Појам „географија смрти"
означава религијско-културно мапирање простора у који душа, дух или нека друга
компонента личности прелази после смрти. Реч је о сложеним космолошким
представама које у симболичком облику исказују схватања заједнице о устројству
космоса, о односу видљивог и невидљивог света, о моралном поретку и о судбини
човека после земаљског живота. У готово свим познатим религијским традицијама
умрли се не једноставно „гасе", већ путују – пењу се, силазе, прелазе реке
и мостове, пробијају се кроз капије, лутају предворјима – да би на крају стигли
до места које одговара њиховом земаљском владању, обредној припреми или
божанској вољи. Изучавање ових просторних представа део је шире компаративне
есхатологије, али је и аутономно поље којим се баве историја религија,
антропологија смрти, упоредна митологија и религијска фолклористика.
Просторне осе и основни обрасци
Без обзира на изразиту разноврсност
појединачних система, упоредна анализа открива неколико сталних оса по којима
се загробни простор организује.
Прва је вертикална оса, која дели свет на
горње, средње и доње подручје. Горње подручје – небо, планина, висина – обично
је место богова, праведника или просветљених предака; доње подручје – подземље,
дубина, дно вода – место је сенки, кажњених или, у архаичнијим традицијама,
свеукупности умрлих без морално разлучене судбине. Средње подручје је свет
живих. Овакав модел, познат у тзв. шаманистичкој космологији, налази се код
многих сибирских, средњеазијских и северноамеричких народа, али и у развијеном
облику у староегипатској, староиранској и ранохришћанској мисли.
Друга је хоризонтална оса, у којој се простор
умрлих налази иза граничне линије – реке, мора, пустиње, шуме, моста – која
дели свет живих од света мртвих. Овај модел је чест у архаичним индоевропским
традицијама (грчки Хад иза Океана и Стикса, келтски Аун или Тир на нОг западно
преко мора, словенски „други свет" преко воде), али и у многим афричким и
океанским културама.
Трећа је концентрична оса, у којој се загробни
простор замишља као низ кругова, сфера или предворја кроз која душа постепено
пролази, удаљавајући се од или приближавајући се божанском средишту.
Парадигматски пример је Дантеова Божанствена комедија, али се
концентрични модел јавља и у каснијим јеврејским мистичким списима, у исламској
визионарској књижевности и у будистичким космограмима.
Поред ових оса, готово је универзалан мотив
прелаза – моста, реке, врата, теснаца или замка – на коме се одлучује о судбини
душе. Прелаз је гранично место, на коме делују посебни чувари, водичи или
судије, и у којем се појединачна судбина излаже коначном вредновању.
Древни Блиски исток и Египат
Старомесопотамска представа
загробног живота, посведочена у Епу о Гилгамешу и Спусту Иштар у подземље,
описује Куркигал или Иркалу – „земљу без повратка" – тмурно
подземно место у које силазе све душе без обзира на земаљску заслугу. У њему
влада богиња Ерешкигал, а покојници су сенке постојања, хранећи се прашином и
глином. Морална диференцијација је минимална; разлика између добрих и злих гради
се пре свега кроз обредну бригу потомака за умрле, а не кроз есхатолошку
правду.
Староегипатска географија смрти, напротив,
представља један од најразрађенијих система познатих историји религија. Душа
умрлог – тачније, његове различите компоненте: ка, ба, ах
– путује кроз Дуат, подземни свет који се у Текстовима пирамида,
Текстовима саркофага и Књизи мртвих описује као сложен лавиринт сала, капија и
река. На крају пута налази се сала „Двеју истина", где се срце покојника
вага наспрам пера богиње Маат, симбола космичког реда и истине. Уколико је срце
лакше или једнако перу, покојник постаје маа херу – „истинит у
речи" – и улази у Сехет Иару, „Поља трске", идеализовану
верзију Нилске долине у којој праведник наставља живот; уколико је теже,
прождире га чудовиште Амут. Овај модел се сматра једном од најранијих
развијених представа индивидуалне моралне одговорности после смрти.
Грчко-римска антика
Хомерска представа Хада је архаична:
то је суморно подземно подручје иза реке Океан, у које силазе све сенке (психе),
независно од моралног владања. Тек у каснијим, орфичким и питагорејским
традицијама развија се идеја моралне диференцијације: Хад добија одељке – Елисијска
поља за врле и блажене, Тартар за велике зликовце, и средње подручје
за обичне покојнике. Реке подземља – Стикс, Ахеронт, Кокит, Флегетон, Лета –
чине његову унутрашњу географију, а сцена суда пред Минојем, Радамантом и Еаком
постаје стални мотив касне античке књижевности. У платоновским дијалозима,
посебно у Федону, Горгији и десетој књизи Државе (мит о
Иру), ова грађа добија филозофску и метафизичку обраду: загробни простор
постаје место чишћења, васкрса и моралне правде, а душа – бесмртна и одговорна
за своје изборе. Римска визија, нарочито у Енејиди (шесто певање), синтетизује
ове наслеђе и преноси га потоњој хришћанској имагинацији.
