МИСТЕРИЈЕ МИТРЕ
Порекло, иконографија, ритуал и научно тумачење
једне римске мистеријске религије
Академски преглед
Историја религија · класична археологија · студије античког света
Апстракт
Овај чланак нуди свеобухватан преглед мистерија Митре (лат. Mysteria Mithrae), мистеријске религије која је цветала у Римском царству од краја 1. до краја 4. века нове ере. Рад синтетизује археолошке, епиграфске и књижевне доказе са водећим правцима модерне научне дебате — од утемељивачког иранистичког модела Франца Кимона (Franz Cumont), преко „римоцентричног“ преокрета друге половине 20. века, до астролошко-когнитивних тумачења Роџера Бека (Roger Beck) и минималистичке синтезе Манфреда Клауса (Manfred Clauss). Посебна пажња посвећена је централној икони култа — тауроктонији (сцени убијања бика), систему од седам степена иницијације, архитектури митреума, друштвеном саставу заједница верника, те питању односа између римских мистерија и иранског бога Митре. Закључује се да, упркос персијском имену и самопредстављању култа као „персијског“, римски митраизам треба разумети првенствено као оригинални производ грчко-римског интелектуалног и религијског света царског доба, а не као директан увоз зороастризма.
Кључне речи: митраизам, Митра, тауроктонија, мистеријске религије, римска религија, астрологија, иницијација, митреум, Sol Invictus, синкретизам.
1. Увод: проблем и извори
Митраизам, или тачније мистерије Митре, представља једну од најзагонетнијих религијских појава римског царског доба. За разлику од јавних култова грчко-римског пантеона, ово је била затворена, иницијацијска религија чија су се знања преносила усмено, у тајности, међу ограниченим кругом посвећеника. Управо та тајновитост чини да, упркос стотинама сачуваних споменика распрострањених од Британије до Сирије, о унутрашњем садржају култа знамо изненађујуће мало.
Централни методолошки проблем науке о митраизму сажет је у једној парадоксалној чињеници: култ нам је оставио огроман корпус материјалних доказа, али готово ниједан сопствени текст. Не постоји ниједно сачувано „свето писмо“ митраизма, ниједан теолошки трактат, ниједна молитва записана руком самих верника у пуном облику. Оно што знамо реконструисано је из три врсте извора, од којих је сваки на свој начин непоуздан или посредан.
Три врсте извора
Иконографски и археолошки извори. Најбогатији слој доказа. Обухвата стотине рељефа, статуа, фресака и мозаика — пре свега сцену тауроктоније — као и остатке самих храмова (митреума), олтара, посуда и других предмета из култне праксе. Ови докази су „неми“: приказују, али не објашњавају.
Епиграфски извори. Вотивни натписи, посвете и дедикације урезане у камен. Они пружају драгоцене податке о именима верника, њиховом друштвеном статусу, називима степена иницијације и епитетима бога, али ретко откривају доктрину.
Књижевни извори. Помени митраизма код античких аутора су ретки, кратки и готово увек написани из спољашње перспективе — било од хришћанских полемичара (Јустин Мученик, Тертулијан, Ориген, Јероним), било од незнабожачких филозофа (нарочито неоплатоничар Порфирије у делу О пећини нимфи). Ниједан аутор није био посвећеник који пише изнутра.
Ова изворна ситуација дефинише целокупну историју проучавања митраизма. Наука је приморана на тумачење и реконструкцију, а различите методолошке претпоставке воде ка драматично различитим сликама религије. Отуда је историографски преглед — питање како су се тумачења мењала кроз време — неодвојив од самог предмета, и биће провучен кроз цео овај рад.
2. Име, порекло и рана историја
2.1. Ирански Митра и питање континуитета
Име бога недвосмислено упућује на исток. Митра (санскр. Mitrá, авест. Miθra) древно је индоиранско божанство, посведочено већ у другом миленијуму пре нове ере. У ведском пантеону Митра је бог уговора и повезан са Варуном; у иранској традицији, Митра (Miθra/Mihr) јесте божанство савеза, заклетве, лојалности и правде, чувар космичког поретка и, у каснијим слојевима, повезан са Сунцем и светлошћу. Значајно је да сама реч mitra у изворном значењу означава „уговор“ или „савез“ — што открива изворну функцију божанства као божанског гаранта датих обећања.
