Религија и националсоцијализам у Трећем рајху
Инструментализација, конкуренција и супституција вере (1919–1945)
Апстракт
Однос између националсоцијализма и религије представља једно од најсложенијих и најспорнијих поглавља модерне европске историје. Овај рад анализира вишеслојни однос нацистичког режима према институционалном хришћанству — католичком и протестантском — према паганским, езотеричним и неопаганским струјама унутар покрета, као и према сопственој идеолошкој самосакрализацији. Централна теза јесте да националсоцијализам није представљао ни доследно антирелигиозни ни доследно прохришћански покрет, већ да је развио прагматичан, инструменталан и на крају супституциони однос према религији. Уместо да религију једноставно укине, режим је настојао да је потчини, преусмери и напослетку надмаши, градећи облик „политичке религије“ усредсређене на нацију, расу и вођу. Рад разматра идеолошко наслеђе деветнаестог века, динамику односа цркава и државе, унутрашње идеолошке поделе међу нацистичким вођством, теоријски појам политичке религије, програме де-хришћанизације, положај религијских мањина, као и послератну историографску дебату. Закључује се да се однос најбоље разуме кроз призму динамичне конкуренције за монопол над трансценденцијом и лојалношћу становништва.
Кључне речи: националсоцијализам, политичка религија, Исповедајућа црква, Немачки хришћани, Рајхсконкордат, völkisch покрет, антисемитизам, секуларизација, тоталитаризам, Kirchenkampf.
1. Увод и историографски оквир
Питање односа између националсоцијализма и религије дуго је оптерећивало како историографију тако и јавно памћење. Након Другог светског рата, ово питање није било само академско; оно је носило тежак морални и политички терет, будући да су се и цркве и режим у различитим тренуцима позивали једни на друге ради легитимитета или, обрнуто, ради дистанцирања. Разумевање овог односа захтева одбацивање две упрошћене представе које су доминирале раним послератним дискурсом: прве, према којој је нацизам био суштински антихришћански покрет коме су се цркве херојски супротстављале, и друге, према којој су цркве биле пуки саучесници режима. Стварност је, као што ће овај рад настојати да покаже, била далеко сложенија, противречнија и нијансиранија.
Проучавање религије у Трећем рајху развило се кроз неколико препознатљивих историографских фаза. Ране послератне интерпретације, често обележене апологетским тенденцијама и потребом за самоочувањем цркава, наглашавале су сукоб између цркава и режима, представљајући верске институције првенствено као жртве или центре отпора. Овакав приступ, иако не потпуно неоснован, систематски је потцењивао степен сарадње, прилагођавања и идеолошке блискости који су постојали између значајних сегмената хришћанства и националсоцијализма.
Од шездесетих година двадесетог века, а нарочито под утицајем монументалних радова Клауса Шолдера (Klaus Scholder) о евангеличким црквама и националсоцијализму, слика је постала знатно сложенија. Шолдерова истраживања откривала су не само отпор, већ и дубоку амбиваленцију, унутрашње поделе и активну сарадњу унутар протестантског света. Наредне деценије донеле су таласе нових истраживања која су испитивала католичку страну, положај локалних заједница, улогу теологије у обликовању расистичких идеја, као и сложену унутрашњу структуру самог нацистичког покрета у односу на религиозна питања.
Кључан теоријски појам који структурише савремено разумевање ове теме јесте појам „политичке религије“ (нем. politische Religion). Овај концепт је развио филозоф Ерик Фегелин (Eric Voegelin) у делу објављеном 1938. године, а касније су га проширили и продубили историчари попут Емилија Џентилеа (Emilio Gentile). Према овом приступу, модерни тоталитарни покрети присвајају саму структуру религије — ритуал, догму, есхатологију, светковину, култ мученика и светих места — премештајући трансценденцију са божанског на нацију, расу или личност вође. Овај теоријски оквир омогућава да се националсоцијализам сагледа не само у односу на постојеће религије, већ и као феномен који сам поседује квазирелигиозне карактеристике.