Староирански и зороастријски свет
Зороастријска есхатологија донела је
неке од најутицајнијих елемената у потоњу историју представа о загробном
животу. Према Авести и пехлевијским списима, душа после смрти три дана борави
крај тела, а четвртог дана прелази мост Чинват – „мост одлуке".
Зависно од владања у животу, мост се пред праведником шири у удобан пролаз ка Гарōдмāну,
дому хвалоспева и светлости, а пред грешником сужава у оштрицу која га обара у Дузах
– место таме, смрада и казне. На мосту га чека и лични двојник – даēна –
у виду лепе девојке или одвратне старице, која персонификује његова сопствена
дела. Овај модел индивидуалног моралног суда, премошћавања и сусрета са
персонификованим делима имао је дубок утицај на јеврејску апокалиптичку,
хришћанску, исламску, али и манихејску есхатологију.
Јудаизам
Старозаветни Шеол блиско је сродан
месопотамском подземљу: то је тмурно место у дубини, у које силазе сви умрли,
праведници и грешници, и где су сенке готово без свести и сећања на Бога.
Морална диференцијација загробног простора јавља се тек у позном јеврејству,
под утицајем персијских и грчких представа, и развија се у апокалиптичкој
литератури међузаветног раздобља (Прва књига Енохова, Четврта Јездрина, Друга Варухова). У њима се појављују посебни одељци Шеола за праведне и неправедне, ватрена
Геина (Геена) као место казне, и наговештаји васкрсења тела. Рабинска и
средњовековна јеврејска мисао развиле су сложен систем – Ган Еден
(Рајски врт), Геином (Геена) као место привремене казне, и Олам ха-ба
(Будући свет) као есхатолошко испуњење – али је јеврејска традиција у целини
задржала уздржаност у топографизирању загробног света и нагласак ставила на
васкрсење и долазак месијанског доба.
Хришћанство
Хришћанска географија смрти изграђивала се
вековима, спајајући старозаветне, апокалиптичке, грчко-римске и сопствене
новозаветне елементе. У Новом завету помињу се рај (Лк 23,43), крило
Авраамово (Лк 16,22), Геена (Мт 5,22 и др.), и ад или Хад,
али без систематске топографије. Патристичко доба развија представе о
привременом боравишту праведника до Христовог силаска у Ад и њиховог уздизања у
небеско Царство. Средњи век, нарочито на Западу, разрађује учење о Чистилишту
(Purgatorium) као трећем загробном подручју, између раја и пакла, у
којем се душе очишћују пре уласка у блаженство. Овај простор добија пуну
теолошку артикулацију у дванаестом и тринаестом веку и канонизован је на
Лионском (1274) и Фирентинском (1439) сабору.
Источно хришћанство није прихватило учење о
Чистилишту у западном облику, али је развило сложене представе о митарствима
– двадесет посебних „царина" на којима душа после смрти, у пратњи анђела
чувара, бива испитивана од стране демона за поједине врсте грехова. Ова
представа, посведочена у житију свете Теодоре у Житију Василија Новог (десети
век), снажно је обележила православну есхатолошку имагинацију и иконографију.
Врхунац хришћанске географије смрти представља
Дантеова Божанствена комедија (почетак четрнаестог века), у којој су
Пакао, Чистилиште и Рај организовани у концентричне и хијерархијске структуре,
са прецизном моралном топографијом коју одликују и теолошка строгост и песничка
раскош. Иако је ово песничко, а не догматско дело, оно је дубоко обликовало
потоњу западну машту о загробном свету.
Ислам
Исламска есхатологија, утемељена у Курану и
хадиској литератури, развија богату географију смрти. После смрти душа улази у Берзах
– „препреку", међупростор између овог и будућег света – у којем чека Дан
суда. У гробу је чекају анђели Мункир и Некир, који је испитују о вери; зависно
од одговора, гроб јој постаје „једна од башта раја" или „једна од јама
пакла". На Дан васкрсења (Јевм ел-кијаме) сви људи устају и пролазе
преко моста Сират, разапетог над Џехенемом, тањег од длаке и оштријег
од мача. Праведник га прелази брзином муње, грешник пропада у понор.
Џенет – рај – описан је као башта (или седам башта)
са рекама воде, млека, вина и меда, са дрвећем, дворцима и хуријама; његов
највиши степен је Фирдевс, испод трона Милостивог. Џехенем –
пакао – има седам капија и седам степена, са страшним казнама прилагођеним
врстама греха. Између раја и пакла, према неким тумачењима суре Ел-Араф,
налази се истоимени узвишени бедем на коме бораве они чија су добра и зла дела
једнако измерена. Каснија исламска визионарска књижевност, посебно прича о Исра
и Мираџу – ноћном путовању и узнесењу пророка Мухаммеда кроз седам
небеса – развила је детаљну вертикалну космологију која је, посредством
латинских превода у тринаестом веку, утицала и на западну, па и на Дантеову
имагинацију.
