ПРАИСТОРИЈСКЕ РЕЛИГИЈЕ
Порекло, облици и тумачење религиозног искуства пре појаве писма
Праисторијска археологија · Историја религија
Сажетак
Овај рад пружа систематичан преглед проучавања праисторијских религија — облика веровања, обредне праксе и симболичког мишљења који су постојали у људским заједницама пре појаве писма. Праисторијска религија не може се проучавати непосредно, кроз текстове и исказе верника, већ искључиво посредно, кроз материјалне трагове које су древне заједнице оставиле: погребе, пећинску уметност, покретне фигурине, монументалне грађевине, остатке жртвовања и организацију насеља. Због тога свака реконструкција праисторијске духовности представља тумачење утемељено на археолошким, палеоантрополошким, етнографским и когнитивним доказима, а не непосредно сведочанство.
Рад прати хронолошки лук од најранијих симболичких трагова у доњем и средњем палеолиту, преко богатог обредног израза горњег палеолита, промена уведених неолитском револуцијом, до монументалних култова бронзаног и гвозденог доба. Посебна пажња посвећена је методолошким проблемима — опасности пројектовања савремених религиозних категорија на прошлост, ограничењима материјалних доказа и вредности когнитивне науке о религији као оквира тумачења. Закључује се да религиозно мишљење није касни додатак људској култури већ дубоко уграђена и рана димензија људске врсте, чији развој прати развој симболичких способности, друштвене сложености и односа човека према смрти, природи и космосу.
1. Увод: проблем дефинисања праисторијске религије
1.1. Шта значи „праисторијска религија
Појам „праисторија“ означава раздобље људске прошлости пре појаве писаних извора. Пошто се граница појаве писма разликује од региона до региона, праисторија није јединствен временски интервал већ релативна категорија: на Блиском истоку она се завршава крајем четвртог миленијума пре нове ере, док у деловима северне Европе, Африке, Америке и Океаније траје знатно дуже. Из тога следи прва методолошка тешкоћа — праисторијска религија обухвата изузетно дуг и разнолик распон људског искуства, од првих хоминида до сложених металуршких друштава.
Још је сложеније питање шта уопште значи „религија“ у праисторијском контексту. Појам религије развијен је у оквиру писмених, институционализованих традиција и носи претпоставке — постојање верских списа, догми, свештеничких сталежа, засебне „свете“ сфере — које не морају одговарати структури мишљења древних заједница. Многи истраживачи стога радије говоре о симболичком понашању, обредној пракси или ритуалу него о „религији“ у ужем смислу, како би избегли пројектовање савремених оквира на далеку прошлост.
Ипак, ако религију схватимо шире — као скуп веровања и пракси везаних за натприродно, за оностране силе, за прекогробни живот и за симболичко обликовање односа човека према космосу — онда праисторијски материјал недвосмислено сведочи о постојању такве димензије људског искуства већ у веома раним раздобљима.
1.2. Проблем недоступности верника
Централна тешкоћа проучавања праисторијских религија лежи у томе што нема сачуваног гласа верника. Историчар религије који проучава античку Грчку или стари Египат располаже химнама, молитвама, митовима и теолошким расправама. Праисторичaр располаже само немим материјалним остацима. Гроб нам казује да су мртви сахрањивани на одређен начин, али не и шта су живи мислили о загробном животу. Фигурина нам показује облик, али не и име, функцију или причу коју је носила.
Због тога свака тврдња о праисторијској религији нужно је интерпретативна. Археолог не открива веровања — открива предмете и појаве које потом тумачи као знакове веровања. То тумачење ослања се на три главна ослонца: аналогију са познатим друштвима (етнографија), унутрашњу логику саме археолошке грађе, и опште моделе људског сазнања (когнитивна наука). Свест о том интерпретативном карактеру основа је сваког озбиљног приступа.
1.3. Циљ и структура рада
Циљ овог рада јесте да пружи целовит, хронолошки уређен и критички приказ онога што данас знамо — и што с разлогом претпостављамо — о религиозном животу праисторијских заједница. Након методолошког увода, рад прати развој симболичког и обредног понашања кроз главне праисторијске епохе, да би се закључио разматрањем ширих теоријских питања о пореклу и природи религиозног мишљења.