Овај рад ће, ослањајући се на ову богату историографску традицију, настојати да пружи свеобухватан преглед теме, крећући се од идеолошких корена деветнаестог века, преко институционалне динамике режима, до теоријских и моралних питања која и данас остају предмет живе дебате.
2. Идеолошко наслеђе и предисторија
Националсоцијалистички однос према религији није настао ex nihilo. Он је изникао из сложеног сплета интелектуалних, културних и политичких струја деветнаестог и раног двадесетог века. Разумевање ових корена неопходно је за схватање зашто је нацистичка идеологија могла истовремено да користи хришћанску реторику и да у својим радикалнијим облицима тежи превазилажењу самог хришћанства.
2.1 Völkisch покрет и германски национализам
Völkisch покрет представљао је можда најзначајнији извор идеолошког наслеђа. Ова широка и хетерогена струја спајала је германски национализам, романтичарску идеализацију народа (Volk) као органске, крвно повезане заједнице, и све оштрију критику модерности, урбанизације и, нарочито, институционалног хришћанства које се доживљавало као „страно“, оријентално и јудејско по пореклу. Аутори попут Пола де Лагарда (Paul de Lagarde) заговарали су стварање специфично германске националне религије, очишћене од онога што су сматрали јудејским наносима. Де Лагард је оштро критиковао како католицизам тако и протестантизам, залажући се за нову духовну синтезу која би одговарала немачком националном карактеру.
Хјустон Стјуарт Чемберлен (Houston Stewart Chamberlain), Енглез који је постао немачки држављанин и зет композитора Рихарда Вагнера, извршио је огроман утицај својим делом Основе деветнаестог века (Die Grundlagen des neunzehnten Jahrhunderts, 1899). Чемберлен је развио сложену расистичку теорију историје у којој је Христос представљен као не-Јеврејин, а хришћанство реинтерпретирано као аријевска духовна творевина изопачена јудејским утицајем апостола Павла. Ова теза о „аријевском Христу“ имаће дуготрајан утицај на нацистичку религиозну мисао.
2.2 Ариозофија и езотеричне струје
Паралелно са völkisch мишљу развијале су се и езотеричне, окултне струје познате под именом ариозофија. Аутори попут Гвида фон Листа (Guido von List) и Јерга Ланца фон Либенфелса (Jörg Lanz von Liebenfels) конструисали су митологизовану представу о славној аријевској прошлости, тајним руничким знањима и расној хијерархији утемељеној у наводном древном германском духовном наслеђу. Иако су ови мислиоци деловали на маргинама интелектуалног живота, њихове идеје о руничкој симболици, аријевском мистицизму и расној чистоти продреће касније, посредно и непосредно, у поједине сегменте нацистичког покрета, нарочито у кругове око Хајнриха Химлера и СС-а.
Важно је нагласити да историчари попут Николаса Гудрика-Кларка (Nicholas Goodrick-Clarke), у делу Окултни корени нацизма, упозоравају на прецењивање овог утицаја. Иако су окултне идеје биле присутне и код појединих кључних функционера, оне никада нису чиниле званичну идеологију покрета нити су биле систематски усвојене од стране већине вођства. Хитлер је, на пример, отворено исмевао Химлерове паганске и мистичне склоности.
2.3 Антисемитизам као везивно ткиво
Антисемитизам је функционисао као кључно везивно ткиво које је повезивало расну теорију са теолошким наслеђем. Модерни расни антисемитизам, који је Јевреје дефинисао биолошки а не верски, надовезао се на вековну традицију хришћанског антијудаизма. Ова континуираност је значајна: иако је нацистички антисемитизам био суштински расистички и секуларан у својој теоријској основи, он је могао да рачуна на дубоко укорењене предрасуде обликоване вековима хришћанске теолошке непријатељности према јудаизму. Управо ова тачка додира омогућила је да значајни делови хришћанске популације не препознају или не одбаце нацистички антисемитизам као супротан својој вери.