Историјски је документовано и да су владари могли призивати Митру у званичним контекстима. Најпознатији пример је Договор из 1380. пре н. е. (уговор између Хетита и Митанаца) у коме се, међу боговима-сведоцима, помиње Митра. Каснија иранска, посебно ахеменидска и партска традиција, чврсто уграђује Митру у краљевску идеологију, а лична имена попут Митридат („дар Митре“) потврђују његову популарност.
Питање је, међутим, следеће: да ли је римски култ Митре директан наставак ове иранске религије, или је реч о новом творевини која је само позајмила источњачко име и рухо? Ово питање — питање континуитета наспрам дисконтинуитета — представља осовину целокупне модерне науке о митраизму.
2.2. Кимонов модел: митраизам као романизовани зороастризам
Модерно научно проучавање митраизма практично почиње са белгијским историчарем религије Францом Кимоном (Franz Cumont, 1868–1947). Његово монументално двотомно дело Textes et monuments figurés relatifs aux mystères de Mithra (Текстови и фигуративни споменици који се односе на мистерије Митре), објављено 1894–1900, прикупило је и каталогизовало готово све тада познате изворе и остало је незаобилазна темељна референца читав век.
Кимон је заступао модел снажног континуитета. По његовом тумачењу, римски митраизам је у суштини био романизовани облик иранског маздаизма (зороастризма). Претпоставио је постојање неписане, али кохерентне доктрине која се пренела са истока на запад, при чему би тауроктонија одражавала иранске космогонијске и есхатолошке митове. Мистерије су, у овом виђењу, биле западни изданак древне персијске религије, посредован преко „западних магова“ Мале Азије.
Кимонов ауторитет био је толики да је његов модел деценијама доминирао. Као што бележи Encyclopaedia Iranica, утемељујућа студија римског митраизма остаје управо Кимоново дело из 1899. и 1903. године, а његова читава конструкција почивала је на претпоставци да иконографија неме споменике треба „читати“ уз помоћ познатих иранских митова.
2.3. Кимонов преокрет: критика из 1970-их
Прекретница у науци догодила се на Првом међународном конгресу о митраичким студијама у Манчестеру 1971. године. Тада је нова генерација истраживача — предвођена, између осталих, Џоном Хинелсом (John Hinnells) и Р. Л. Гордоном (Richard Gordon) — подвргла Кимонов синтетички модел темељној критици.
Кључна замерка била је методолошка: Кимон је иконографију тумачио полазећи од иранских текстова који су и сами каснији или недовољно повезани са западним споменицима, чиме је у суштини пројектовао претпостављену иранску доктрину на римски материјал. Када се римски докази анализирају сами по себи, показало се да многи централни елементи култа немају иранску паралелу.
Данас међу стручњацима за западни митраизам влада широк консензус да Кимонова „главна прича“ о непрекинутом преносу с истока на запад — у њеном оригиналном облику — више није одржива. Као што сажима Бек, од 1970-их научници су се углавном сложили да Кимонов наратив о трансферу не може опстати у изворном облику. Ипак, важно је нагласити нијансу: одбацивање Кимоновог конкретног модела не значи потпуно порицање сваке иранске везе, о чему ће бити речи касније.
2.4. Најранија сведочанства и хронологија
Материјални и књижевни докази смештају процват римских мистерија у прилично уско временско раздобље. Најранија поуздана сведочанства потичу из друге половине 1. века нове ере. Плутарх (у Животу Помпеја) помиње да су киликијски гусари, које је Помпеј поразио 67. пре н. е., изводили „тајне обреде“ повезане са Митром — али овај помен је ретроспективан и научно споран као доказ о самом римском култу.
Поузданији су датирани споменици и натписи с краја 1. века. Значајно је географско тежиште најранијих доказа: она се концентришу у Риму и његовој луци Остији. Управо на основу тога Манфред Клаус је аргументовао да су мистерије вероватно и настале у самом Риму или Остији, а не да су „допутовале“ готове са истока. Култ затим доживљава експанзију током 2. и 3. века, да би врхунац достигао крајем 2. и почетком 3. века, након чега — упоредо са успоном хришћанства — нестаје до краја 4. века.
3. Тауроктонија: централна икона и њено тумачење
Ако митраизам нема свето писмо, он има свету слику. Тауроктонија (грч. ταυροκτονία, „убијање бика“) јесте централни култни приказ који се, у различитим варијантама, налази у практично сваком митреуму, обично постављен на почасном месту на крају храма где су га верници могли гледати током обреда.
