Осмогласник (грч. Ὀκτώηχος; црквенослов. Осмогласникъ) јесте богослужбена књига Православне Цркве која садржи променљиве песме дневног круга богослужења распоређене по осам гласова (напева). Назив је сложеница од грчких речи ὀκτώ (осам) и ἦχος (глас, звук, напев). У српској и словенској традицији устаљен је назив Осмогласник, док се у грчкој и делимично руској традицији књига назива Октоих.
Појам и садржај
Осмогласник обухвата химнографски материјал седмичног (недељног) круга богослужења, организован према систему од осам гласова који се смењују недељу за недељом, чинећи циклус од осам седмица (тзв. „столп"). По истеку осам седмица циклус се понавља од почетка.
Књига садржи променљиве делове следећих богослужења: вечерње, повечерје, полуноћнице, јутрење и Литургије за сваки дан у седмици. Ту спадају стихире (на „Господи возвах", на стиховње, на хвалите), тропари, кондаци, седални, богородични, канони, светилни и друге химнографске форме.
Сваки од седам дана у седмици има своју тематску посвећеност: недеља је посвећена Васкрсењу Христовом, понедељак бестелесним силама (анђелима), уторак светом Јовану Претечи, среда и петак Часном Крсту и Богородици (при чему среда носи и спомен на издајство), четвртак светим апостолима и светитељу Николају, а субота свим светима и упокојенима.
Настанак и историјски развој
Систем осам гласова има корене у ранохришћанској химнографији и повезује се са музичким наслеђем сиријске и палестинске црквене традиције. Уобличавање осмогласног система (грч. ὀκτώηχος) традиционално се приписује светом Јовану Дамаскину (VIII век), угледном богослову и химнографу манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Његов допринос односи се превасходно на састављање и уређивање васкрсних песама и на систематизацију напева.
Треба разликовати два стадијума развоја књиге. Старији облик, познат као Параклитик или Велики Осмогласник, садржао је химнографију за све дане у седмици. Из њега се временом издвојио краћи облик посвећен превасходно недељним (васкрсним) службама, познат као Мали Осмогласник или Недељник. Химнографски допринос овом делу, поред светог Јована Дамаскина, дали су и други песници, међу којима свети Јосиф Химнограф, свети Теофан Начертани и други писци студитског и савинског круга.
Коначно уобличење и обогаћивање књиге везује се за студитску реформу богослужења (IX–XI век), када је садржај допуњен канонима и другим песмама за свакодневна богослужења.
Систем осам гласова
Гласови представљају мелодијске обрасце по којима се певају химнографски текстови. У византијској традицији осам гласова дели се на четири главна (аутентична) и четири споредна (плагална). Сваки глас поседује карактеристичне мелодијске потезе, тонски низ и емоционални карактер.
У словенском појању систем осам гласова прилагођен је током векова, при чему су настале различите локалне мелодијске традиције. У српској Цркви устаљено је тзв. српско народно црквено појање, чији су напеви записани и систематизовани у XIX и XX веку, међу којима су значајни радови Корнелија Станковића, Стевана Стојановића Мокрањца (Осмогласник) и потоњих мелографа.
Богослужбена употреба
Осмогласник се употребљава током највећег дела литургијске године, у периоду који не потпада под посебне циклусе Триода и Пентикостара. Његова употреба почиње у недељу свих светих (прва недеља по Педесетници) и траје до почетка припремног периода Великог поста.
При богослужењу Осмогласник се сједињује с осталим богослужбеним књигама — Минејом (за спомене светих одређеног датума) и Часословом. Устав (Типик) прописује начин на који се песме Осмогласника комбинују с песмама Минеја, зависно од ранга празника и дана у седмици.
Промена гласа врши се сваке суботе увече, на великом вечерњу, чиме започиње нови седмични циклус у наредном гласу.
Издања и преводи
Осмогласник је међу првим богослужбеним књигама преведеним на црквенословенски језик у оквиру ширења словенске писмености у делатности светих Ћирила и Методија и њихових ученика. Штампана издања појављују се од XVI века у различитим словенским средиштима.
У српској традицији Осмогласник је издаван у више наврата, а посебан значај имају музичка издања у којима су нотним записом фиксирани напеви српског народног црквеног појања.
Значај
Осмогласник представља једно од темељних дела православне химнографије и богослужбене праксе. Кроз своје песме он изражава основне догмате хришћанске вере — нарочито тајну Васкрсења Христовог, којој је посвећена свака недеља — и повезује свакодневни ритам црквеног живота са седмичним спомињањем светих тајни и светих личности. Као ризница богословске поезије и литургијске мелодике, Осмогласник заузима централно место у духовном и уметничком наслеђу Православне Цркве.
Литература
Приручници литургике и химнографије, издања Октоиха/Осмогласника словенске и грчке редакције, као и мелографски зборници српског црквеног појања представљају основне изворе за проучавање ове књиге.