3. Хришћанске цркве под режимом
Однос између хришћанских цркава и нацистичке државе био је обележен сложеном мешавином сарадње, прилагођавања, отпора и прогона. Овај однос није био статичан; мењао се током времена, разликовао се између конфесија и региона, и био је предмет унутрашњих подела унутар самих цркава. Термин Kirchenkampf (црквена борба) обично се користи за означавање ових сукоба, мада сам термин може бити двосмислен, будући да се односи и на борбу цркава против режима и на унутрашње борбе унутар цркава.
3.1 Протестантизам: подела и „Немачки хришћани“
Немачки протестантизам, историјски везан за државу још од времена Реформације кроз принцип cuius regio, eius religio, показао се посебно рањивим на нацистички утицај. Традиција лутеранске послушности световним властима (учење о „два царства“) отежавала је развој начелног политичког отпора. У том контексту настао је покрет „Немачких хришћана“ (Deutsche Christen).
Покрет Немачких хришћана, основан почетком тридесетих година, тежио је потпуној нацификацији евангеличке цркве. Његови заговорници заступали су уклањање Старог завета из хришћанског канона као „јудејске“ књиге, реинтерпретацију Исуса Христа као аријевца-борца против јудаизма, увођење такозваног „аријевског параграфа“ који би искључио крштене хришћане јеврејског порекла из црквене службе, и уопште усклађивање хришћанске теологије са расном идеологијом. На врхунцу свог утицаја, покрет је контролисао значајан део црквене управе и настојао да успостави јединствену „Рајхс-цркву“ под државном контролом, са Лудвигом Милером (Ludwig Müller) као Рајхсбискупом.
Радикално крило овог покрета отишло је још даље, залажући се за стварање потпуно нове, „очишћене“ религије лишене свих јудејских елемената. Основан је чак и институт за проучавање и уклањање јудејског утицаја из немачког црквеног живота. Ови покушаји откривају колико је далеко могла да иде идеолошка колонизација хришћанства унутар нацистичког оквира.
3.2 Исповедајућа црква и Бармонска декларација
Насупрот Немачким хришћанима формирала се Исповедајућа црква (Bekennende Kirche), покрет отпора против државне контроле над црквеном догмом. Предвођена личностима попут Мартина Нимелера (Martin Niemöller), некадашњег подморничког официра који је постао пастор, и теолога Дитриха Бонхефера (Dietrich Bonhoeffer), Исповедајућа црква одбацила је покушај подређивања хришћанске вере расној идеологији.
Бармонска теолошка декларација из маја 1934. године, чији је главни аутор био швајцарски реформатски теолог Карл Барт (Karl Barth), представља кључан документ овог отпора. Декларација је потврдила да је Исус Христос једина реч Божја коју црква мора да слуша, имплицитно одбацујући свако подређивање вере државним или расним идеологијама. Међутим, важно је нагласити критичку тачку коју истичу историчари: Бармонски отпор био је првенствено теолошки а не политички. Он је бранио аутономију цркве и чистоту догме, али се начелно није изјашњавао против нацистичке државе као такве, нити је осуђивао прогон Јевреја који нису били хришћани. Многи чланови Исповедајуће цркве остали су немачки патриоти лојални држави у световним питањима.
Судбина водећих личности илуструје границе и цену овог отпора. Нимелер је провео године у концентрационим логорима. Бонхефер се, за разлику од многих, радикализовао ка активном политичком отпору, повезао са завереницима против Хитлера, и на крају био погубљен у логору Флосенбург у априлу 1945. године, свега неколико недеља пре краја рата. Бонхеферов пример, међутим, представља изузетак а не правило.
3.3 Католичка црква и Рајхсконкордат
Католичка црква у Немачкој ушла је у нацистички период са другачијим наслеђем и позицијом од протестаната. Као транснационална институција са седиштем у Ватикану, она је поседовала степен независности недоступан националним протестантским црквама. Пре 1933. године, немачки католички епископат углавном је заузимао критички став према националсоцијализму, а Католичка партија центра (Zentrum) представљала је значајну политичку снагу.
