Анафора (грч. ἀναφορά — „узношење", „приношење") јесте централни и најсветији део евхаристијске службе, током кога се врши освећење евхаристијских дарова (хлеба и вина) и њихово претварање у Тело и Крв Христову. Термин потиче од грчког глагола ἀναφέρειν („узносити", „приносити горе"), што указује на приношење бескрвне жртве Богу Оцу. У ширем смислу, реч „анафора" означава целокупну евхаристијску молитву, а понекад и сам чин Литургије.
Терминологија и значење
Реч „анафора" у литургијском контексту има неколико сродних значења. Најпре означава главну евхаристијску молитву коју свештенослужитељ узноси над принесеним даровима. У том смислу анафора представља срце Свете Литургије, будући да се управо у њеном току дешава највећа тајна хришћанске вере — освећење дарова силом Светога Духа.
У сиријској и коптској традицији термином „анафора" називају се различите евхаристијске молитве које носе имена апостола, светитеља или отаца Цркве (нпр. Анафора светога Јакова, Анафора светога Василија). Тако постоји велики број анафора у нехалкидонским Црквама.
У савременом грчком богословском језику „анафора" се односи посебно на онај део молитве који почиње речима свештеника „Благодаримо Господу" и продужава кроз читаву евхаристијску молитву до момента приношења.
Структура анафоре
Класична анафора византијске традиције састоји се из неколико суштинских делова који су у различитим традицијама различито распоређени, али чине заједнички богословски садржај.
Пролог (уводни дијалог) започиње узвиком свештеника „Благодат Господа нашега Исуса Христа..." и одговором народа, након чега следи позив „Горе имајмо срца" и „Благодаримо Господу". Овај дијалог представља узношење срца ка Богу и увођење верника у свето приношење.
Предговор или благодарење јесте молитва захвалности Богу Оцу за дело стварања и промисла. У њој се слави Бог као Творац свега видљивог и невидљивог.
Трисвето (Свет, Свет, Свет) представља анђеоску песму („Свет, Свет, Свет Господ Саваот") којом се сједињује небеска и земаљска Црква у славослову Богу. Ова песма потиче из виђења пророка Исаије и из Откривења.
Пост-Трисвето наставља благодарење, прелазећи на историју спасења и дело искупљења кроз оваплоћење Сина Божијег.
Речи установљења јесу навођење Христових речи са Тајне вечере: „Узмите, једите, ово је Тело моје..." и „Пијте из ове све, ово је Крв моја...". Ове речи представљају основ Евхаристије као установљене од самога Господа.
Анамнеза (спомињање) јесте молитвено спомињање спасоносних догађаја — страдања, крста, погреба, васкрсења, вазнесења и другог доласка Христовог. У њему се врши приношење дарова Богу.
Епиклеза (призивање) јесте призивање Светога Духа да сиђе на принесене дарове и претвори их у Тело и Крв Христову. У православном богословљу епиклеза се сматра моментом освећења дарова, за разлику од латинске традиције која нагласак ставља на речи установљења.
Посредничке молитве јесу молитве за живе и упокојене, за Цркву, за јерархију, за државну власт и за цео свет. Овим се показује да се евхаристијска жртва приноси за спасење свих.
Доксологија завршава анафору славословљем Пресвете Тројице, на које народ одговара „Амин".
Историјски развој
Анафора вуче своје корене из јудејске молитвене праксе, посебно из берака (благослова) који су се изговарали над храном приликом свечаних обеда. Тајна вечера, на којој је Христос установио Евхаристију, одвијала се управо у оквиру такве трпезе.
У најранијем хришћанском периоду анафоре су имале импровизациони карактер, при чему је предстојатељ слободно узносио молитву захвалности према одређеном обрасцу. Сведочанство о томе налазимо у Дидахи (крај првог или почетак другог века) и у делима светог Јустина Философа.
Најстарији сачувани текст анафоре налази се у Апостолском предању које се приписује светом Иполиту Римском (почетак трећег века). Ова анафора послужила је као основа за реконструкцију многих савремених евхаристијских молитава.
Током четвртог и петог века анафоре добијају устаљени облик и повезују се са именима великих отаца. У Александрији се развија Литургија светог Марка, у Антиохији Литургија светог Јакова, а у Кападокији Литургије светог Василија Великог и светог Јована Златоустог.
Анафоре у православној традицији
У Православној Цркви данас су у употреби првенствено две анафоре: анафора Литургије светога Јована Златоустог, која се служи највећи део године, и анафора Литургије светога Василија Великог, која се служи десет пута годишње (у недеље Великог поста, на Велики четвртак и Велику суботу, на празнике светог Василија, Богојављења и Рождества Христовог).
Анафора светога Василија одликује се богословском дубином и знатно је опширнија од Златоустове. Њено благодарење садржи развијено излагање историје спасења. Анафора светога Јована Златоустог краћа је и сажетија, али једнако богата садржајем.
Постоји и Литургија светога Јакова, брата Господњег, која се служи у неким помесним Црквама на дан тога светитеља, а чува древни јерусалимски образац.
Богословски значај
Анафора представља врхунац евхаристијског богослужења и место где се остварује највећа тајна хришћанске вере. У њеном току свештеник, у име целе Цркве, приноси бескрвну жртву Богу Оцу, спомињући Христово спасоносно дело и призивајући Светога Духа на освећење дарова.
Кроз анафору Црква учествује у Христовој једнократној и вечној жртви, приносећи „Твоје од Твојих". Евхаристијска жртва није ново страдање, него светотајинско прибивање верника једином и савршеном жртви Голготе.
Анафора такође открива саборну природу Цркве, будући да верници у њеном току молитвено сједињују небеско и земаљско, живе и упокојене, у једном богослужбеном приношењу. У том смислу анафора је икона будућег Царства Божијег и предукус вечне литургије у небеском Јерусалиму.
Извори и литература
Проучавање анафоре представља једно од најразвијенијих подручја литургичке науке. Значајан допринос дали су истраживачи попут Роберта Тафта, Хуана Матеоса и других, који су упоредном методом расветлили развој евхаристијских молитава у различитим традицијама источног и западног хришћанства.