Под афро-суринамским религијама
подразумева се сложен скуп верских традиција које су се развиле међу потомцима
афричких робова доведених у Суринам, бившу холандску колонију на североистоку
Јужне Америке, током петнаестог до осамнаестог века. Иако усмерене ка
заједничком афричком наслеђу, ове религије не чине јединствен систем, већ више
међусобно повезаних, али различитих традиција, обликованих специфичним
историјским околностима живота на плантажама и у одбеглим заједницама у
унутрашњости. Главне традиције су винти, креолска религија низијских
Афросуринамаца, и низ верских система такозваних шумских црнаца (хол. Bosnegers,
енгл. Maroons) – Сарамака, Ндјука (Аукан), Парамака, Алуку, Матавај и
Квинти. Уз њих постоје и млађи синкретистички покрети, поглавито под утицајем
хришћанства, као и заједнички ритуални комплекси који се одвијају у дијаспори,
посебно у Холандији.
Историјско-културна позадина
Од средине седамнаестог века, по
успостављању холандске власти 1667. године, у Суринам је доведено између двеста
и триста хиљада афричких робова, највећим делом из подручја Гвинејског залива,
Голд Коста (данашње Гане), Заливског Бенина, делте Нигера и подручја Конга и
Анголе. Расположиве историјске, лингвистичке и музиколошке анализе показују да
су нарочито снажан траг оставиле културе народа Акан (Ашанти, Фанти), Гбе (Фон,
Еве), Јоруба и Бакого, што се очитује у обредном лексикону, именима божанстава,
бубњарској пракси и плесним обрасцима. Бекство са плантажа од седамнаестог века
надаље довело је до стварања независних маронских заједница у тропским шумама
уз реке Суринам, Сарамаку, Маровијне и Тапанахонија. Њихова релативна изолација
омогућила је очување изворних афричких религијских образаца у већој мери него
међу робовима који су остали на плантажама. Мировни уговори које су маронске
заједнице склопиле са холандским колонијалним властима 1760. (Ндјука), 1762.
(Сарамака) и 1767. (Матавај) дали су им својеврсну верску и политичку
самосталност, која траје до данас.
Винти
Винти (од речи која у језику сранан-тонго значи
„ветар" или „дух") најраспрострањенија је афро-суринамска религија и
обликовала се међу креолским становништвом низијских делова земље, нарочито у
Парамариби и његовој околини. У теолошком погледу винти је политеистички и
анимистички систем, премда познаје и врховно биће познато под именом Анана
Кедуама Кедуампон, схваћено као далеки створитељ света који се не уплиће
непосредно у људске судбине. Између Анане и човека посредује сложен пантеон
богова и духова, познатих под општим именом винти, али сврстаних у више
скупина повезаних с природним силама, прецима и митским јунацима.
Главне групе винти-духова су: кромантији,
ратнички и небески духови повезани с Аканцима, међу којима се истиче огњени
Кромантифа; луангу-винти, водени духови повезани са централноафричким
коренима, међу којима првенство има Афродити-сличан дух Ватра-Мама (Мама воде)
и Лоангоман; ампуку или апуку, шумски духови вечно повезани са
одређеним стаблима и местима, познати по обесном и опасном карактеру; индју-винти,
духови повезани са староседелачким америчким становништвом; те култови предака
(јорка), који чине нераздвојив део свакодневне обредне праксе. Свако
људско биће сматра се повезаним са одређеним заштитничким духом, познатим као дјодјо
или кра, који долази у наследство по очевој или мајчиној линији и
одређује темељне особине личности.
Средишњи обред винти-религије је винти-преј
или прејдрум, ритуална свечаност током које свирачи на три обредна бубња
– апинти, пуџа и манса – призивају духове специфичним
ритмичким обрасцима. Свештеници и свештенице, познати као обијаман (од
јорупске речи обеах) или боносоеман, улазе у транс и постају
посредници кроз које дух говори заједници. Обреди се одржавају ради лечења,
расветљавања породичних спорова, заштите од злих утицаја и обнове везе са
прецима. Уз обреде иду карактеристична жртвовања – пилећа крв, ракија (драм),
бели хлеб, плави памук и каолин – чији избор зависи од врсте призваног духа.