3.1. Опис сцене
Композиција тауроктоније је изразито стандардизована широм Царства, што само по себи сведочи о постојању чврсто утврђене иконографске „граматике“. Типична сцена приказује следеће елементе:
Митра — младић у источњачкој (персијској) ношњи: фригијска капа, туника и вијорећи огртач. Клечи или се наслања на бика, повлачећи му главу уназад за ноздрве једном руком, док другом забада бодеж у врат животиње. Значајно је да Митра готово увек гледа у страну, окренут од самог чина који изводи.
Бик — велика жртвена животиња, приказана у тренутку смрти. Из ране (или из репа, који се понекад завршава класовима жита) често ниче живот.
Пас и змија — обе животиње се пружају ка рани на биковом врату, као да пију крв или лижу.
Шкорпион — хвата бика за гениталије.
Гавран — птица, често приказана горе, повезана са Сунцем, преноси поруку.
Каут и Каутопат (Cautes и Cautopates) — два дечака-бакљоноше који фланкирају сцену, обучени попут самог Митре. Каут држи бакљу подигнуту, Каутопат спуштену. Тумаче се као персонификације супротних принципа — излазећег и залазећег Сунца, светлости и таме, живота и смрти.
Сол и Луна — Сунце и Месец, обично у горњим угловима, као небески оквир целе сцене.
3.2. Кимоново тумачење: космогонијски мит
Кимон је тауроктонију тумачио у складу са својим иранским моделом, као приказ космогонијског мита. По зороастријским текстовима (нарочито касним, попут Бундахишна), из тела првобитно убијеног бика настају корисне биљке и животиње — живот се рађа из жртве. Кимон је стога у тауроктонији видео управо тај чин стварања: Митра убија бика да би из његовог тела настао свет. Класови на репу бика и живот који ниче из ране подржавали су ово читање.
Проблем са овим тумачењем, како су каснији истраживачи истакли, јесте двострук. Прво, у иранским изворима бика не убија Митра, већ Ахриман (зли принцип) или се то дешава у другачијем контексту — стога римска сцена не одговара иранском миту. Друго, најважнији релевантни зороастријски текстови су вековима каснији од римских споменика, што поткопава претпоставку да су Римљани „илустровали“ већ постојећу иранску причу.
3.3. Астрономско тумачење: небеска мапа
Најутицајнији модерни правац тумачења тауроктоније је астрономски. Његови главни заступници су Дејвид Јуланси (David Ulansey) и, у софистициранијем облику, Роџер Бек. Полазна опсервација је упечатљива: готово сваки елемент тауроктоније одговара једном сазвежђу.
Сва наведена сазвежђа леже дуж или у близини небеског екватора, односно унутар одређеног појаса неба. Јуланси је из тога извукао смелу тезу: тауроктонија је „звездана мапа“ која кодира астрономски феномен прецесије равнодневица. Према овом тумачењу, Митра је обожен као космичка сила способна да помери сам небески механизам — сила која „убија бика“ у смислу да помера пролећну равнодневицу из знака Бика (где је била у ранијим миленијумима) у знак Овна. Обожавана личност би, у тој интерпретацији, био нови врховни бог који управља самим космосом изнад планетарних богова.
Бек је развио суптилнију верзију. За њега митреум и његова иконографија чине „говор о звездама“ (star-talk) — систем астролошко-астрономских референци кроз који је посвећеник учио да се креће небеским поретком, а сам митреум је функционисао као нека врста лабораторије или модела космоса. Бек одбацује и стару Кимонову херменеутику и уско позитивистичко одбијање сваког тумачења, залажући се за приступ утемељен у когнитивној науци о религији.
Астрономско тумачење није без критичара — приговара му се да неке кореспонденције натеже и да претпоставља превисок ниво астрономске учености код обичних верника. Ипак, богатство небеске симболике у митраичкој иконографији толико је очигледно да га данас практично нико не пориче; спор се води о томе колико далеко тумачење сме да иде.
3.4. Рођење из стене и лов
Поред тауроктоније, две друге сцене се редовно појављују. Прва је рођење из стене (petra genetrix): Митра се рађа из живе стене, већ као младић, често са бакљом и бодежом у рукама, понекад окружен знацима зодијака. Ова „чудесна“ или „неприродна“ рођењска сцена наглашава Митрину надљудску, космичку природу. Друга честа тема је сцена гозбе: Митра и бог Сунца Сол леже заједно за обедом, гостећи се — вероватно месом убијеног бика — док их понекад послужују посвећеници. Ова божанска гозба готово сигурно је имала свој одраз у стварним заједничким обредним оброцима верника.