Ситуација се драматично променила потписивањем Рајхсконкордата у јулу 1933. године, споразума између Ватикана и нацистичке државе који је преговарао кардинал Еуђенио Пачели (Eugenio Pacelli), будући папа Пије XII. Конкордат је режиму донео драгоцен међународни легитимитет у првим месецима власти, док је Црква формално обезбедила заштиту својих институција, школа и организација. Цена је, међутим, била висока: Католичка партија центра распустила се, а Црква се обавезала на политичку уздржаност. Историчари и данас расправљају о томе да ли је Конкордат био нужно зло ради заштите верника или прерани уступак који је ојачао режим.
Однос се брзо погоршавао како је режим кршио одредбе споразума, потискивао католичке организације младих, вршио притисак на конфесионалне школе и прогањао свештенство. Кулминацију незадовољства представљала је енциклика папе Пија XI Mit brennender Sorge (С горућом бригом) из марта 1937. године. Написана изузетно на немачком језику а не на латинском, и прокријумчарена у Немачку да би била прочитана са проповедаоница на Цвети, енциклика је осудила расистичку идеологију, обоготворење расе и државе, и кршење конкордата. Ипак, критички гледано, енциклика не помиње нацизам нити Хитлера изричито именом, а њена осуда антисемитизма остаје имплицитна и суздржана.
3.4 Облици католичког отпора
Католички отпор био је углавном локализован, институционалан и усмерен на одбрану специфичних црквених интереса, а ретко се уздизао до систематске моралне осуде режима као целине. Најпознатији пример отвореног отпора представља деловање бискупа Минстера, Клеменса Аугуста фон Галена (Clemens August von Galen). У низу храбрих проповеди из 1941. године, фон Гален је јавно осудио нацистички програм „еутаназије“ познат под шифром Т4, у оквиру кога су систематски убијане особе са физичким и менталним инвалидитетом. Његове проповеди изазвале су значајан јавни одјек и допринеле формалном обустављању програма, мада је убијање настављено у прикривенијим облицима.
Овај пример је значајан из више разлога. Он показује да је јаван отпор био могућ и да је могао имати конкретне последице, што покреће питање зашто сличан гласан протест углавном није уследио поводом прогона и истребљења Јевреја. Историчари нуде различита објашњења: од страха од репресалија, преко институционалне опрезности, до дубоко укорењеног антијудаизма који је отупео моралну осетљивост значајних сегмената хришћанске заједнице.
4. Унутрашња подела режима према религији
Једна од најважнијих спознаја савремене историографије јесте да нацистичко вођство никада није имало јединствену, кохерентну религиозну политику. Различити кључни функционери заступали су међусобно противречне ставове о месту религије у новом поретку, што је режиму давало карактеристичну амбиваленцију. Ова унутрашња разноликост није била случајна; она је одражавала полицентричну структуру нацистичке државе, у којој су се различити центри моћи такмичили за утицај.
4.1 Адолф Хитлер: прагматична двострукост
Хитлеров лични однос према религији представља предмет трајне дебате. У јавним наступима, нарочито у раним годинама, Хитлер је наступао прагматично и опрезно. Тачка 24 партијског програма из 1920. године залагала се за „позитивно хришћанство“ (positives Christentum), нејасан појам који је омогућавао широку интерпретацију и избегавао отуђивање верничке већине. У говорима је Хитлер неретко призивао Провиђење (Vorsehung) и представљао своју мисију као испуњење божанске воље.
Међутим, у приватности, судећи по забелешкама његових сарадника — нарочито по контроверзним Разговорима за столом (Tischgespräche), чију аутентичност историчари третирају са опрезношћу — Хитлер је изражавао дубок презир према хришћанству, које је сматрао слабашном, „јудејском“ религијом сажаљења неспојивом са његовом социјалдарвинистичком визијом. Истовремено, он је показивао политичку свест да отворени сукоб са црквама током рата треба одложити за каснији, „коначни обрачун“. Ова двострукост — јавна уздржаност и приватно непријатељство — карактерише Хитлеров прагматичан приступ читавом питању.
