Заратустра: пророк, реформатор и оснивач зороастризма
Академски преглед живота, учења, извора и историјског утицаја
Апстракт
Заратустра (авестијски Zaraθuštra; грчки Zōroástrēs, отуда западни облик Зороастар; средњеперсијски Zardušt) јесте ирански верски реформатор и пророк који се сматра оснивачем зороастризма, доминантне религије иранског света све до арапског освајања у 7. веку. Његова историчност, датовање и место деловања остају међу најспорнијим питањима у историји религија. Овај чланак систематски приказује изворе о Заратустри, распон научних теорија о његовом животу и датовању, структуру и садржај текстова који му се приписују (пре свега Гате), теолошко језгро његовог учења, есхатологију коју је формулисао, као и питање његовог утицаја на аврамске религије. Циљ је да се пружи уравнотежен, вишеструко изворно поткрепљен преглед који одражава садашње стање науке, укључујући и дубоке несигурности које и даље оптерећују ову област.
1. Име, терминологија и проблем идентитета
Име пророка у изворном авестијском облику гласи Zaraθuštra. Грчки посредници пренели су га као Zōroástrēs, што је дало латински Zoroaster и западноевропске облике. У персијском се јавља као Zartošt или Zardošt, а у гуџаратском као Zaratošt. Сама религија коју је основао изворно се назива Mazdayasna — сложеница од Mazdā- („мудрост", „мудри") и авестијске речи yasna („обожавање, побожност"). Присталица вере на српском и другим језицима назива се зороастријанац или зaратустровац.
Етимологија имена Zaraθuštra није у потпуности разрешена; други део сложенице (uštra) готово сигурно значи „камила", док је први део спорно тумачен као „стар", „који управља", „који жуди" или „жут". Управо „обична", готово прозаична природа имена — за разлику од каснијих митолошких имена — један је од аргумената у прилог томе да је реч о стварној историјској личности, а не о митској пројекцији.
2. Проблем историчности
Већина зороастријанаца и већина модерних научника Заратустру виде као оснивача или пророка зороастризма, религије која је доминирала иранским светом до 9. века. Ипак, историчност пророка доводили су у питање поједини научници. Разлог за скептицизам лежи у природи извора: најстарији текстови приписани самом Заратустри датују се на почетак првог миленијума пре н. е., али постоји широка сагласност да нису били записани пре 5. века нове ере — дакле, преношени су усмено кроз читав низ векова.
Ипак, преовлађујуће мишљење данас јесте да иза Гата стоји стварна историјска личност. Аргументи су лингвистички и књижевни: Гате су састављене у првом лицу, обраћају се божанству и конкретним особама (укључујући његовог заштитника Виштаспу), садрже личне, готово исповедне тонове и одражавају препознатљив песнички глас. Тешко је такав корпус објаснити као колективну или касну творевину.
3. Проблем датовања: „срамота дуга трајања"
Питање када је Заратустра живео је један од најзамршенијих проблема иранистике. Херман Ломел је још 1930. написао реченицу која, према Енциклопедији Ираника, и данас звучи истинито: „Када је и где Заратустра живео, не зна се." Контроверза око датума описана је као „срамота дугог трајања" за зороастролошке студије.
Распон предложених датума је изванредно широк — од 13. века пре н. е. до непосредно пред успон Ахеменидског царства под Киром II Великим средином 6. века пре н. е. Могу се разликовати три главне позиције.
3.1. „Традиционални" датум: 258 година пре Александра
Најшире прихваћена традиција на Западу рачуна „258 година од Зороастра до Александра". Ово се обично тумачи као 258 година пре Александровог освајања Персије 330. пре н. е. Датум се, међутим, не мора односити на рођење, већ на један од три кључна догађаја пророковог живота: његово виђење и откровење у тридесетој години, почетак проповедања у четрдесетој, или преобраћење краља Виштаспе две године касније. Пошто је, према традицији, Заратустра живео седамдесет седам година, ова рачуница даје животни распон око 630–553, 628–551 или 618–541. пре н. е.
Овај „касни" датум подржан је зороастријском традицијом, а одражава се и у грчким, хебрејским, манихејским и исламским изворима. Његова привлачност додатно је почивала на покушајима да се митски Виштаспа из Заратустриног житија поистовети са Хистаспом, оцем Дарија I. Ту идентификацију данас већина одбацује: да је Виштаспа заиста био Даријев отац, тешко би било објаснити зашто Авеста нигде не помиње да је Виштаспин син постао владар Персијског царства, нити зашто ту чињеницу не помиње Бехистунски натпис.
