системи којима су уређени протестанти и Јевреји такође су трајали генерацијама, а јеврејски конзисторијални модел опстао је као основа организације заједнице и после укидања државног финансирања.
Ширењем наполеоновских закона и институција по Европи, начела верске равноправности и еманципације однета су далеко изван Француске. У италијанским државама, немачким земљама, Пољској и другде, под непосредном или посредном француском влашћу, рушене су средњовековне препреке, укидана гета и увођено начело грађанске једнакости без обзира на веру. Многе од тих промена биле су привремено поништене рестаурацијом после 1815, али је семе било посејано; еманципаторски таласи деветнаестог века умногоме су настављали оно што је наполеоновска епоха започела.
Парадоксално, и сукоб с папством оставио је трајан траг — али супротан оном коме је Наполеон тежио. Мученички лик заробљеног Пија VII и потоњи повратак папства у Рим ојачали су морални углед понтификата и допринели узлету ултрамонтанизма, тежње ка снажном, централизованом папском ауторитету, која ће обележити католичку Цркву кроз читав деветнаести век. Наполеонов притисак на Рим тако је, у крајњем исходу, оснажио управо ону независну духовну власт коју је настојао да потчини.
Најопштије гледано, Наполеон представља кључну карику у дугом процесу изградње модерне секуларне државе. Он није ни разорио религију попут радикалне Револуције, ни вратио стари савез трона и олтара; уместо тога, установио је трећи модел — регулаторну државу која признаје, финансира и надзире више верских заједница истовремено, третирајући их као службе јавног поретка. Тај модел, у различитим варијантама, обликовао је однос државе и религије у модерној Европи и остаје препознатљив и данас.
13. Историографске контроверзе
Тумачење Наполеоновог односа према религији прошло је кроз неколико фаза и остаје поље живих спорова. Старија историографија, нарочито она обележена конфесионалним пристрасностима, кретала се између два пола: католички аутори често су га осуђивали као тлачитеља папе и лицемерног манипулатора вером, док су га секуларни и либерални тумачи хвалили као доносиоца верске толеранције и градитеља модерне државе. Обе струје склоне су биле моралистичким пресудама више него анализи функција.
Модерна историографија двадесетог и двадесет првог века померила је тежиште с питања искрености на питање функције. Уместо да се пита да ли је Наполеон „веровао“, новија истраживања питају како је религија деловала у његовом систему власти, које је циљеве служила и какве је последице производила. У том оквиру, тезе које овај чланак заступа — о прагматичном етатизму и инструменталној толеранцији — представљају данас широко прихваћено полазиште, мада уз важне нијансе и спорове.
Међу отвореним питањима истичу се следећа. Прво, питање искрености позног обрта на Светој Јелени, где се извори тумаче различито и где остаје начелно немогуће одвојити приватно осећање од легенде. Друго, оцена политике према Јеврејима, у којој се сучељавају наглашавање еманципаторских домета и осуда дискриминаторног „срамотног декрета“; неки историчари претежно истичу ослободилачку страну, други надзорну и рестриктивну. Треће, питање односа између Наполеоновог личног деизма и његове католичке јавне политике — у којој мери је реч о цинизму, а у којој о искреном уверењу да народу треба институционална вера. И, најзад, питање колико је наполеоновски модел био оригиналан наспрам тога колико је наставио галиканске и просветитељске традиције регулисања религије.
Ови спорови нису пуко академски. Они додирују темељна питања модерне политичке мисли: однос државе и вере, границе толеранције, легитимност секуларне власти и место религије у изградњи националне заједнице. Управо зато Наполеонов однос према религији остаје тема од трајног значаја — не само као поглавље биографије једног изузетног човека, него као огледало у којем се сучељавају основни проблеми модерне државе.
14. Закључак
Однос Наполеона Бонапарте према религији не да се свести на једноставну формулу — ни на побожност ни на неверништво, ни на толеранцију ни на прогон. Уместо тога, кроз читав његов јавни живот провлачи се једна доследна логика: логика прагматичног етатизма, у којем религија функционише пре свега као стуб друштвеног поретка, извор легитимације власти и поље државног надзора над разноликим становништвом. Из те логике произлазе сви наизглед противречни потези — обнова католичке Цркве и њено потчињавање Органским члановима, реторичко приближавање исламу у Египту и заштита протестаната код куће, еманципација Јевреја и надзор над њима, помазање папином руком и папино заробљеништво.
