Александријска патријаршија, званично Грчка православна патријаршија Александрије и целе Африке, једна је од најстаријих хришћанских установа и заузима друго место у части међу аутокефалним помесним православним црквама, одмах иза Цариградске васељенске патријаршије. Према древном предању, александријску хришћанску заједницу основао је свети апостол и јеванђелиста Марко средином првог века, због чега се њени поглавари сматрају његовим наследницима и носе титулу папе и патријарха. Александрија је у раздобљу позне антике била један од најзначајнијих центара хришћанске учености и богословске мисли, у којем је деловала чувена катихетска школа повезана с именима великих црквених учитеља попут Климента Александријског и Оригена. Из ове средине потекли су богослови чији је допринос обликовао опште хришћанско учење, а сама катедра стекла је изузетан ауторитет који је потврђен и канонским одредбама раних васељенских сабора.
Богословски и црквенополитички значај Александрије у првим вековима хришћанства тешко је преценити, будући да је управо у овом граду формулисано учење које је постало темељ православне догматике. Александријски архиепископ свети Атанасије Велики био је најистакнутији бранилац никејске вере у дугом сукобу с аријанством, доследно заступајући истоветност Сина с Оцем по суштини. Касније је свети Кирил Александријски одиграо средишњу улогу на Трећем васељенском сабору у Ефесу 431. године, у спору с несторијанством, бранећи учење о једном лицу оваплоћеног Логоса и потврђујући назив Богородице за Пресвету Деву Марију. Међутим, богословска расправа око природа у личности Христовој довела је до драматичног расцепа на Четвртом васељенском сабору у Халкидону 451. године, када је део александријских хришћана одбацио саборске одлуке. Овај догађај трајно је поделио хришћанство у Египту на оне који су прихватили халкидонско вероисповедање и оне који су се определили за нехалкидонско, односно миафизитско богословље.
Последица халкидонског раскола било је постепено издвајање двеју паралелних патријаршијских традиција у Египту, при чему је Грчка православна патријаршија наставила везу с васељенским православљем и осталим халкидонским црквама, док се одвојено развила Коптска православна црква као најбројнија хришћанска заједница на тлу Египта. Православни патријарси били су у потоњим вековима често означавани као мелкити, што је у изворном смислу указивало на верност цара и саборском православљу, за разлику од нехалкидонске већине домородачког становништва. Арапско освајање Египта средином седмог века коренито је изменило положај александријске катедре, која је од тада деловала у оквирима исламске државе и неретко трпела ограничења, иако је у дугим раздобљима уживала извесну меру верске трпељивости. Кроз средњи и нови век Александријска патријаршија била је бројчано мала, ослоњена на грчко становништво и на блиске везе с Цариградском патријаршијом, која је често имала пресудан утицај на избор и положај александријских поглавара.
Положај Александријске патријаршије знатно се променио у деветнаестом и двадесетом веку, у време оживљавања грчке трговачке и исељеничке заједнице у Египту, нарочито у градовима Александрији и Каиру, што је цркви донело нов полет и материјалну основу за ширу делатност. У том раздобљу патријаршија је постепено проширила своју пастирску бригу с уско египатског простора на читав афрички континент, преузимајући мисионарску улогу међу домородачким становништвом подсахарске Африке. Захваљујући деловању ревносних архијереја и мисионара, основане су нове епархије и заједнице у источној, западној, средишњој и јужној Африци, праћене превођењем богослужбених текстова на бројне афричке језике и рукополагањем свештенства из редова локалног становништва. Због тога је и сама титула поглавара проширена тако да обухвата целу Африку, чиме је наглашен преображај некада претежно грчке градске цркве у установу с континенталним мисионарским обзорјем. Овакав развој учинио је Александријску патријаршију једним од најдинамичнијих чинилаца ширења православља изван његових традиционалних огњишта.
У савременом устројству Александријску патријаршију предводи патријарх са седиштем у Александрији, окружен Светим синодом који чине архијереји бројних епархија распоређених широм афричког континента. Унутрашњи живот цркве обележен је чувањем грчке литургијске и духовне традиције, али и све израженијом вишејезичношћу и укључивањем афричких верника у пуноту црквеног живота, што патријаршији даје препознатљив мисионарски карактер. У двадесет првом веку патријаршија се суочила и с озбиљним изазовима у међуправославним односима, посебно у вези с признавањем црквене самосталности у Украјини, што је изазвало напетости с појединим помесним црквама и довело до спорова о канонским границама на афричком тлу. Упркос тим тешкоћама, Александријска патријаршија и даље представља живу спону између древног наслеђа хришћанске Александрије, с њеним великим богословима и саборском баштином, и савременог сведочења православне вере у разноликом афричком окружењу. Тиме она остаје сведок непрекинутог континуитета једне од најстаријих хришћанских установа и истовремено носилац једног од најамбициознијих мисионарских подухвата у савременом православљу.