Индијске традиције
Хиндуистичка географија смрти
подвргнута је темељном појму самсаре – круга поновних рођења. После
смрти душа (џива, атман) одлази у подручје бога Јаме, господара
смрти, где судија Читрагупта одмерава њена дела; зависно од карме,
она бива упућена у један од раја (сварга) или паклова (нарака),
који представљају само привремена места казне или награде, после којих се
поново враћа у круг рођења. Текстови попут Гаруда пуране развијају
детаљну топографију двадесет осам или више паклова, са специфичним казнама за
специфичне грехе, и описују путовање душе кроз тзв. Ваитарани – реку
крви и нечистоће, аналогну античком Стиксу.
Будистичка космологија преузима и преобликује
ове представе у систем од шест подручја поновног рођења (богови, полубогови,
људи, животиње, гладни духови, бића пакла), уоквирених тројним светом (свет
жеље, свет облика, безобличан свет). Тибетанска Бардо тходол
(„Ослобођење слушањем у међустању"), позната на Западу као Тибетанска
књига мртвих, развија јединствену картографију бардоа – међустања
између смрти и поновног рођења – у коме се умрлом приказују мирна и гневна
божанства, светлости и подручја, и кроз која га треба провести усмереним учењем
и медитативном припремом. У Чистој земљи будизма, развијеном у Кини и Јапану,
посебно место заузима Сукхāватӣ – Западни рај Буде Амитабхе – схваћен
као идеално подручје за коначно просветљење.
Кинеска, јапанска и шаманистичка традиција
Кинеска народна религија,
обогаћена даоистичким, конфучијанским и будистичким слојевима, развила је
представу о „Жутим изворима" (Хуанг чüан) као архаичном подземљу, а
потом и о подземној бирократској држави – Диyӯ – са десет
судија-краљева, бројним судовима и казнама за поједине врсте недела. Душа
умрлог пролази кроз ова подручја, оптерећена записима о својим делима, и потом
се поново рађа, или, у даоистичкој варијанти, постиже бесмртност и улази у
небеске пределе планине Кунлун.
Јапанска шинтоистичка традиција, делом мешана
са будизмом, познаје Јоми но куни – „Земљу таме" – мрачно подземно
место описано у Кођикију, у који је сишла богиња Изанами после смрти.
Такве представе сапостоје са будистичким небесима и пакловима, представљеним
детаљно у иконографији и у дидактичким сликама рокудō-е.
Шаманистичке традиције Сибира, средње Азије и
Северне Америке деле представу о вертикалном тројном универзуму повезаном стожером
света (космичким дрветом, планином, стубом дима) којим шаман у заносу
путује горе или доле, до света предака, духова или божанстава, носећи поруке,
преузимајући душе и водећи мртве. У оваквом систему географија смрти није
издвојен есхатолошки одељак, већ део живог космоса који шаман редовно посећује.
Народни и фолклорни слојеви
Поред званичних теолошких система, у
свим културама постоје обилни слојеви народне географије смрти, посведочени у
обредима, тужбалицама, причама и веровањима. Словенска народна традиција, на
пример, познаје представу „онога света" преко воде, моста или планине, и
развила је сложене обреде испраћања душе (четрдесетница, задушнице)
који полазе од замисли да душа четрдесет дана пребива у близини света живих пре
него што коначно крене на свој пут. Слични обрасци – „пут душе", храна и
пиће за умрле, путни знаци и водичи – налазе се у грчкој, балканској, ирској,
балтичкој и у многим другим европским и ваневропским традицијама.
Тумачења и компаративне напомене
Историјско-религијско проучавање географија смрти показује да оне нису пуке „фантазије" о ономе што је после смрти, већ симболички облици у којима заједница артикулише свест о смрти, о моралном поретку, о односу појединца и космоса. Психолошки приступи (К. Г. Јунг и његова школа) видели су у њима архетипске пројекције колективног несвесног; феноменолошки приступи (Мирча Елијаде) истицали су у њима универзалне обрасце светог простора и иницијацијских прелаза. Социолошки и антрополошки приступи (Робер Ерц, Луј-Венсан Тома, Филип Аријес) усмерили су пажњу на функцију ових представа у обреду и у конструисању друштвеног памћења. У свим овим тумачењима остаје заједничко увиђање да је географија смрти, у било којој традицији, увек и географија живота: место где се огледа оно што се у овом свету највише цени и оно чега се највише страхује.
Дуат: Царство мртвих и соларно путовање