Наполеон је наследио Француску растргнуту верским раздором Револуције и оставио је с трајним институционалним оквиром односа државе и цркава. Конкордатом је помирио католичку већину с режимом под државним условима; конзисторијалним системима интегрисао је протестанте и Јевреје у исти модел; крунисањем и империјалним катехизмом претворио је верски ауторитет у ослонац сопствене власти. Тамо где се вера свела на функцију државе, могла је рачунати на признање и заштиту; тамо где је полагала право на самосталан ауторитет — најдраматичније у лику папства — долазило је до сукоба, принуде и трајне моралне штете по Царство.
Гледано у дугом трајању, Наполеон представља пресудну карику између револуционарне секуларизације и модерне регулаторне државе. Он није вратио стари савез трона и олтара нити је довршио радикално искорењивање религије; установио је трећи пут — државу која признаје, финансира и надзире више верских заједница као службе јавног поретка. Тај модел надживео је само Царство и обликовао однос државе и религије у модерној Европи. Питање да ли је Наполеон лично веровао остаје, на крају, мање важно од увида да је он од религије начинио једно од најделотворнијих оруђа модерне власти — и да су последице тог подухвата, институционалне и симболичке, надживеле и њега и његово Царство.
Изабрана литература
Наредни списак наводи репрезентативна дела релевантна за проучавање односа Наполеона и религије. Списак је оквиран и намењен даљем истраживању; наводи прате уобичајене академске конвенције.
Aston, Nigel. Religion and Revolution in France, 1780–1804. Washington, D.C.: The Catholic University of America Press, 2000.
Aubert, Roger, et al. The Church in the Age of Liberalism. History of the Church, ур. Hubert Jedin. New York: Crossroad, 1981.
Broers, Michael. The Politics of Religion in Napoleonic Italy: The War against God, 1801–1814. London: Routledge, 2002.
Broers, Michael. Napoleon: Soldier of Destiny. New York: Pegasus Books, 2015.
Chadwick, Owen. The Popes and European Revolution. Oxford: Clarendon Press, 1981.
Cole, Juan. Napoleon’s Egypt: Invading the Middle East. New York: Palgrave Macmillan, 2007.
Dwyer, Philip. Napoleon: The Path to Power, 1769–1799. New Haven: Yale University Press, 2008.
Dwyer, Philip. Citizen Emperor: Napoleon in Power, 1799–1815. New Haven: Yale University Press, 2013.
Englund, Steven. Napoleon: A Political Life. New York: Scribner, 2004.
Hales, E. E. Y. Napoleon and the Pope: The Story of Napoleon and Pius VII. London: Eyre & Spottiswoode, 1962.
Lyons, Martyn. Napoleon Bonaparte and the Legacy of the French Revolution. New York: St. Martin’s Press, 1994.
McLynn, Frank. Napoleon: A Biography. London: Jonathan Cape, 1997.
Roberts, Andrew. Napoleon: A Life. New York: Viking, 2014.
Schwarzfuchs, Simon. Napoleon, the Jews and the Sanhedrin. London: Routledge & Kegan Paul, 1979.
Tallett, Frank, и Nicholas Atkin, ур. Religion, Society and Politics in France since 1789. London: Hambledon Press, 1991.
Tulard, Jean. Napoléon, ou le mythe du sauveur. Paris: Fayard, 1977.
Woolf, Stuart. Napoleon’s Integration of Europe. London: Routledge, 1991.
Напомена о изворима и методу
Овај чланак заснован је на синтези опште историографије наполеоновске епохе и није поткрепљен архивским истраживањем из прве руке. Наводи Наполеонових изрека преузети су из мемоарске и биографске традиције и треба их читати с методолошком опрезношћу коју таква грађа налаже: многи од најчувенијих исказа долазе посредством сарадника и мемоариста склоних обликовању легенде, те се њихова дословна аутентичност не може увек утврдити. Тамо где текст парафразира садржај докумената — Конкордата, Органских чланака, одлука Великог синедриона, империјалног катехизма — реч је о сажетом приказу њихове суштине, а не о дословном цитирању. Читаоцу који жели да продуби поједина питања препоручује се увид у наведену литературу и, где је могуће, у примарне изворе.
Датуми и институционалне појединости наведени су према устаљеном историографском консензусу. С обзиром на то да поједина спорна питања — нарочито тумачење позног верског обрта и оцена политике према Јеврејима — остају предмет научних расправа, чланак на одговарајућим местима изричито указује на постојање различитих тумачења уместо да намеће једнозначан суд.