4. Седам степена иницијације
Најдистинктивнија друштвено-религијска особеност митраизма био је његов систем седам степена иницијације. Најпотпунији доказ о овом систему пружа мозаички под из Митреума Фелицисима у Остији, на коме су приказани симболи сваког степена, као и списак код хришћанског писца Јеронима. Сваки степен био је повезан са одређеном планетом (односно планетарним божанством), што је успостављало космичку лествицу: духовно напредовање било је истовремено путовање душе кроз планетарне сфере.
4.1. Структура и значење лествице
Уобичајено се прва три степена — Corax, Nymphus и Miles — тумаче као „служитељски“ или нижи степени: посвећеници који учествују у обреду, али још нису уведени у дубље мистерије. Виша четири — Leo, Perses, Heliodromus и Pater — сматрају се пуним посвећеницима, чуварима тајног знања. Прелаз из Miles у Leo био је нарочито значајан: посведочено је да су се лавови пречишћавали ватром или медом, а не водом, будући да су као „ватрена“ бића припадали вишем реду.
Врховни степен, Pater („Отац“), предводио је заједницу. У већим заједницама могло је бити више очева, а највиши међу њима носио је титулу pater patrum („отац отаца“). Отац је био учитељ, свештеник и жива веза са божанским; управо он је посвећивао нове чланове и чувао доктрину.
4.2. Иницијацијска искушења
Иако детаљи остају недокучиви, докази упућују на то да је напредовање кроз степене подразумевало искушења — испите издржљивости, заклетве на тајност, симболичка представљања смрти и поновног рођења, те постепено откривање мистерија. Фреске из митреума у Капуи приказују посвећеника нагог, повезаних очију, у клечећем или лежећем положају, што сведочи о драматичним обредима прелаза. Неки извори помињу симболичку „смрт“ и „васкрсење“ иницијанта, што је уобичајен образац мистеријских религија уопште.
5. Митреум: свети простор
Заједнице верника окупљале су се у наменским светилиштима званим митреуми (лат. mithraeum, у изворима често spelaeum — „пећина“). Ови храмови су међу најбоље очуваним митраичким доказима и сачувани су у великом броју широм бившег Царства.
5.1. Архитектура и симболика пећине
Митреум је по правилу био подземна или полуподземна просторија, или пак изграђен тако да опонаша пећину. Ова „пећинска“ природа била је намерна и суштинска: пећина је симболизовала космос, свет, а сама њена сводовна таваница често је била украшена звездама да представи небески свод. Неоплатоничар Порфирије у делу О пећини нимфи изричито бележи да су пећину посвећивали Митри као „слику космоса“.
Унутрашњи распоред био је стандардизован: уски централни пролаз-простор (наос) фланкиран са две уздигнуте клупе (podia) дуж бочних зидова, на којима су верници лежали током обредних гозби, по угледу на римски триклинијум. На крају просторије, наспрам улаза, налазио се приказ тауроктоније — фокусна тачка целог простора. Митреуми су били намерно интимни и мали: типично су могли да приме између двадесет и четрдесет верника, што је одржавало ексклузиван карактер и интензивну обредну атмосферу.
5.2. Распрострањеност и распоред
Митреуми су откривени широм Царства, али са упадљивим обрасцем распрострањености који директно осветљава друштвену природу култа. Највећа концентрација налази се дуж војних граница — на Рајни и Дунаву, у Британији (нарочито дуж Хадријановог зида) — те у важним трговачким и лучким центрима попут Остије и самог Рима. Значајни налази постоје и у Панонији, Далмацији, Нумидији и на истоку. Ова географија — граница и лука — открива ко су били верници.
6. Друштвени састав и ширење култа
6.1. Војска и трговина као носиоци
Епиграфски докази недвосмислено показују да је митраизам био нарочито популаран међу два друштвена слоја: припадницима римске војске (легионарима, официрима, ветеранима) и међу трговцима, царинским службеницима, робовима и ослобођеницима царске управе. Обе групе делиле су заједничку особину — мобилност. Војници и трговци кретали су се Царством и са собом носили култ, што објашњава како се једна релативно езотерична религија тако брзо раширила упоредо са границама и трговачким путевима.
Вредности које је култ наглашавао — верност, дисциплина, храброст, лојалност садрузима, поштовање хијерархије и заклетве — биле су у савршеном складу са војничким етосом. Није случајно што су се сами верници називали syndexioi — „они који су сједињени руковањем“ — што упућује на снажан осећај братства и међусобне обавезе.