Међу истакнутим научницима, покојни Герардо Ноли остао је готово усамљен у одбрани традиционалног датума (око 620–550. пре н. е.).
3.2. Лингвистички аргумент за рано датирање
Једини релативно поуздан критеријум за приписивање датума историјском Заратустри јесте лингвистички — заснован на очигледним архаизмима Гата у поређењу с млађом Авестом. Готово сви данашњи филолози сматрају да еволуција између старог и млађег авестијског захтева размак од неколико, можда и многих векова. Пошто се млађи авестијски корпус временски приближава староперсијском језику ахеменидских натписа, старија Авеста (Гате) мора да потиче знатно раније — што пророка гура дубоко у други миленијум пре н. е.
3.3. Преовлађујући научни консензус: око 1000. пре н. е.
Ако нешто налик консензусу уопште постоји, то је став да је Заратустра живео око 1000. пре н. е., уз одступање од столећа или више у оба смера. То би га учинило савремеником, макар оквирним, каснијих ведских песника. Поједини угледни истраживачи предлагали су датуме удаљене чак и до око 1750. пре н. е.
4. Место деловања
О месту постоји већа сагласност него о времену: готово свеопште је прихваћено да Заратустра није живео у западном Ирану. Покушаји да се смести у одређене области источног Ирана, укључујући Средњу Азију, остају оквирни. Зороастријска традиција именује Airyanem Vaējah („Аријска пространства") као завичај Заратустре и колевку религије, али не постоји консензус о томе где се та област налазила; предлагана је, између осталог, област Хорезма.
Пошто је Заратустра говорио авестијски — стари ирански језик по коме је Авеста добила име — уобичајено се, оквирно, његов завичај смешта у источне пределе Великог Ирана, могуће у Бактрију (данашњи северни Авганистан).
5. Извори
5.1. Авеста и корпус Гата
Примарни извор за учење самог Заратустре јесу Гате — седамнаест химни укомпонованих у Јасну, литургијски језгрени део Авесте. Оне су лингвистички најархаичнији слој авестијске књижевности и једини део за који се са сигурношћу може рећи да потиче од оснивача религије, или барем из његовог непосредног круга. Традиционална подела групише Гате у пет целина према стиховним обрасцима (нпр. трећа група, Спента Мању, обухвата Јасне 47–50).
Остатак Авесте — млађи авестијски корпус, укључујући Јаште (химне појединим божанствима) и Вендидад — знатно је каснији и садржи развијенију митологију и обредни материјал који Гате само наговештавају.
5.2. Средњеперсијски (пахлави) извори
Каснија зороастријска традиција систематски излаже доктрине које Авеста тек наговештава. Кључно дело је Бундахишн („Прапостанак"), космолошки спис из 11. или 12. века који описује стварање света, космичку борбу и коначну обнову. Ту је и есхатолошки Зандâ и Вахман Јасн, као и Арда Вираз-намаг, визионарски опис оностраног.
5.3. Спољашњи (грчки, хебрејски, исламски) извори
Грчки писци (од Херодота надаље) познавали су „Зороастра" као персијског мага и мудраца, али њихови извештаји су често легендарни. Исламски учењаци попут ал-Бируниja (973–1048) и ал-Масудиja (896–956) преносе иранску хронологију засновану на пахлави текстовима, укључујући синхронизацију Заратустриног преобраћења Виштаспе с раним ахеменидским добом. Ти извори драгоцени су, али рефлектују већ уобличену традицију, а не независно сведочанство.
6. Теолошко језгро учења
6.1. Ахура Мазда — Мудри Господ
Средиште Заратустрине теологије јесте Ахура Мазда („Мудри Господ"), творац и извор доброте. У Гатама се призива више од двеста пута као свезнајући господ који је свет обликовао својим духом. Заратустрина иновација — коју многи виде као облик монотеизма или барем изразитог хенотеизма — састоји се у уздизању Ахуре Мазде изнад пантеона наслеђеног из заједничке индоиранске религије и у усредсређивању богослужења на једно врховно, етички обележено божанство.
6.2. Аша и друџ: истина наспрам лажи
Осовина зороастријске етике јесте супротност аше (космичког реда, истине, правде) и друџа (лажи, неистине, хаоса). Аша је сродна ведском појму rta — обе традиције баштине заједнички индоирански корен који космос схвата као уређен истином. Људски задатак јесте да сведочи о аши и да се одупре лажи. Обред јасна управо служи да посведочи аши, одупре се лажи и учврсти вернике у борби против сила таме.