2. Методолошки и теоријски оквир
2.1. Извори сазнања
Реконструкција праисторијских религија ослања се на неколико врста доказа, од којих сваки има своје домете и границе:
Погребни налази — начин сахрањивања, положај тела, прилози у гробовима, обележавање гробних места. Ово је најбогатији и најнепосреднији извор за представе о смрти и загробном животу.
Уметност — пећинско сликарство и гравуре, покретне фигурине, украшени предмети, петроглифи и мегалитска гравура. Симболички садржај уметности често се тумачи као израз митских или обредних представа.
Монументална архитектура — светилишта, храмови, мегалитски споменици, кружне грађевине и обредни центри, који сведоче о колективној организацији култа.
Остаци обреда — трагови жртвовања, гозби, паљевина, депоновања предмета, као и структуре које немају очигледну практичну намену.
Просторна организација — распоред насеља, издвајање посебних места и оријентација грађевина према небеским појавама.
2.2. Аналогија и етнографија
Пошто немамо непосредан приступ праисторијском мишљењу, истраживачи се често служе етнографском аналогијом — поређењем са религиозним праксама забележених ловачко-сакупљачких и раноземљорадничких заједница из новијег доба. На пример, шаманистичке праксе документоване код народа Сибира и Америке коришћене су као оквир за тумачење горњопалеолитске пећинске уметности.
Аналогија је моћно, али и опасно оруђе. Њена вредност почива на претпоставци да слични друштвено-економски услови рађају сличне облике мишљења. Њена опасност лежи у томе што савремена „примитивна“ друштва нису живи фосили праисторије — она имају сопствену дугу историју и не могу се једноставно поистоветити с људима каменог доба. Стога озбиљна употреба аналогије захтева обазривост: она нуди могуће моделе, а не доказе.
2.3. Когнитивна наука о религији
У последњим деценијама важан оквир тумачења постала је когнитивна наука о религији, која настоји да објасни зашто су религиозна веровања тако распрострањена и постојана у људским друштвима. Према овом приступу, људски ум је еволуирао склоности које природно рађају религиозне представе: склоност да појавама приписујемо намеру и делатне узроке (тзв. хиперактивно откривање делатника), склоност дуалистичком доживљају ума и тела, и памтљивост представа које благо крше очекивања о свету (појам „минимално контраинтуитивног“).
Ова перспектива има предност што не зависи од непоузданих аналогија: она полази од универзалних особина људског ума, за које постоје докази да су веома старе. Уколико су ове когнитивне склоности заиста уграђене у људску природу, онда је вероватно да су облици ране религиозности проистицали из истих механизама који и данас обликују веровања. Тиме когнитивна наука пружа мост између дубоке прошлости и садашњости.
2.4. Опасност пројектовања
Историја проучавања праисторијских религија обележена је сталном опасношћу да истраживачи у грађу учитавају сопствене претпоставке. Рани тумачи 19. и раног 20. века често су прошлост посматрали кроз призму еволуционистичких схема — од „примитивног“ анимизма, преко тотемизма, ка политеизму и монотеизму — претпостављајући праволинијски напредак ка „вишим“ облицима вере. Такве схеме данас се сматрају превазиђеним, јер намећу вредносни поредак и занемарују сложеност стварних података.
Слично, тумачење свих женских фигурина као „богиња мајки“ или свих пећинских слика као „ловачке магије“ представља пример пренагљене генерализације. Савремена наука настоји да буде опрезнија: да призна вишезначност грађе, да разликује оно што поуздано знамо од онога што претпостављамо, и да остане отворена за то да су древне заједнице имале представе које нам можда остају потпуно недоступне.
3. Најранији трагови симболичког понашања
3.1. Питање порекла религиозног мишљења
Када се појавила религија? Одговор зависи од тога шта сматрамо њеним најранијим знаком. Ако тражимо развијене обреде и уметност, они припадају последњим десетинама хиљада година. Али ако тражимо прве наговештаје симболичког и можда обредног понашања, морамо погледати много дубље у прошлост, у раздобља пре појаве анатомски модерног човека.