4.2 Хајнрих Химлер и СС: неопаганизам и езотерија
Хајнрих Химлер, вођа СС-а, развио је унутар своје организације најразрађенији квазирелигиозни систем у оквиру нацистичког покрета. Инспирисан германским паганством, ариозофијом, руничком симболиком и езотеричним идејама, Химлер је настојао да СС претвори у својеврсни расно-духовни ред. Замак Вевелсбург у Вестфалији замишљен је као церемонијално и симболичко средиште овог поретка. Химлер је уводио алтернативне обреде за рођење, венчање и смрт, промовисао паганске светковине попут зимске солстицијалне прославе уместо Божића, и подстицао своје припаднике да иступе из хришћанских цркава.
Ипак, треба нагласити да је овај систем остао ограничен на СС и да никада није постао званична државна религија. Штавише, Химлерове мистичне склоности изазивале су подсмех код других вођа, укључујући самог Хитлера. Химлеров пример илуструје колико су разнородне и међусобно неспојиве религиозне визије могле да коегзистирају унутар истог покрета.
4.3 Алфред Розенберг и „религија крви“
Алфред Розенберг важио је за једног од главних идеолога партије. Његово монументално и тешко читљиво дело Мит двадесетог века (Der Mythus des 20. Jahrhunderts, 1930) заговарало је замену хришћанства новом „религијом крви“ утемељеном на расном мистицизму и германском наслеђу. Розенберг је оштро нападао како католицизам тако и институционално хришћанство уопште, видећи у њима препреку расном препороду немачког народа.
Значајно је да је Розенбергов Мит стављен на ватикански Индекс забрањених књига, а изазвао је и оштре критике протестантских теолога. Штавише, ни сам Хитлер није званично прихватио дело као партијску доктрину, дистанцирајући се од његових најрадикалнијих религиозних импликација из прагматичних разлога. Розенбергов утицај на стварну политику био је стога мањи него што би се на основу његовог формалног положаја могло претпоставити.
4.4 Мартин Борман: отворени антиклерикализам
Мартин Борман, шеф партијске канцеларије и један од најмоћнијих људи у режиму током рата, заступао је најотворенији и најдоследнији антиклерикализам међу врхом. Борман је сматрао да су националсоцијализам и хришћанство фундаментално и непомирљиво неспојиви. У поверљивом циркуларном писму из 1941. године изричито је тврдио да су нацистички поглед на свет и хришћанска веровања несводиви, и залагао се за систематско потискивање црквеног утицаја на јавни живот. Борман је био главни покретач многих антицрквених мера током ратних година.
5. Националсоцијализам као политичка религија
Изнад и изван свог односа према постојећим религијама, националсоцијализам је развио сопствену сакралну структуру која многе истраживаче наводи да га означе као „политичку религију“. Ова перспектива, коју су утемељили Ерик Фегелин и Рејмон Арон (Raymond Aron) још тридесетих и четрдесетих година, а систематизовали каснији историчари, посматра нацизам не само као политички покрет већ као секуларну веру са сопственим догмама, ритуалима и есхатологијом.
5.1 Култ вође и литургија масе
Култ вође (Führerkult) представљао је средишњи елемент ове политичке религије. Хитлер је представљан не само као политички лидер већ као месијанска фигура, спаситељ народа послат Провиђењем, отелотворење народне воље и судбине. Ова сакрализација вође добијала је квазирелигиозне облике у масовним ритуалима режима.
Партијски скупови у Нирнбергу, детаљно режирани и монументално сценографисани, функционисали су као својеврсне литургије политичке вере. Употреба светлосних катедрала (стубова светлости које је пројектовао архитекта Алберт Шпер), кореографисаних поворки, заклетви, химни и симбола стварала је атмосферу сакралног доживљаја. Као што су приметили савременици и каснији истраживачи, ови догађаји намерно су опонашали структуру верских обреда, замењујући божанско нацијом и вођом као објектима оданости и обожавања.
5.2 Мученици, светковине и симболика
Режим је неговао сопствени култ мученика. Погинули у неуспелом Минхенском пучу из 1923. године уздигнути су на ниво светих мученика покрета, а годишње комеморације њихове смрти представљале су свечане квазиверске обреде. Успостављен је нови календар нацистичких светковина, укључујући прославе Хитлеровог рођендана, годишњице доласка на власт и сезонске празнике инспирисане претхришћанском германском традицијом.