6.3. Два духа и питање дуализма
У Гатама (нарочито у Јасни 30) Заратустра говори о два првобитна духа која бирају између добра и зла. Спента Мању (Творачки/Благодатни дух) јесте оперативна воља Ахуре Мазде, инструмент стварања и начин на који је творац иманентан у човеку и делатан у свету. Њему се супротставља Ангра Мању (касније Ахриман), деструктивни дух. Однос између Ахуре Мазде и ова два духа једно је од најспорнијих теолошких питања: у Гатама изгледа да оба духа проистичу из избора унутар божанског поретка (тзв. етички дуализам подређен монотеизму), док каснија традиција развија изразитији космички дуализам у коме Ахриман наступа као готово равноправан противник.
6.4. Амеша Спенте — „Благодатни бесмртници"
Из Ахуре Мазде еманирају Амеша Спенте („Благодатни/Свети бесмртници"), седам (или, у ужем смислу, шест) божанских ентитета кроз које је извршено свеколико стварање. Сам израз Амеша Спента не јавља се у Гатама, али је вероватно да га је сковао сам Заратустра; концепт је у Гатама тек наговештен, а систематски разрађен у пахлави текстовима попут Бундахишна.
Класична листа шест великих Амеша Спенти (уз Спента Мањуа као седмог, односно уз самог Ахуру Мазду) наводи се у Јасни 47.1:
Asha Vahishta је најчешће помињан члан у Гатама. Свака од ових суштина повезана је и с једним од седам стварања (елемената) космоса, чиме доктрина добија и физичку димензију. Амеша Спенте нису независна божанства већ персонификовани аспекти Ахуре Мазде — начини на које се он открива и делује. Гајење врлина које оне представљају јесте средство општења с врховним божанством. Овај теолошки образац често се пореди с каснијом ангелологијом аврамских религија.
6.5. Тријада мисли, речи и дела
Практична етика зороастризма сажета је у формулу хумата, хухта, хваршта — „добре мисли, добре речи, добра дела". Спасење сваког појединца зависи од збира његових мисли, речи и дела, при чему — према строгом читању — никаква божанска интервенција не може изменити тај биланс. Лична одговорност тако је уграђена у саму архитектуру космичког спасења, а слободна воља (способност човека да прихвати или одбаци откровење) представља кључну антрополошку претпоставку целог система.
7. Есхатологија
Вера у догађаје с оне стране земаљског живота посведочена је у зороастризму од самог почетка, већ у Гатама, и постала је средишња за каснију религију. Есхатологија је нужан и доследан закључак приче о стварању: сврха постојања света, како јасно кажу позни извори, јесте да послужи као поприште борбе између Охрмазда (Ахуре Мазде) и Ахримана.
Основне доктринарне премисе, разрађене преко авестијских текстова и позног Бундахишна из 9. века, јесу: добро ће на крају победити зло; стварање је испрва било савршено добро, али га је зло искварило; свет ће на концу бити враћен савршенству које је имао у тренутку стварања; и спасење сваког појединца зависи од збира његових мисли, речи и дела.
Кључне есхатолошке компоненте су:
Чинват мост — „мост разлучивања" преко кога прелази свака душа; праведнима је широк и лак, грешнима се сужава те падају. Пореди се с исламским мостом Сират и хришћанским представама пута ка рају и паклу.
Саошјант — космички спаситељ, потомак Заратустрин, за кога традиција тврди да ће се родити од девице; он ће повести васкрсење мртвих и последњи суд.
Фрашокерети — „обнова" или „учињење света свежим" (в. Јасна 30.9), коначно преображење и усавршење света. Есхатон је обележен ватром — потомком Ахуре Мазде и врхунским инструментом аше — и реком растопљеног метала која раздваја праведне од грешних.
Коначна победа — Ангра Мању биће поражен, а сва бића, чак и она из најдубљег пакла, на крају ће бити сабрана Ахури Мазди. Казна није вечна: као Крајња Доброта, Ахура Мазда не допушта да ико од његових створења страда заувек.
Поједини научници тврде да Фрашокерети представља прву познату артикулацију апокалипсе у историји религија, чиме постаје камен темељац за потоња апокалиптичка веровања.
8. Питање утицаја на аврамске религије
Могући утицај Заратустриног учења на јудаизам, а преко њега на хришћанство и ислам, једно је од најзанимљивијих и најоспоренијих питања упоредне историје религија.