Винти је дуго био прогањан: холандске колонијалне власти су 1874. године
званично забраниле његово исповедање, а закон је остао на снази све до 1971.
године, што је његове следбенике натерало на тајно обредно деловање. Након
осамостаљења Суринама 1975. године долази до његове јавне обнове и постепеног
прихватања као дела националне културне баштине.
Религије маронских народа
Међу маронским народима развиле су
се специфичне верске традиције које показују већи степен очуваности афричких
црта него винти-комплекс. Премда деле многе појединости, свака маронска група
има свој пантеон, обредни календар и свештеничку организацију.
Сарамака. Религија Сарамака, маронског народа уз горњи ток реке Суринам, заснива се на култу врховног бога Гран Гадуа (Велики Бог), бројних божанстава (гадулиба) и духова предака (бакулу). Особито је развијен култ папа-гадуа и комантигадуа, повезан са западноафричким наслеђем. Сарамачка свештеничка хијерархија укључује видовњаке (оби-ман), траваре (бита-ман) и медијуме (вентима). Главни обредни облик је папа-преј, током кога божанства преко медијума разговарају са заједницом. Сарамаке такође имају развијен култ ратничких духова (кунучу), које прати строг систем табуа, познат као кина (од акaнског акyiwadeɛ).
Ндјука (Аукан). Народ Ндјука, насељен уз реку Тапанахони и доњи
ток Маровијне, негује религију у којој средишње место заузима гран-обија Гран
Гадо и низ божанстава – Папагаду, Лоангогаду, Амбагаду
– уз велик значај пророчишта (орака). Најпознатији култ међу Ндјуком је Гран
Гадуов култ, повезан с једним стаблом у селу Дитаби-онди, где је до средине
двадесетог века деловало моћно пророчиште. Особеност ндјучког права је
такозвани „суд на ковчегу" (кра пику) – обред у којем се ковчег с
покојником користи као медиј да преко носилаца открије узрок смрти, што има
непосредне правне последице у заједници.
Алуку, Парамака, Матавај и Квинти. Алуку (или Боши Негрос) живе уз реку
Лава на граници са Француском Гвајаном и њихова религија показује снажан утицај
Ндјука, али и контакте са староседеоцима Карипцима. Парамака, насељени уз
средњи ток Маровијне, имају изразито развијен култ папа-гадуа. Матавај,
мала група уз реку Сарамаку, једини су маронски народ међу којима је током
деветнаестог века успешно деловала моравска (хернхутска) мисија, услед чега се
код њих развио синкретизам хришћанства и аутохтоних веровања. Квинти,
најмалобројнија маронска група, насељени уз реку Копенаме, очували су посебно
архаичне облике обреда.
Заједнички ритуални комплекси
Упркос разликама, све
афро-суринамске религије деле низ заједничких ритуалних елемената. Међу њима су
висивиси (умивање ритуалним травама ради духовног прочишћења), вотра-смити
(обреди ливења воде у част предака на прагу куће), доспаси и аитидаи
(осми дан после погреба, када се отвара пут души покојника), као и папа-обија,
обреди заштите који укључују припрему амулета (обија). Свим традицијама
заједничко је схватање смрти као процеса који траје и после физичког престанка
живота, током кога се покојник постепено прикључује заједници предака. Жалосна
песма (синги) и плес (баси) представљају незаобилазни део
погребних свечаности.
Карактеристичан феномен је и постојање
такозваног локума или кулима, духовног рата који се води између
заједница помоћу магијских средстава, што је до данас правно осетљиво питање у
Суринаму. Поред тога, разликују се добронамерна магија (винти) и
злонамерна (вишиман, бакру), при чему припрема и употреба злих
сила за наношење штете другоме представља најтеже верско-морално преступништво,
кажњиво искључењем из заједнице.