Проблем је у томе што су најранији докази двосмислени. Појава која се једном истраживачу чини обредном, другоме може изгледати као случајна или практична. Стога рано поглавље историје религије остаје најспорније и најнесигурније.
3.2. Намерно сакупљање и необични предмети
Још у доњем палеолиту налазе се наговештаји да су хоминиди показивали интерес за необичне предмете — за камење упадљивог облика, за фосиле, за материјале јарке боје. На неким налазиштима пронађени су комади минералног пигмента, посебно црвеног окера, са траговима стругања, што упућује на намерну употребу боје. Црвена боја, због асоцијације с крвљу и животом, у многим каснијим културама носи снажно симболичко значење, па неки истраживачи у раној употреби окера виде наговештај симболичког мишљења.
Треба, међутим, бити опрезан: окер је могао служити и практичним сврхама, попут обраде коже или заштите тела. Сама употреба пигмента не доказује религиозно значење, али у склопу других налаза чини део ширег обрасца растуће симболичке способности.
3.3. Неандерталци и питање сахрањивања
Једно од најживљих питања палеоантропологије јесте да ли су неандерталци, наши блиски сродници који су насељавали Европу и западну Азију, имали неки облик обредног односа према мртвима. На више налазишта пронађени су неандерталски остаци у положајима који упућују на намерно полагање тела у јаме, понекад са савијеним удовима, што неки тумаче као намерно сахрањивање.
Тумачења су подељена. Заговорници намерног сахрањивања истичу очуваност скелета, положај тела и понављање обрасца на различитим налазиштима. Скептици упозоравају да се очуваност може објаснити и природним процесима, те да намерно полагање тела не мора значити веровање у загробни живот — оно може бити и хигијенски или емотивни чин без религиозне садржине. Ипак, ако су неандерталци заиста марили за своје мртве на систематичан начин, то би значило да је брига о смрти дубоко стара и да претходи модерном човеку.
Посебан значај има то што су на неким неандерталским налазиштима откривени трагови сложеног понашања — намерно сакупљани необични предмети, употреба боје, а на дубоким деловима пећина и структуре сложене од сталагмита чија намена није практична. Такви налази постепено померају слику неандерталаца од „примитивних“ ка бићима способним за симболичко деловање.
4. Горњи палеолит: процват симболичког света
4.1. „Симболичка експлозија
Са доласком анатомски модерног човека у Европу и његовим ширењем светом, у раздобљу горњег палеолита долази до онога што се често назива симболичком или креативном експлозијом. У том раздобљу појављују се, у изобиљу и високом уметничком квалитету, пећинско сликарство, резбарене фигурине, музички инструменти, украси од шкољки и зуба, као и сложени погреби. Ова појава представља прекретницу: први пут располажемо богатом грађом која недвосмислено сведочи о развијеном симболичком и вероватно религиозном животу.
Дискусија се води о томе да ли је овај процват био нагла „револуција“ или дуг, постепен процес чији су корени у ранијим раздобљима и другим деловима света. Све је више доказа да симболичко понашање није настало изненада на једном месту, већ да се развијало током дужег времена. Ипак, богатство горњопалеолитске грађе чини је најважнијим изворним основом за проучавање ране религије.
4.2. Пећинска уметност
Пећинско сликарство горњег палеолита спада међу најупечатљивије творевине људске праисторије. У дубинама пећина, далеко од дневног светла и станишта, древни уметници су насликали и урезали хиљаде приказа — понајвише крупних животиња попут коња, бизона, јелена, мамута и великих мачака, али и загонетне знакове, тачке, линије и ретке људске или полуљудске фигуре.
Смештај уметности у тешко приступачне, мрачне делове пећина сугерише да ова места нису била обична станишта већ посебне, издвојене зоне — можда светилишта или места обреда. Сам чин силаска у утробу земље, при светлости слабих жижака, могао је имати обредни или иницијацијски карактер.
