Албанска православна црква (на албанском језику Kisha Ortodokse Autoqefale e Shqipërisë), пуним називом Аутокефална православна црква Албаније, представља једну од најмлађих аутокефалних помесних цркава у породици светске православне заједнице, чија историја и канонски статус осликавају бурне политичке и националне процесе који су обележили простор Балкана у двадесетом веку. Православље је на тлу данашње Албаније дубоко укорењено још од раног хришћанства, будући да су ови крајеви, нарочито јужна Албанија односно историјска област Епира са градовима попут Берата, Ђирокастра и Корче, столећима припадали духовном окриљу Васељенске патријаршије у Цариграду, а у одређеним периодима и Охридске архиепископије те српских и византијских црквених јурисдикција. Становништво ових области традиционално је било вишеетничко и вишеконфесионално, са значајним уделом православних Албанаца, Грка, Влаха и Словена, што је учинило да питање црквене организације на овом простору буде нераскидиво повезано са сложеним националним идентитетима и супарничким културним утицајима, посебно грчким и албанским, који ће у каснијим епохама пресудно обликовати судбину помесне цркве.
Тежња ка успостављању самосталне националне цркве на албанском језику јавила се као саставни део ширег албанског националног препорода крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, у времену када се рађала идеја о модерној албанској нацији која надилази верске поделе између православаца, муслимана и католика. Кључну улогу у том процесу одиграо је свештеник Фан Ноли (Теофан Стилијан Ноли), истакнути књижевник, преводилац и политичар, који је још 1908. године у Бостону, међу албанским исељеницима у Сједињеним Америчким Државама, по први пут служио свету Литургију на албанском језику, чиме је симболички започет процес црквене еманципације од грчке језичке и јерархијске доминације. Након стварања независне албанске државе, на црквено-народном сабору одржаном у Берату 1922. године проглашена је самосталност албанске православне цркве, а Фан Ноли је убрзо хиротонисан за епископа, чиме је учињен одлучан корак ка пуној аутокефалности. Овај чин је испрва наишао на отпор Васељенске патријаршије, која је тек након вишегодишњих преговора и сложених црквено-политичких прилагођавања коначно признала статус нове помесне цркве.
Васељенска патријаршија је Томосом из 1937. године званично доделила аутокефалност Православној цркви Албаније, чиме је регулисан њен канонски положај унутар светског православља и окончан дугогодишњи спор око легитимитета њене самосталности. Међутим, тек што је црква стекла признати статус, уследила су тешка искушења Другог светског рата, а потом и долазак комунистичког режима на чело са Енвером Хоџом, који је представљао један од најмрачнијих периода у целокупној историји хришћанства на овим просторима. Комунистичка власт спроводила је систематски прогон свих верских заједница, да би 1967. године Албанија била званично проглашена првом атеистичком државом на свету, при чему су богослужења законом забрањена, цркве и манастири затворени, порушени или преиначени у складишта и објекте друштвене намене, а велики број свештеника и верника изложен је затварању, мучењу и погубљењу. Током овог раздобља црквена организација практично је престала да постоји у институционалном смислу, јерархија је десеткована, а преношење вере одвијало се искључиво у тајности, унутар породичних кругова, што је довело до драматичног прекида континуитета верског живота и образовања нараштаја одраслих у потпуном одсуству институционалне религије.
Обнова Албанске православне цркве отпочела је почетком деведесетих година двадесетог века, након пада комунистичког режима и поновног успостављања верских слобода, а централну улогу у том препороду одиграо је архиепископ Анастасије (Јанулатос), грчки богослов и мисионар кога је Васељенска патријаршија 1991. године послала најпре као патријаршијског егзарха, а потом га 1992. године устоличила за поглавара цркве са титулом Архиепископа тиранског и све Албаније. Под његовим вишедеценијским руковођењем црква је доживела изузетан препород, обновљене су и подигнуте стотине храмова и манастира, основана је богословска академија ради образовања новог свештенства, покренуте су бројне издавачке, хуманитарне, образовне и социјалне делатности, а митрополијска структура поново је успостављена кроз неколико епархија. Иако је постављење поглавара грчког порекла у одређеним националним и политичким круговима у Албанији изазивало извесне напетости и питања у вези са националним карактером цркве, архиепископ Анастасије стекао је широко поштовање својим заузимањем за међуверски дијалог, помирење и обнову, постављајући темеље савремене црквене заједнице.
У савременом канонском поретку Албанска православна црква заузима место међу аутокефалним помесним црквама и наводи се у диптисима светског православља, иако њено тачно место у поретку части представља предмет извесних разлика између традиција Васељенске патријаршије и других цркава. У својој унутрашњој организацији црква је устројена кроз Свети синод и неколико митрополија и епархија које обухватају подручје Албаније, а њена верска заједница, премда бројчано мања у односу на муслиманску већину и католичку мањину у земљи, представља значајан чинилац верског, културног и друштвеног живота. Богослужбени живот одвија се претежно на албанском језику, уз очување грчке литургијске баштине, чиме се изражава вишеслојни идентитет верника. Албанска православна црква одржава братске односе са другим помесним православним црквама и активно учествује у међуправославним и екуменским настојањима, а у новијем периоду суочава се са изазовима попут питања наследства поглаварства, очувања верске баштине и неговања духовног континуитета у друштву које је претрпело дуготрајни прекид религиозног живота, остајући притом сведочанство о трајности православне традиције на овом делу Балкана упркос историјским потресима.