6.2. Искључиво мушка религија
Једна од најупадљивијих особености митраизма, која га издваја од других мистеријских култова тога доба (попут култова Изиде или Кибеле, који су укључивали жене), јесте то што су сви расположиви докази указују на то да је обожавање било искључиво мушко. Ниједан поуздан натпис не помиње жену-иницијанта. Ова родна ексклузивност додатно потврђује везу култа са војском и мушким професионалним удружењима, и представља једну од дубоких структурних разлика у односу на хришћанство, које ће се показати као много инклузивнија религија.
6.3. Царско покровитељство
Култ је уживао и повремену наклоност на самом врху. Најпознатији пример је натпис из Карнунтума (данашња Аустрија) из 308. године, у коме цареви тетрархије посвећују олтар Митри као „fautori imperii sui“ — „заштитнику њихове власти“. Ова епизода показује да је Митра, у одређеном тренутку, био уздигнут на ниво заштитника саме царске идеје, чему је погодовало његово повезивање са непобедивим Сунцем.
7. Митра, Сол Инвиктус и питање синкретизма
Митра се у натписима често назива Deus Sol Invictus Mithras — „бог Сунце Непобедиви Митра“. Овај епитет отвара сложено питање односа између Митре и римског култа Непобедивог Сунца (Sol Invictus), који је нарочито успон доживео у 3. веку, посебно под царем Аурелијаном који је 274. године установио званични државни култ Сола.
Однос између ова два култа предмет је расправе. С једне стране, у самој тауроктонији Митра и Сол приказани су као две различите фигуре — Сол је у горњем углу, а понекад чак клечи пред Митром или прима његова наређења, што сугерише да је Митра надређен Сунцу. С друге стране, у епитету и у широј религијској атмосфери позне антике долази до стапања: Митра и Сол се идентификују, а обојица се уклапају у општу тенденцију ка соларном монотеизму (или хенотеизму) касног царства, у коме се многа божанства тумаче као видови једног врховног соларног принципа.
7.1. Митраизам и хришћанство
Однос митраизма и раног хришћанства дуго је привлачио пажњу — често уз претеривања у популарној литератури. Чињеница да су се две религије шириле упоредо у прва три века, да су се обе ослањале на иницијацију и обредни оброк, и да су обе нудиле неку врсту спасења, навела је неке ауторе да тврде да је хришћанство „позајмило“ од митраизма или обрнуто.
Треба задржати опрез. Постоје структурне сличности: обредни оброк хлеба и воде или вина; идеја духовног препорода; хијерархијска заједница посвећеника; употреба термина попут „отац“ за верске старешине. Већ су хришћански писци попут Јустина Мученика и Тертулијана примећивали ове паралеле — и тумачили их као ђаволско опонашање хришћанских тајни. Али сличности не морају значити позајмицу: обе религије су производ истог грчко-римског религијског миљеа и деле опште особине мистеријских култова тога доба.
Важне су и разлике. Хришћанство је било прозелитско, инклузивно (укључивало жене и робове као пуноправне вернике), поседовало је обиман корпус светих текстова и разрађену теологију, и на крају је постало државна религија. Митраизм је био ексклузиван, искључиво мушки, без светог писма и без амбиције универзалног ширења. Ове структурне разлике често се наводе као објашњење зашто је хришћанство „победило“, а митраизам ишчезао. Популарна тврдња да је наводни датум Митриног рођења (25. децембар) директно позајмљен у хришћански Божић остаје научно неутемељена — веза са зимском краткодневицом произлази из соларне природе оба контекста, а не из доказаног преноса.
8. Модерна научна дебата: сажетак праваца
Пошто су поједини правци тумачења већ уведени кроз претходна поглавља, овде их сажимамо ради прегледности, будући да разумевање митраизма у великој мери зависи од избора методолошке школе.
Најзрелији савремени став могао би се сажети овако: римски митраизам је оригинална творевина грчко-римског света царског доба, која је свесно и програмски усвојила „персијско“ рухо (име бога, ношњу, епитет „персијски“ за један степен) као ознаку древности, ауторитета и мудрости истока — али чија суштинска структура (тауроктонија, седам степена, пећина-космос, астролошка симболика) нема директан ирански предложак. Истовремено, „нередуцибилни остатак“ иранских елемената и боље разумевање раног зороастризма спречавају да се свака источна веза потпуно порекне. Спор између континуитета и дисконтинуитета, дакле, није решен коначном победом једне стране, већ померен ка нијансиранијем питању како и колико је исток посредован западу.