4.2.1. Тумачење пећинске уметности
Значење пећинске уметности предмет је дуге расправе и низа теорија:
Ловачка магија — старија теорија по којој су прикази животиња служили да магијски осигурају успех у лову. Приказ убијене или пробуражене животиње тумачен је као симболичко овладавање пленом. Ова теорија данас се сматра сувише упрошћеном, јер приказане врсте често не одговарају животињама које су заиста ловљене.
Тотемизам и структурни симболизам — приступ по коме распоред приказа у пећини одражава уређен симболички систем, могуће засноване на супротностима (нпр. мушко–женско), а не пуко приказивање лова.
Шаманистичко тумачење — утицајна теорија по којој је пећинска уметност повезана с измењеним стањима свести. Према овом гледишту, апстрактни геометријски знакови подсећају на визуелне појаве које се јављају у трансу, а слике представљају визије шамана који су у дубинама пећине, схваћене као граница светова, ступали у додир са духовним силама.
Ниједна теорија не објашњава сву разноликост пећинске уметности, која се протеже кроз хиљаде година и десетине региона. Вероватно је да су различити прикази имали различите функције и значења. Оно што остаје неспорно јесте да су ови призори носили дубоко значење за своје ствараоце и да су настали у оквиру богатог симболичког света.
4.3. Покретне фигурине
Поред пећинске уметности, горњи палеолит оставио је и мноштво малих резбарених предмета — фигурина од камена, кости, слоноваче и печене глине. Најпознатије међу њима јесу женске фигурине, често наглашених облина, које се налазе на широком простору Европе. Ове фигурине привукле су огромну пажњу и родиле бројна тумачења.
По једном, некада веома популарном гледишту, оне представљају „Велику Мајку“ или богињу плодности, знак праисторијског култа женског божанства. Према другим тумачењима, оне могу бити прикази стварних жена, симболи плодности и рађања, предмети обредне или магијске употребе, или чак предмети које су израђивале саме жене приказујући сопствено тело. Наглашеност појединих делова тела може одражавати идеале плодности, али и друге, нама недоступне представе.
Данас се научници уздржавају од јединственог тумачења. Распрострањеност сличних облика на великом простору сугерише заједничку симболичку тему везану за женско тело, плодност и вероватно за представе о животу и рађању, али претварање тога у постојање организованог култа једне богиње представља корак који грађа не потврђује поуздано.
4.4. Погреби горњег палеолита
Погребни налази горњег палеолита сведоче о развијеном односу према смрти. За разлику од ранијих раздобља, сада налазимо гробове с богатим прилозима: тела украшена хиљадама пробушених шкољки и зуба, посута црвеним окером, снабдевена оруђем, накитом и понекад положена у сложеним аранжманима. Оваква пажња указује на то да смрт није схватана као пуки крај, већ као прелаз који захтева обредно обликовање.
Употреба црвеног окера у погребима, распрострањена кроз праисторију, посебно је значајна. Црвена боја, повезана с крвљу и животом, могла је симболизовати наду у обнову живота или заштиту покојника. Богатство неких гробова, у оштром контрасту с другима, покреће и питање раног друштвеног раслојавања — да ли су поједини чланови заједнице уживали посебан статус, можда обредни или духовни.
5. Неолитска револуција и преображај религије
5.1. Од лова ка земљорадњи
Прелазак с ловачко-сакупљачког начина живота на земљорадњу и сточарство, познат као неолитска револуција, представља једну од најдубљих промена у људској историји. Она није само привредна већ и духовна прекретница. Везивање за земљу, зависност од циклуса сетве и жетве, припитомљавање биљака и животиња, живот у сталним насељима и нагомилавање добара — све то из основа мења однос човека према природи, времену и оностраном.
Религија неолита одражава ову промену. Појављују се нове теме: плодност земље, циклус рађања и умирања у природи, култ предака везан за сталну заједницу, и све сложенија обредна организација. Насеља постају трајна, а с њима и света места унутар њих.
5.2. Гебекли Тепе и монументална светилишта
Једно од најзначајнијих открића за разумевање ране неолитске религије јесте велики обредни комплекс из раздобља пре пуног развоја земљорадње, откривен на југоистоку Анадолије. Ту су подигнути монументални кружни низови масивних камених стубова у облику слова Т, украшених рељефима дивљих животиња — лавова, змија, шкорпиона, дивљих свиња, птица. Ови споменици подигнути су пре него што су њихови градитељи у потпуности прешли на земљорадњу и пре него што су живели у трајним селима великог обима.
