Алазашани су становници Алзаса и народ пореклом из ове историјске регије на истоку Француске, који чини интегрални део француског народа још од постепеног присаједињења те територије. Према подацима из 2013. године, административна регија Алзас бројала је 1.861.020 становника, што укључује како староседеоце, тако и „адаптиране” Алзашане, док се број аутохтоних припадника тешко може прецизно утврдити јер француска влада не води статистику по етничкој припадности, мада се процењује да их ван матичне регије широм света живи око 80.000. На лингвистичком плану, Алзашани се традиционално деле на већинску германофону групу која говори алзашким језиком и мањинску романофону групу која користи велш (welche) и франко-конте дијалекте, док у погледу религије доминирају католици и протестанти уз значајну историјску присутност јеврејске заједнице.
ЕТНОНИМ
Етноним и назив Алзашани потиче од географског имена Алзас, док се на немачком језику они називају die Elsässer, а занимљиво је да се термин „алзашка нација” помиње још 1655. године. Од 1790. године Алзашани се деле на две подгрупе према департманима: Доњорајнце (Bas-Rhinois) и Горњорајнце (Haut-Rhinois), који се међусобно називају надимком Bäckser, чије су порекло и значење до данас остали непознати. Током 19. века, чак и пре анексије од стране Немачког царства 1871. године, становници ове регије су у појединим изворима били називани и „немачким Алзашанима”, што одсликава њихов специфичан културно-историјски положај између два велика европска идентитета.
АНТРОПОЛОГИЈА И ЕТНОЛОГИЈА
Према Филипу Жаку Фарже-Мерикуру, становници Алзаса су мешовит народ настао од Гала, Германа, Римљана и Франака. У 52. години пре н. е. територију су насељавали Раураци, Секванци и Медиоматрици, да би се касније на северу настанили Трибоци који су Медиоматрике потиснули преко планина. Након доласка германских племена, нарочито Алемана, долази до потпуне промене: имена старих племена нестају, а регија управо у том периоду добија назив Алзас. Крајем 18. века, тачније око 1772. године, број становника процењен је на око 500.000, подељених у три класе: прву су чинили племство и магистрати (углавном Французи из других провинција), другу трговци и уметници, а трећу сељаци. Што се тиче језика, почетком 19. века германофони становници су чинили убедљиву већину; 1806. године у Доњој Рајни је било 493.432 говорника немачких дијалеката на око 510.000 становника, док је у Горњој Рајни забележено 282.000 германофона.
ТРАДИЦИОНАЛНА НОШЊА
Традиционална ношња алзашких земљорадника из 1820-их година одликује се специфичним детаљима који су јасно разликовали положај и пол становника Доњег Алзаса. Мушка одећа се састојала од широког црног капута са усправном крагном, јаркоцрвеног прслука и црних кожних панталона, уз меке чизме и препознатљив црни филцани шешир са ободом окренутим унапред. Женска ношња била је знатно сложенија: жене су носиле црне, а девојке углавном црвене сукње са зеленим тракама, уз мали долман без рукава и украшени свилени прсник са златним везом. Препознатљив детаљ биле су веома широке беле кошуље и две дуге плетенице украшене вуненим галанима које су досезале испод колена, док су на главама носиле мале капице у облику шлема — црне за удате жене, а златне или сребрне за девојке. За рад у пољу користиле су огромне плетене сламнате шешире који су их штитили од сунца и лошег времена, чиме је ова материјална култура одражавала спој практичности и строгог друштвеног поретка руралног Алзаса.
0 Коментари