Симболика је играла кључну улогу. Свастика, иако древни симбол, постала је свето знамење новог поретка. Заставе, униформе, поздрави и ритуалне формуле стварали су кохерентан систем сакралних знакова. Есхатолошка визија „Хиљадугодишњег рајха“ (Tausendjähriges Reich) носила је очигледну милитаристичко-религиозну конотацију, призивајући хилијастичке представе о хиљадугодишњем царству из хришћанске традиције, али их преусмеравајући ка расно-националној утопији.
5.3 Границе и критике појма политичке религије
Појам политичке религије, ма колико продуктиван, није без критичара. Неки историчари упозоравају да метафора религије може да заклони специфично модерне, секуларне и рационално-бирократске димензије нацистичког режима. Систематско, индустријализовано истребљење спроведено од стране модерне државне бирократије тешко се уклапа у чисто религиозни оквир тумачења. Други истичу да сами учесници нису нужно доживљавали свој ангажман као религиозан у пуном смислу. Стога се појам политичке религије најбоље користи као аналитичко средство које осветљава одређене димензије феномена, а не као свеобухватно објашњење.
6. Покрети ка де-хришћанизацији и религијске мањине
6.1 Мере потискивања хришћанства
Иако није постојао јединствен, свеобухватан план за укидање цркава током рата — таква мера сматрана је политички преризичном док траје ратни напор — постојале су бројне и континуиране тенденције потискивања хришћанског утицаја. Ове мере укључивале су постепено смањивање и укидање верске наставе у школама, притисак на родитеље да децу исписују из конфесионалних установа, потискивање црквених организација младих у корист обавезног чланства у Хитлеровој омладини (Hitlerjugend), конфискацију црквене имовине и манастира, и прогон, хапшење и интернирање непослушног свештенства.
Режим је такође промовисао алтернативне, секуларне или неопаганске обреде који су имали да замене хришћанске церемоније. Уведене су нацистичке верзије крштења, венчања и погреба, лишене хришћанске симболике а прожете расном и националном идеологијом. Кампања за иступање из цркава (Kirchenaustritt) подстицала је припаднике партије и СС-а да формално напусте верске заједнице и определе се као gottgläubig — верници у неодређено божанство или судбину, без припадности организованој религији.
6.2 Мање верске заједнице и прогон
Однос режима према мањим верским заједницама варирао је од толеранције до немилосрдног прогона. Јеховини сведоци представљали су посебну мету због свог начелног одбијања да положе заклетву верности држави, да учествују у војној служби и да изводе нацистички поздрав. Због ове доследне одбране савести, били су систематски прогањани, хапшени и слани у концентрационе логоре, где су носили посебну ознаку. Њихов случај представља редак пример организованог, начелног верског отпора заснованог на доследно спроведеним уверењима.
Прогон Јевреја, иако суштински расистички а не верски мотивисан у нацистичкој идеологији, нераскидиво је повезан са темом религије. Јудаизам као религија и Јевреји као народ били су мета идеологије која је спајала модерни расизам са наслеђем хришћанског антијудаизма. Улога хришћанских цркава — њихово ћутање, повремено саучесништво, ретки чинови отпора и спасавања — остаје једно од најтежих и најболнијих питања у проучавању овог периода.
6.3 Теза Штајгмана-Гала и историографска дебата
Значајну и контроверзну дебату покренуо је историчар Ричард Штајгман-Гал (Richard Steigmann-Gall) делом Свети рајх (The Holy Reich, 2003). Штајгман-Гал је тврдио да је хришћански идентитет међу многим нацистима био искренији и утицајнији него што је ранија историографија допуштала, и да појам „позитивног хришћанства“ није био пука пропагандна фасада већ израз стварног, мада хетеродоксног, верског осећања дела покрета. Ова теза изазвала је оштре реакције и живу научну расправу.