Значај овог открића је двострук. Прво, оно показује да је монументална обредна архитектура претходила потпуно развијеној земљорадњи, што преокреће раније схватање по коме је прво дошла земљорадња, а тек потом сложена религија. Друго, изнета је утицајна претпоставка да је управо потреба за окупљањем великог броја људи ради обредне градње могла подстаћи развој земљорадње — да је, речено сажето, храм могао претходити граду. Ова теза остаје предмет расправе, али је несумњиво да су древне заједнице биле способне да улажу огроман колективни напор у сврхе које нису биле пуко практичне.
5.3. Чатал Хијик и кућна религија
Велико неолитско насеље у средишњој Анадолији пружа изузетан увид у духовни живот раних земљорадника. То густо збијено насеље, у коме су се куће улазиле кроз кров, обиловало је симболичким изразом уграђеним у сам простор становања. Зидови су украшавани сликама, рељефима и уграђеним животињским деловима — нарочито роговима дивљих говеда, који су имали упадљив симболички значај.
Посебно су значајни погреби: покојници су сахрањивани испод подова кућа, често испод лежајева, чиме су мртви остајали присутни у свакодневном животу живих. То упућује на снажан култ предака и на схватање дома као места где се преплићу свет живих и свет мртвих. Пронађене су и бројне фигурине, међу њима и приказ крупне седеће женске фигуре, које се често тумаче у вези с плодношћу, мада њихово тачно значење остаје отворено.
Религија оваквих насеља изгледа усредсређена на дом, породицу и претке, без јасних знакова издвојених храмова или посебног свештеничког сталежа. Свето је било уткано у ткиво свакодневног живота, а не смештено у одвојену установу.
5.4. Мегалитски споменици
У млађем каменом и раном металном добу, на широком простору Европе, подигнути су монументални камени споменици — мегалити. Међу њима су усамљени усправни камени (менхири), камене коморе прекривене земљаним хумкама (гробнице од великих плоча) и кружни распореди камења. Ови споменици захтевали су огроман колективни напор — превоз и подизање камених блокова тешких многе тоне — што сведочи о снажној друштвеној организацији и заједничкој вери.
Многи мегалитски споменици повезани су с погребним обредима: камене коморе служиле су као колективне гробнице у које су током генерација полагани остаци предака. Друга група споменика, попут великих кружних распореда камења, показује пажљиву оријентацију према кретању Сунца — нарочито према тачкама изласка и заласка о солстицијима. То упућује на повезаност култа с посматрањем неба, циклусом године и вероватно с обредима везаним за смену годишњих доба.
Оријентација споменика према небеским појавама покреће питање праисторијске „астрономије“. Иако не треба претеривати и приписивати праисторијским градитељима савремено научно знање, јасно је да су пажљиво пратили кретање Сунца и Месеца и да су та посматрања уграђивали у своје свете грађевине. Небо, земља и мртви били су повезани у јединствен симболички поредак.
6. Метална доба: раслојавање и нови богови
6.1. Друштвене промене и религија
С открићем металургије — најпре бакра и бронзе, потом гвожђа — праисторијска друштва улазе у раздобље убрзаних промена. Јавља се израженије друштвено раслојавање, појава моћних вођа и ратничких елита, ширење трговине и специјализованих заната. Ове промене одражавају се и у религији, која постаје хијерархичнија и сложенија, тесно повезана с влашћу, ратом и престижом.
Богати кнежевски гробови бронзаног и гвозденог доба, с раскошним прилозима од метала, оружјем, кочијама и другим драгоценостима, сведоче о томе да су поједини чланови друштва уживали посебан статус који се протезао и на однос према смрти. Величина погребних хумки и богатство прилога изражавали су моћ и, вероватно, наду у посебну судбину покојника с оне стране гроба.
