Биографски преглед
Николај Николајевич Афанасјев (рус. Николай Николаевич Афанасьев) био је један од најзначајнијих православних богослова двадесетог века, чије су идеје из области еклисиологије оставиле дубок и трајан траг не само у православној теолошкој мисли, него и у ширим круговима, укључујући и Други ватикански сабор Римокатоличке цркве. Рођен је 4. септембра 1893. године у Одеси, у тадашњој Руској Империји, а упокојио се 4. децембра 1966. године у Паризу.
Његов животни пут обележили су бурни историјски догађаји почетка двадесетог века. Као младић определио се најпре за студије медицине, а потом и математике на Универзитету у Одеси. Револуционарна превирања и Грађански рат у Русији прекинули су његово редовно школовање. Афанасјев је био мобилисан у редове Беле армије генерала Врангела, са којом је, након пораза, напустио Русију 1920. године. Тиме је започео живот у емиграцији, који ће трајати до краја његових дана и који је био типичан за читаву генерацију руских интелектуалаца расејаних по Европи.
Након кратког боравка на разним местима, Афанасјев је наставио студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 1925. године. Овај београдски период био је од суштинског значаја за његово богословско формирање, будући да је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца радио под утицајем угледних богослова и предавача. У Београду и Скопљу провео је неколико година предајући у средњим школама.
Свети Сергије у Паризу
Преломна тачка у Афанасјевљевом животу било је његово укључивање у рад Православног богословског института Светог Сергија (Institut de théologie orthodoxe Saint-Serge) у Паризу, основаног 1925. године као главно средиште руске богословске емиграције. Афанасјев је на овај институт дошао 1930. године и са њим остао повезан готово до краја живота. У оквиру тог изузетног интелектуалног окружења радио је уз личности попут протојереја Сергеја Булгакова, Георгија Флоровског, Антона Карташова, Кипријана Керна и других, који су чинили језгро такозване „париске школе“ руског богословља.
На институту Светог Сергија Афанасјев је предавао канонско право и историју Цркве. Деценије истраживачког рада посветио је управо проблемима ране Цркве, њеног устројства, литургијског живота и природе црквене заједнице. Године 1940. одбранио је докторску дисертацију, а свештенички чин примио је релативно касно, тек 1940. године, када је рукоположен за презвитера. Остатак живота провео је служећи као свештеник и предавач, остајући веран свом позиву истовремено научника и пастира.
Евхаристијска еклисиологија
Афанасјевљев главни допринос богословској мисли јесте формулисање такозване евхаристијске еклисиологије (учења о Цркви засновaног на Евхаристији). Овај концепт представља његово најзначајније наслеђе и предмет је трајне расправе и проучавања у савременом православном богословљу.
Суштина евхаристијске еклисиологије састоји се у тврдњи да се пуноћа Цркве остварује у свакој локалној заједници окупљеној око једног епископа ради служења Евхаристије. Афанасјев је инсистирао на томе да тамо где се служи Евхаристија, тамо је присутна цела Христова Црква у својој пуноћи, а не тек њен део или фрагмент. Полазећи од речи апостола Павла и од сведочанства ране Цркве, посебно списа светог Игнатија Антиохијског, Афанасјев је развио учење по коме је свака помесна црква, окупљена на једном месту ради ломљења хлеба, потпуно отелотворење Цркве Божије.
Овоме је супротставио оно што је назвао „универзалистичком еклисиологијом“, чији је зачетник по његовом мишљењу био свети Кипријан Картагински. Према универзалистичком схватању, поједине локалне цркве представљају делове једне свеобухватне, васељенске Цркве, која се поима као организациона целина надређена помесним заједницама. Афанасјев је сматрао да је управо овакво поимање током историје довело до претераног наглашавања административних и правних структура, до развоја идеје о примату и, у крајњој линији, до настанка римокатоличког учења о папству. Насупрот томе, евхаристијско поимање Цркве чувало је првобитну равноправност и пуноћу сваке локалне заједнице.
„Црква Светога Духа“ и остала дела
Најпотпунији израз Афанасјевљеве богословске мисли налази се у његовом капиталном делу „Црква Светога Духа“ (франц. L'Église du Saint-Esprit), које је објављено постхумно 1971. године, мада је написано раније. У овом делу Афанасјев је детаљно изложио своје виђење ране Цркве као харизматичне заједнице у којој сви верни, кроз тајну крштења и миропомазања, постају учесници у царском свештенству. Развио је учење о томе да у Цркви не постоје „лаици“ у смислу пасивних посматрача, него да су сви крштени чланови народа Божијег активни саслужитељи у литургијском животу заједнице, премда са различитим служењима и даровима.
Друго значајно дело јесте „Трапеза Господња“ (Трапеза Господня), у коме се бавио средишњим местом Евхаристије у животу Цркве. Афанасјев је такође написао бројне студије о канонском праву, саборима ране Цркве, питању примата у Цркви и односу између локалних цркава. Његов чланак о примату Петра и његовом значају за еклисиологију изазвао је нарочиту пажњу у ширим хришћанским круговима.
Утицај и екуменски значај
Афанасјевљев утицај далеко је превазишао оквире руске емиграције и православног света. Његове идеје значајно су утицале на формирање еклисиолошке мисли других великих православних богослова, међу којима се посебно истичу митрополит пергамски Јован Зизјулас и протопрезвитер Александар Шмеман, који су даље развили и местимично кориговали поставке евхаристијске еклисиологије. Зизјулас је, на пример, нагласио неопходну улогу епископа и сабора у очувању јединства, чиме је ублажио оне Афанасјевљеве импликације које су могле водити ка изолацији помесних цркава.
Од посебне историјске важности јесте чињеница да је Афанасјев био једини православни богослов позван да присуствује Другом ватиканском сабору (1962–1965) као посматрач. Његове идеје о локалној цркви и о Евхаристији као конститутивном чиниоцу црквеног јединства оставиле су трага на саборску расправу, нарочито на учење о месту локалне цркве у документу Lumen gentium и на општу обнову поимања позивања целог народа Божијег.
Критике и трајно наслеђе
Афанасјевљево учење није било лишено критика унутар самог православног света. Замерано му је да његово инсистирање на самодовољности сваке локалне евхаристијске заједнице може ослабити идеју ширег црквеног јединства и улогу васељенских сабора. Критичари су указивали на то да је његова реконструкција ране Цркве местимично идеализована и да недовољно уважава историјску стварност развоја црквених структура. Поставило се питање и да ли оштра супротстављеност између „евхаристијске“ и „универзалистичке“ еклисиологије заиста одговара мисли светог Кипријана, или је реч о вештачкој конструкцији.
Упркос овим примедбама, утицај Николаја Афанасјева на православно богословље остаје огроман. Његово враћање изворима ране Цркве, његово наглашавање средишњег места Евхаристије у саборању Цркве, као и његово учење о краљевском свештенству свих верних, постали су саставни део савременог православног саморазумевања. Афанасјев је, заједно са другим представницима париске школе, допринео обнови патристичког и литургијског богословља које je обележило двадесети век. Његово дело и данас представља незаобилазну тачку у свакој озбиљној расправи о природи Цркве, њеном устројству и значењу евхаристијске заједнице.