Критичари су приговорили да Штајгман-Гал преувеличава кохерентност и искреност нацистичке религиозности и да занемарује дубоко антихришћанске струје унутар покрета. Дебата, међутим, има трајну вредност јер приморава историчаре да озбиљно размотре сложеност и противречност односа између хришћанства и националсоцијализма, одбацујући како апологетске тако и упрошћене антихришћанске наративе. Она подсећа да покрет није био ни хомогено пагански ни хомогено хришћански, већ поприште конкурентских и често противречних струја.
7. Закључак
Однос између религије и националсоцијализма најбоље се разуме не као једноставан сукоб нити као пуко савезништво, већ као динамичан и вишеслојан однос инструментализације, конкуренције и супституције. Режим је истовремено користио, потчињавао и настојао да напослетку надмаши традиционалну религију. У раним годинама преовладавао је прагматизам: позивање на „позитивно хришћанство“ и Провиђење служило је придобијању верничке већине и стицању легитимитета. Како је режим консолидовао власт, све јасније су се испољавале тенденције ка потискивању црквеног утицаја и изградњи сопствене политичке религије усредсређене на расу, нацију и вођу.
Цркве су пружиле распон одговора који се протеже од активне сарадње, преко ћутљивог прилагођавања, до храброг али углавном ограниченог отпора. Тај отпор био је претежно усмерен на одбрану институционалне аутономије и теолошке чистоте, а ретко се уздизао до систематске моралне осуде режимских злочина, нарочито прогона и истребљења Јевреја. Изузеци попут Дитриха Бонхефера или бискупа фон Галена, ма колико значајни и часни, представљају управо изузетке који потврђују општу слику институционалне опрезности и прилагођавања.
Унутар самог покрета није постојала јединствена религиозна политика, већ поприште конкурентских визија — од Хитлеровог прагматизма, преко Химлеровог неопаганизма и Розенбергове расне мистике, до Бормановог отвореног антиклерикализма. Ова унутрашња разноликост одражава дубљу истину: националсоцијализам је, у крајњој линији, тежио да сам заузме место које је религија традиционално заузимала у људском животу, нудећи сопствену есхатологију, сопствене светиње и сопствену захтевну оданост. Управо у тој тежњи ка монополу над трансценденцијом и лојалношћу лежи, можда, најдубља веза између националсоцијализма и религиозног феномена.
Проучавање ове теме остаје од трајног значаја не само за разумевање прошлости, већ и за промишљање односа између политике, вере и моралне одговорности. Оно осветљава начине на које се модерне идеологије могу заоденути у сакрално рухо, како институције вере могу да закажу или да истрају пред лицем тираније, и колико је крхка граница између оданости држави и издаје најдубљих етичких начела.
Одабрана литература
Aron, R. L'Homme contre les tyrans. New York: Éditions de la Maison française, 1944.
Bergen, D. L. Twisted Cross: The German Christian Movement in the Third Reich. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1996.
Burleigh, M. Sacred Causes: The Clash of Religion and Politics, from the Great War to the War on Terror. New York: HarperCollins, 2007.
Conway, J. S. The Nazi Persecution of the Churches, 1933–45. London: Weidenfeld & Nicolson, 1968.
Gentile, E. Politics as Religion. Princeton: Princeton University Press, 2006.
Goodrick-Clarke, N. The Occult Roots of Nazism: Secret Aryan Cults and Their Influence on Nazi Ideology. New York: New York University Press, 1992.
Hastings, D. Catholicism and the Roots of Nazism: Religious Identity and National Socialism. Oxford: Oxford University Press, 2010.
Scholder, K. Die Kirchen und das Dritte Reich (2 тома). Frankfurt: Propyläen, 1977–1985.
Steigmann-Gall, R. The Holy Reich: Nazi Conceptions of Christianity, 1919–1945. Cambridge: Cambridge University Press, 2003.
Voegelin, E. Die politischen Religionen. Wien: Bermann-Fischer, 1938.
Bonhoeffer, D. Ethik (постхумно издање). München: Chr. Kaiser Verlag, 1949.
Barnett, V. J. For the Soul of the People: Protestant Protest against Hitler. Oxford: Oxford University Press, 1992.