6.2. Обреди сахрањивања: спаљивање и укоп
У металним добима смењивали су се и напоредо постојали различити начини сахрањивања. У појединим раздобљима и областима преовладавало је спаљивање покојника и полагање пепела у урне, које су сахрањиване у пространим гробљима. Овај обичај упућује на промену представа о смрти — можда на веровање да ватра ослобађа душу од тела или омогућава прелазак у други свет. У другим раздобљима враћа се укоп неспаљеног тела, често под хумкама.
Смена погребних обичаја не мора значити само промену веровања; она може одражавати и досељавања, културне утицаје и промене у друштвеном уређењу. Ипак, начин на који заједница поступа са својим мртвима спада међу најосетљивије изразе њених дубоких веровања о животу, смрти и оном што следи.
6.3. Депоновања и жртвовања
Карактеристична појава металних доба јесте намерно полагање драгоцених предмета — оружја, накита, металних израђевина — у земљу, а нарочито у воде: реке, језера, мочваре и извори. Многи од ових предмета положени су у целости, неоштећени и очигледно вредни, што искључује да је реч о обичном скривању блага коме се власник намеравао вратити.
Најубедљивије тумачење јесте да су ови предмети представљали жртвене прилоге — дарове божанствима или силама повезаним с водом и подземљем. Воде су у многим традицијама схватане као граница ка другом свету и као пребивалиште моћних сила. Полагање скупоцености у воду тако постаје чин побожности, захвалности или молбе, а можда и начин исказивања и потврђивања друштвене моћи оних који су могли себи приуштити такве жртве.
У неким мочварним пределима сачувани су и људски остаци изузетне очуваности, чије околности смрти упућују на могуће обредно жртвовање људи. Иако су таква тумачења осетљива и несигурна, она отварају питање крајњих облика праисторијске побожности — жртвовања највредније могуће понуде, самог људског живота.
6.4. Ка историјским религијама
При крају праисторије, у гвозденом добу, обриси религиозних система постају све разговетнији, приближавајући се облицима које познајемо из првих писаних извора. Свето поприма јасније ликове божанстава повезаних с одређеним силама природе, друштвеним функцијама и небеским телима. Обреди постају сложенији, а у неким друштвима издвајају се посебни носиоци обредног знања.
Религије историјских народа с којима праисторија прелази у историју — многобожачки системи старог света — не настају ниоткуда: оне израстају из дубоких праисторијских корена. Многе теме које срећемо у првим записаним митологијама, попут култа предака, поштовања небеских тела, веровања у оностране силе и обредног односа према плодности и смрти, имају своје претходнике у неписменим раздобљима. Праисторијска религија тако није затворено поглавље, већ темељ на коме су никле историјске вере.
7. Тематски пресек: сталне теме праисторијске религије
7.1. Смрт и загробни живот
Кроз читаву праисторију, најпостојанији и најбогатији извор доказа о религиозном мишљењу јесте однос према мртвима. Од могућих најранијих сахрана до раскошних кнежевских гробова металног доба, начин на који су заједнице поступале са својим покојницима открива дубоко укорењену бригу о смрти. Полагање прилога у гробове — хране, оруђа, накита, оружја — снажно упућује на веровање да покојнику нешто предстоји, да смрт није коначан прекид већ прелаз у неко друго стање постојања.
Ово упорно старање о мртвима међу најснажнијим је сведочанствима да је свест о смртности била покретач религиозног мишљења. Људска врста је, изгледа, од најранијих раздобаља тражила начина да се суочи с чињеницом смрти, да мртвима обезбеди прелаз и да очува везу између живих и оних који су отишли.
7.2. Плодност и обнова живота
Друга стална тема јесте плодност — рађање људи, размножавање животиња и обнова биљног света. Женске фигурине, симболи везани за рађање, прикази спаривања животиња и обреди повезани с циклусом године изражавају бригу заједнице за продужење живота. С доласком земљорадње, плодност земље постаје средишња брига, а с њом и обреди усмерени на осигурање рода и заштиту усева.
Симболика плодности често се преплиће са симболиком смрти: зрно које се закопава у земљу да би поново никло природна је слика смрти и поновног рађања. У многим праисторијским представама живот и смрт нису супротстављени већ уплетени у јединствен циклус обнове, о чему сведочи и полагање мртвих у земљу — исту ону земљу из које израста нов живот.