8.1. Аргументи за утицај
Многи научници, како јеврејски тако и нејеврејски, сматрају да је јудаизам био снажно обликован зороастризмом у погледима на ангелологију и демонологију, вероватно и у доктрини васкрсења, као и у есхатолошким идејама уопште. Интеракције током ахеменидске владавине, нарочито после вавилонског ропства, наводе се као контекст преноса идеја: веровање у спаситеља, коначну битку добра и зла, тријумф добра, васкрсење мртвих, накнадну правду и после смрти, те развој високог монотеистичког појма Бога. Јеврејски и хришћански псеудепиграфи (Товит, Јубилеји, 1. Енох, Завети дванаесторице патријараха, 2. Варух, 4. Јездра) често се наводе као носиоци таквих утицаја.
Упадљиве су паралеле: Ахриман као ђаволу сличан противник; синови светлости наспрам синова таме; спаситељ рођен од девице (Саошјант); коначни суд и телесно васкрсење. Пре израженог персијског утицаја, јеврејске представе о последњим временима биле су мање одређене у погледу повратка мртвих и детаљног последњег суда.
8.2. Аргументи за опрез
Други научници заступају суздржанији став. Џејмс Бар и слични истраживачи истичу да не постоји сачувана текстуална веза која би доказала директан пренос из зороастризма у јудаизам, премда допуштају одређени персијски утицај. Постоји и теза да је грчки хеленизам, а не непосредни ирански додир, био посредник између традиција: бесмртност душе вероватно је у аврамске религије ушла из грчке мисли, док је телесно васкрсење могло доћи из зороастријске доктрине. Хронолошка тешкоћа — касно записивање зороастријских извора — додатно компликује утврђивање смера утицаја.
Уравнотежен закључак јесте да су сличности стварне и бројне, али да питање остаје: реч ли је о директном утицају, паралелном развоју из заједничког блискоисточног контекста, или комбинацији оба.
9. Заратустра у западној рецепцији
Лик Заратустре имао је издашан живот у западној култури, често удаљен од историјске стварности. Од антике је сматран архетипом источњачког мудраца и „мага". У раном модерном добу европски аутори градили су „Имаго Зороастрис" — слику персијског мудраца провучену кроз ренесансни херметизам и просветитељске пројекције. Најпознатија модерна апропријација јесте филозофски спев Фридриха Ничеа Тако је говорио Заратустра (1883–1885), у коме историјски пророк служи тек као позорница за Ничеове властите идеје — упечатљив пример како је име надживело и надрасло изворни историјски контекст.
10. Закључак
Заратустра остаје фигура парадоксалне видљивости: обликовао је једну од најутицајнијих религијских традиција у историји, а ипак се о његовом животу, времену и месту деловања зна изненађујуће мало поуздано. Наука се слаже да иза Гата стоји стварна личност изузетног песничког и верског генија, да је деловао у источном Ирану, и да је његово учење — усредсређено на Ахуру Мазду, супротност аше и друџа, етичку тријаду и есхатолошку наду у обнову света — представљало дубоку реформу наслеђене индоиранске религије. Насупрот томе, датовање остаје отворено у распону од скоро хиљаду година, а питање утицаја на аврамске религије и даље изазива живу расправу.
Управо тај спој несумњивог историјског значаја и упорне изворне несигурности чини Заратустру једном од најизазовнијих тема у историји религија — темом на којој се, више него на многим другима, огледа опрез и методолошка скромност озбиљне науке.
Одабрана библиографија и извори
Encyclopaedia Iranica, „Zoroaster ii. General Survey" и „Zoroastrianism i. Historical Review up to the Arab Conquest" (iranicaonline.org).
Encyclopaedia Iranica, „Eschatology i. In Zoroastrianism and Zoroastrian Influence".
M. Boyce, A History of Zoroastrianism, том I–II (1975–82).
J. Duchesne-Guillemin, коментар уз превод Гата.
G. Gnoli, радови о датовању Заратустре (1980).
H. Lommel, Die Religion Zarathustras nach dem Awesta dargestellt (1930).
P. O. Skjærvø, прилози о авестици и староиранском.
M. Stausberg & Y. S.-D. Vevaina (ур.), The Wiley Blackwell Companion to Zoroastrianism (2015).
D. J. Irani, The Gathas: The Hymns of Zarathushtra.
James Barr, „The Question of Religious Influence: The Case of Zoroastrianism, Judaism, and Christianity", JAAR 53 (1985).
Jewish Encyclopedia (1906), одредница „Zoroastrianism".
P. Kriwaczek, In Search of Zarathustra.
Напомена: датовање, локализација и питање утицаја предмет су трајне научне расправе; наводи у овом чланку одражавају распон мишљења, а не устаљени консензус.