Акатист (грч. ἀκάθιστος ὕμνος — „хвалоспев који се пева стојећи“) јесте посебан облик химнографске поезије у православном богослужењу, опширан похвални спев посвећен Господу Исусу Христу, Пресветој Богородици, неком празнику или светитељу. Назив потиче од грчке речи која означава да се овај химнички спев слуша и пева у стојећем ставу, чиме се исказује нарочито поштовање и духовна сабраност верника током његовог извођења.
Етимологија и значење назива
Грчка реч ἀκάθιστος настала је од одричне честице ἀ- и придева καθιστός (онај који седи), те дословно значи „онај који се не седи“, односно „који се обавља стојећи“. Овај назив првобитно се односио искључиво на један, најстарији и најпознатији акатист — Акатист Пресветој Богородици. Временом је реч постала родни назив за читав жанр химнографских творевина истоветне структуре, премда се у строгом литургичком смислу једино изворни Богородичин акатист пева у потпуности стојећи, без обзира на то колико је дугачак или у које доба дана се чита.
Структура акатиста
Акатист поседује строго утврђену и препознатљиву композициону структуру која се понавља код свих творевина овог жанра. Састоји се од двадесет четири строфе које се наизменично смењују: дванаест дужих строфа које се називају икоси (грч. οἶκος — кућа, дом) и дванаест краћих строфа које се називају кондаци (грч. κοντάκιον).
Икоси и кондаци ређају се наизменично, при чему сваки икос завршава низом похвалних узвика који почињу речју „Радуј се“ (грч. χαῖρε), упућених предмету прослављања. Ови поздрави, познати као херетизми, чине лирско језгро акатиста и одликују се изузетном песничком лепотом, богатством слика, антитеза и симболичких поређења. Сваки икос садржи дванаест таквих поздрава, распоређених у шест парова, а завршава се рефреном — код Богородичиног акатиста то је узвик „Радуј се, Невесто неневесна“.
Кондаци су краћи и сажетији, имају карактер сведеног богословског исказа или молитвеног обраћања, а сви се завршавају песмом „Алилуја“ (хвалите Господа). Прва строфа целокупног акатиста јесте посебан, свечани кондак који се назива проимиј или кукулиј, и често има другачији рефрен него остале строфе.
Двадесет четири строфе одговарају броју слова грчке азбуке, будући да су у изворном Богородичином акатисту почетна слова узастопних икоса и кондака распоређена по азбучном реду, чинећи тако акростих. Овај песнички поступак сведочи о високом уметничком умећу састављача и о повезаности акатиста са традицијом ране хришћанске химнографије.
Изворни Акатист Пресветој Богородици
Најстарији и најзначајнији акатист јесте Акатист Пресветој Богородици, настао у Византији, по предању у вези са чудесним избављењем Цариграда. Историјски извори овај спев доводе у везу са опсадом престонице 626. године, када су град опседали Авари и Персијанци, а становништво се, по предању, обратило за заштиту Пресветој Богородици. Након избављења града, верници су, према предању, у Влахернској цркви читаву ноћ стојећи певали захвалну химну Богородици, одакле потиче и сам назив овог жанра.
Питање ауторства изворног акатиста остаје предмет научних расправа. Традиција га најчешће приписује светом Роману Мелоду, великом химнографу шестог века, чувеном по творачкој обнови жанра кондака. Поједини истраживачи ауторство везују за патријарха Сергија Цариградског или за ђакона Георгија Писидског, док су богословски садржај и песничка зрелост дела наводили на закључак да је језгро спева могло настати и пре времена опсаде, у склопу прославе празника посвећених Богородици.
Богословски, изворни акатист представља узвишену химну догмату оваплоћења и Богоматеринству Пресвете Богородице. Кроз низ старозаветних праслика и пророчких символа — неопалима купина, руно Гедеоново, затворена врата, лествица Јаковљева — акатист исказује тајну рођења Сина Божијег од Дјеве, повезујући старозаветно предсказање са новозаветним испуњењем.
Богослужбена употреба
У православном богослужењу акатист заузима истакнуто место. Изворни Акатист Пресветој Богородици уграђен је у службу петка пете седмице Великог поста, када се служи свечано бденије познато као Похвала Пресвете Богородице или Акатистна субота. Том приликом акатист се чита подељен на четири дела, праћен одговарајућим стихирама и канонима.
Поред уграђености у годишњи богослужбени круг, акатисти се читају и као засебне молитвене последовања, било у храму било у домаћој молитви верника. Велики је број акатиста који се читају приватно или у оквиру молебана, посвећених различитим празницима, иконама Богородице и светитељима.
Развој жанра и потоњи акатисти
По узору на изворни Богородичин акатист, током векова настала је огромна множина нових акатиста, посвећених Господу Исусу Христу (нарочито Акатист сладчајшем Господу Исусу Христу), Пресветој Богородици и њеним чудотворним иконама, као и бројним светитељима, празницима и Часном Крсту. Сви они верно следе двадесетчетворну структуру наизменичних икоса и кондака са рефренима „Радуј се“ и „Алилуја“.
Стварање нових акатиста било је нарочито плодно у руској црквеној традицији од седамнаестог века надаље, где је овај жанр доживео изузетну популарност у народној побожности. Међу Србима и осталим словенским народима акатисти су примани преко превода са грчког и црквенословенског, те су постали неодвојив део молитвене праксе и зборника попут молитвеника и часослова.
Премда потоњи акатисти не достижу увек песничку и богословску висину изворног предлошка, они сведоче о трајној животности овог химнографског облика и његовој способности да изрази молитвено усхићење верника пред тајнама вере.
Богословски и духовни значај
Акатист је, изнад свега, израз похвале и захвалности. Његова непрестано понављана реч „Радуј се“ изражава радосни, славословни карактер православне духовности, у којој се прослављање Бога и светих неодвојиво прожима са молитвеним призивањем. Низ хајретизама, грађен на богатим библијским симболима и антитезама, открива дубину богословске мисли изражене песничким језиком, чинећи акатист и молитвом и поучним богословским штивом.
У духовном животу верника акатист служи као средство сабране, усрдне молитве, којом се верник, стојећи у поштовању, духовно уздиже ка предмету свог молитвеног обраћања. Тиме акатист остаје један од најлепших и најомиљенијих облика православне химнографије, чија лепота и дубина и данас надахњују молитвени живот Цркве.