7.3. Небо и космички поредак
Праисторијске заједнице пажљиво су посматрале небо. Кретање Сунца и Месеца, смена дана и ноћи, циклус годишњих доба — све су то појаве које дубоко утичу на живот, нарочито земљорадничких друштава. Оријентација мегалитских споменика према солстицијима сведочи о томе да су ова посматрања уграђивана у свето и да су небеске појаве схватане као део обредног и космичког поретка.
Небо је, у многим традицијама, пребивалиште моћних сила и седиште највишег поретка. Повезивање грађевина, гробова и обреда с небеским појавама изражава тежњу да се људски свет усклади с космичким ритмом, да се земаљски живот уреди по обрасцу неба. Тиме религија постаје и начин осмишљавања места човека у поретку света.
7.4. Свето место и обредни простор
Кроз праисторију се провлачи идеја издвојеног, светог простора — места одвојеног од свакодневице, посвећеног додиру с оностраним. То може бити дубина пећине, врх брда, извор или мочвара, кружни распоред камења или храмовна грађевина. Заједничко им је издвајање из обичног света и посвећеност посебној, обредној намени.
Стварање светог простора један је од темељних облика религиозног деловања. Њиме заједница обликује свој свет, одређује средиште и границе, и успоставља места на којима се, по веровању, могу додирнути људски и божански свет. Од палеолитских пећина до неолитских светилишта и мегалитских кругова, праисторијски човек непрестано је изнова стварао света места.
8. Теоријске расправе о пореклу религије
8.1. Класичне еволуционистичке теорије
Рани теоретичари религије, у 19. и раном 20. веку, настојали су да поставе опште теорије о пореклу и развоју религиозног мишљења. Према једном утицајном схватању, најранији облик религије био је анимизам — веровање да су природа и предмети прожети душама или духовима, поникло из искуства снова и смрти. Према другим схватањима, у основи ране религије стоји тотемизам — веза између друштвене групе и одређене врсте животиње или биљке — или магија као претходница религије.
Заједничко овим теоријама било је уверење да религија напредује од једноставнијих ка сложенијим облицима, кроз низ ступњева ка политеизму и монотеизму. Данас се овакве праволинијске еволуционистичке схеме сматрају превазиђеним. Оне су често изражавале културне предрасуде свог доба и наметале грађи поредак који она не потврђује. Ипак, ови рани мислиоци поставили су питања која и данас остају жива.
8.2. Религија као друштвена појава
Другачији приступ наглашава друштвену улогу религије. Према овом гледишту, религиозни обреди и веровања пре свега учвршћују друштвену повезаност: заједничко учешће у обреду ствара осећај припадности, потврђује вредности групе и одржава друштвени поредак. Свето, по овом схватању, јесте начин на који друштво изражава и слави само себе.
Овакав приступ добро осветљава колективне обреде праисторије — заједничку градњу мегалита, окупљања у светилиштима, погребне свечаности. Огроман напор уложен у монументалне споменике тешко се објашњава без снажне заједничке вере која је окупљала и повезивала људе. Религија је, у том смислу, била и моћно средство друштвеног повезивања и сарадње.
8.3. Когнитивни и еволуциони приступ
Савремена когнитивна и еволуциона наука о религији полази од питања зашто је људски ум уопште склон религиозним представама. Одговор тражи у устројству саме људске спознаје: у склоности да догађајима приписујемо намерне узрочнике, да замишљамо невидљива бића и умове, и да лако памтимо и преносимо представе које благо изневеравају свакодневна очекивања.
По овом схватању, религиозне представе нису изум неког доба нити налаз неке културе, већ природан производ начина на који људски ум ради. То објашњава њихову свеприсутност и постојаност кроз време и простор. Ако су ове когнитивне склоности заиста дубоко уграђене у људску природу, онда је религиозно мишљење готово нужна пратиља развоја модерног човека — не касни додатак, већ рана и дубока димензија људске врсте.