9. Залазак култа
Митраизам нестаје током 4. века нове ере. Више чинилаца допринело је његовом крају. Успон хришћанства и његово уздизање до државне религије под Константином и његовим наследницима одузели су незнабожачким култовима покровитељство и легитимитет. Едикти против незнабожаштва под Теодосијем I крајем 4. века (нарочито од 391–392) забранили су јавне жртве и култове, а многи митреуми су у то доба насилно разорени или претворени у хришћанске просторе — археолошки су посведочени случајеви оскрнављених светилишта.
Структурне слабости самог култа убрзале су његов нестанак. Његова ексклузивност, тајновитост, искључива мушкост и одсуство амбиције за универзалним ширењем чинили су га мање отпорним од хришћанства када је религијска клима поднела нагли обрт. Везаност за војску значила је и да су промене у саставу и хришћанизација армије директно поткопавале базу верника. До краја 4. и почетка 5. века, мистерије Митре су практично угашене.
10. Закључак
Мистерије Митре остају парадигматичан пример изазова са којим се суочава историчар античке религије: обиље неме материјалне грађе наспрам готово потпуног одсуства сопственог гласа култа. Из тог јаза између слике и речи израсла је читава историја тумачења — од Кимонове грандиозне иранске синтезе, преко манчестерског преокрета, до астролошких и когнитивних приступа Јулансија и Бека и минималистичког опреза Клауса.
Оно што данас можемо са разумном сигурношћу тврдити јесте следеће: митраизам је био иницијацијска, искључиво мушка мистеријска религија римског царског доба, организована око централне иконе тауроктоније и система од седам степена посвећења, обредно смештена у пећинске храмове замишљене као слике космоса, ношена првенствено војском и трговином, и прожета богатом астролошком симболиком. Његово „персијско“ име и рухо били су стварни и важни као ознака идентитета — али самa религија била je, у највећем делу онога што можемо да реконструишемо, производ римског света који је говорио о звездама.
Управо у тој напетости — између источњачког привида и римске суштине, између неме слике и изгубљене речи — лежи трајна фасцинација коју митраизам буди како код научника, тако и код шире публике. Свака нова генерација истраживача, наоружана новим методама (данас све чешће из когнитивне науке о религији и дигиталне археологије), изнова чита исте неме споменике — и из њих извлачи нове, али увек делимичне одговоре.
Одабрана библиографија
Напомена: Наведена дела представљају темељне и најутицајније референце у савременом проучавању митраизма. Читаоцу који жели даље да истражује тему препоручују се пре свега прегледна дела Клауса и Бека као полазне тачке, те Encyclopaedia Iranica за сажет и ажуран научни увод.
Beck, Roger. The Religion of the Mithras Cult in the Roman Empire: Mysteries of the Unconquered Sun. Oxford: Oxford University Press, 2006.
Beck, Roger. Beck on Mithraism: Collected Works with New Essays. Aldershot: Ashgate, 2004.
Clauss, Manfred. The Roman Cult of Mithras: The God and His Mysteries. Прев. R. Gordon. Edinburgh: Edinburgh University Press, 2000.
Cumont, Franz. Textes et monuments figurés relatifs aux mystères de Mithra. 2 тома. Bruxelles, 1894–1900.
Cumont, Franz. The Mysteries of Mithra. Прев. T. J. McCormack. Chicago: Open Court, 1903.
Gordon, Richard L.. Image and Value in the Graeco-Roman World: Studies in Mithraism and Religious Art. Aldershot: Variorum, 1996.
Hinnells, John R. (ур.). Mithraic Studies: Proceedings of the First International Congress of Mithraic Studies. 2 тома. Manchester: Manchester University Press, 1975.
Merkelbach, Reinhold. Mithras. Königstein: Hain, 1984.
Turcan, Robert. Mithra et le mithriacisme. Paris: Les Belles Lettres, 2000.
Ulansey, David. The Origins of the Mithraic Mysteries: Cosmology and Salvation in the Ancient World. New York: Oxford University Press, 1989.
Vermaseren, Maarten J.. Corpus Inscriptionum et Monumentorum Religionis Mithriacae (CIMRM). 2 тома. The Hague: Nijhoff, 1956–1960.
Vermaseren, Maarten J.. Mithras: The Secret God. London: Chatto & Windus, 1963.
Beck, Roger. „Mithraism.“ Encyclopaedia Iranica (online edition).