Однос према хришћанству и другим религијама
Од осамнаестог века међу
афросуринамским становништвом делују хришћанске мисионарске цркве, превасходно
моравска (хернхутска) браћа и римокатоличка црква, а од двадесетог века и
пентикосталци и адвентисти. Резултат је сложена религијска ситуација у којој
многи Афросуринамци формално припадају некој хришћанској цркви, а истовремено
учествују у винти-обредима. То је довело до отвореног црквеног отпора –
Моравска црква је током двадесетог века више пута осуђивала „двоструку верску
припадност" – али и до унутрашњег теолошког преобликовања појединих
хришћанских заједница, нарочито у редовима афро-суринамских пентикосталаца,
који често реинтерпретирају винти-духове као демонска бића али задржавају
облике излечитељских литургија блиске изворном духу винтија. Од почетка
двадесетог века у Суринаму делују и индијско-хиндуистичке и индонежанско-исламске
заједнице (потомци ангажованих радника доведених после укидања ропства 1863.
године), а међу афросуринамским становништвом приметан је и одређени утицај
суседних афроамеричких традиција – посебно афро-кубанске сантерије и
хаићанског водуа – донет преко миграционих токова.
Дијаспора
После осамостаљења Суринама 1975. године велики
део становништва, међу којима и многи припадници афро-суринамских религија,
иселио се у Холандију, где данас живи готово равноправан број Афросуринамаца
као у самом Суринаму. У Амстердаму, Ротердаму, Хагу и Утрехту делују бројне босуа
(винти-куће), у којима се обреди одржавају и за чланове заједнице и за рођене
Холанђане, нарочито у склопу алтернативних терапијских пракси. То је довело до
делимичне формализације винтија: објављени су приручници, основана удружења
(међу којима је најзначајније Stichting Sankofa), а од почетка двадесет
првог века води се расправа о институционалном признању винтија као једне од
холандских верских заједница.
Истраживања и научна обрада
Афро-суринамске религије биле су
предмет научног проучавања још од почетка двадесетог века. Међу пионирима стоје
холандски антрополог Мелвил Ј. Херсковиц (Melville J. Herskovits), који је
тридесетих година двадесетог века с Френсис С. Херсковиц спровео класично
теренско истраживање међу Сарамаком (Rebel Destiny, 1934; Suriname
Folk-lore, 1936), као и холандски лингвиста Јан Ворхуве (Jan Voorhoeve),
који је детаљно описао сранан-тонго религијски речник. Од седамдесетих година
двадесетог века наступа модерна етнографска школа коју превасходно представљају
Ричард и Сали Прајс (Richard and Sally Price), чији су радови First-Time
(1983) и Two Evenings in Saramaka (1991) преобликовали целокупно
разумевање маронске културе и историје. Међу домаћим (суринамским)
истраживачима истичу се Чарлс Винер (Charles Wooding), чија је докторска теза Winti:
Een Afroamerikaanse godsdienst in Suriname (1972) прва систематска студија
винтија, те Хенри Стефан (Henri Stephen) и Хилда ван Невел.
Савремене расправе
Од осамдесетих година двадесетог века у политичком и културном животу Суринама се све више афирмишу афро-суринамске религије као део националног идентитета. Године 2006. винти је званично признат као једна од верских заједница у Суринаму, чиме је окончано раздобље његове правне маргинализације. Истовремено, дебате о односу винтија и хришћанства, о моралном статусу обредног жртвовања животиња и о месту афро-суринамских религија у мултикултурном друштву остају отворене. Њихов даљи развој зависиће од способности заједница да очувају аутохтоне обредне облике у условима глобализације и истовремено уђу у дијалог са другим религијама и са секуларним правним поретком.