8.4. Границе нашег знања
Упркос напретку истраживања, наше знање о праисторијским религијама остаје ограничено и несигурно. Материјални остаци откривају нам облике понашања, али не и мисли, речи и приче које су их пратиле. Многа веровања праисторијских људи заувек ће нам остати недоступна, јер нису оставила материјалног трага. Стога свака свеобухватна слика праисторијске религије мора остати скромна и отворена за исправку.
Ова ограниченост, међутим, не значи да проучавање нема вредности. Напротив, оно нам открива дубину и старину религиозне димензије људског искуства, показује разноликост облика које је она попримала, и подсећа нас да су питања о смрти, животу, поретку света и оностраном пратила људску врсту од најранијих раздобаља. У том смислу, проучавање праисторијских религија јесте проучавање најдубљих корена људске духовности.
9. Закључак
Праисторијске религије представљају најстарије поглавље у историји људске духовности — поглавље које морамо читати не из речи верника, већ из немих трагова њиховог деловања. Од могућих најранијих знакова симболичког понашања, преко богатог обредног света горњег палеолита, дубоких промена уведених земљорадњом, до сложених култова металних доба, провлачи се непрекинута нит: људска склоност да свет осмишљава кроз свето, да смрт схвата као прелаз, да живот повезује с обновом природе и да свој свет усклађује с поретком неба.
Из овог прегледа издвајају се неколике трајне поуке. Прво, религиозно мишљење веома је старо и дубоко укорењено у људској врсти — оно није касни културни додатак, већ рана димензија људског постојања. Друго, облици религиозности били су изузетно разнолики и мењали су се с променама начина живота, друштвеног уређења и односа човека према природи. Треће, наше знање остаје посредно и непотпуно, засновано на тумачењу материјалних доказа, те захтева трајну методолошку обазривост и скромност.
Проучавање праисторијских религија, стога, није само реконструкција давно нестале прошлости. Оно је и истраживање порекла једне од најпостојанијих особина људске врсте — потребе да живот и смрт, свет и космос осмислимо кроз свето. У немим траговима пећина, гробова, фигурина и мегалита препознајемо најстарије изразе тог трајног људског настојања, које повезује најдаљу прошлост с нашом садашњошћу.
Одабрана литература и извори
Напомена: наведени радови представљају репрезентативан избор класичних и савремених дела из области археологије религије, палеоантропологије и когнитивне науке о религији, релевантних за теме обрађене у овом прегледу.
Bahn, P. G., & Vertut, J. Journey Through the Ice Age. Berkeley: University of California Press.
Boyer, P. Religion Explained: The Evolutionary Origins of Religious Thought. New York: Basic Books.
Clottes, J., & Lewis-Williams, D. The Shamans of Prehistory: Trance and Magic in the Painted Caves. New York: Abrams.
Cauvin, J. The Birth of the Gods and the Origins of Agriculture. Cambridge: Cambridge University Press.
Eliade, M. A History of Religious Ideas, Vol. 1: From the Stone Age to the Eleusinian Mysteries. Chicago: University of Chicago Press.
Gimbutas, M. The Language of the Goddess. San Francisco: Harper & Row.
Hodder, I. The Leopard's Tale: Revealing the Mysteries of Çatalhöyük. London: Thames & Hudson.
Insoll, T. (ed.). The Oxford Handbook of the Archaeology of Ritual and Religion. Oxford: Oxford University Press.
Lewis-Williams, D. The Mind in the Cave: Consciousness and the Origins of Art. London: Thames & Hudson.
Mithen, S. The Prehistory of the Mind: The Cognitive Origins of Art, Religion and Science. London: Thames & Hudson.
Renfrew, C., & Bahn, P. Archaeology: Theories, Methods and Practice. London: Thames & Hudson.
Rappaport, R. A. Ritual and Religion in the Making of Humanity. Cambridge: Cambridge University Press.
Schmidt, K. Göbekli Tepe: A Stone Age Sanctuary in South-Eastern Anatolia. Berlin: ex oriente.
Whitehouse, H. Modes of Religiosity: A Cognitive Theory of Religious Transmission. Walnut Creek: AltaMira Press.
Whitley, D. S. Cave Paintings and the Human Spirit: The Origin of Creativity and Belief. Amherst: Prometheus Books.
