Представе
о загробном животу код аустралијских староседелачких народа спадају међу
најсложеније и најдревније религијске системе мисли које су икада забележене у
антрополошкој литератури. Иако је на аустралијском континенту постојало више
стотина различитих језичких и културних заједница, са знатним разликама у
обичајима и веровањима, њихова схватања смрти, душе и посмртне судбине човека
деле низ заједничких структурних обележја која чине препознатљив круг идеја.
Ове представе нераскидиво су повезане са основним поимањем стварности у
староседелачкој мисли, у којем време, простор, предачко биће и људска особа
чине јединствену метафизичку целину. Смрт се у том оквиру не схвата као прекид
постојања, већ као прелазак из једног облика битисања у други, и као повратак
онога што чини суштину особе у предачку основу из које је и настала.
Систематска научна обрада ових представа започета је крајем деветнаестог века,
превасходно радовима Болдвина Спенсера и Френсиса Џ. Гилена међу народима
средње Аустралије, и наставила се кроз дела А. П. Елкина, В. Л. Ворнера, Т. Г.
Х. Стрелова, Роналда и Кетрин Бернт, В. Е. Х. Станера, Хауарда Морфија, Ненси Мун,
Деборе Берд Роуз и других антрополога. Уз њихова сведочанства, у новије време
све значајније место имају и аутохтона тумачења која дају сами староседелачки
старешине и интелектуалци.
Космолошки оквир: Доба сневања и предачка бића
Свако разматрање староседелачких
представа о посмртном животу мора започети од појма који је у енглеском језику
постао познат као Dreaming или Dreamtime – „Доба сневања"
или „Сневање". Овај термин, који је у литературу увео антрополог Френсис
Гилен и потом разрадили Спенсер и Стрелов на основу аранданске речи алчера
(касније алтјеренге), представља преводни покушај описивања сложеног
појма који обухвата временску, просторну и онтолошку димензију староседелачке
стварности. У различитим језицима постоје њихови еквиваленти: тјукурпа
код Пичанчачара и Јанкунитјара, вунгуд код Унгариња, нгаранггани
код Воротовија, манггур и буругу код других северних народа.
Доба сневања истовремено је и прапочетно
стваралачко доба, када су предачка бића путовала пределима и обликовала их, и
стално присутна духовна стварност која прожима свет и данас. Предачка бића –
која су истовремено људска, животињска, биљна, метеоролошка и геолошка –
оставила су своје трагове у пределу, у животу врста и у људима. Своје путеве,
познате као сневачке стазе (енг. songlines), оцртали су преко
континента, везујући удаљене заједнице и места у мрежу митолошких односа. Када
су завршили своју стваралачку улогу, ова бића су се повукла – неки кажу да су
„ушла у земљу", други да су се „вратила у небо" или „претворила у стене
и дрвеће" – али су остала присутна као духовна снага која се испољава на
одређеним местима, у обредима и у људима.
Управо у овом оквиру треба разумети
староседелачко поимање људске особе и њене посмртне судбине. Човек није засебно
биће настало у одређеном тренутку рођења, него отеловљење одређеног предачког
бића или фрагмента његове духовне снаге у привремени телесни облик. Смрт стога
не значи нестанак, него прелазак тог духовног елемента у други облик постојања
и његов повратак у предачко тло.
Појам особе и више душа
Једно од најкарактеристичнијих
обележја староседелачких представа о човеку јесте поимање особе као сложене
целине коју чини више духовних саставница, односно више „душа". Иако се
терминологија и број ових саставница разликују од заједнице до заједнице,
готово свугде постоји разлика између оног аспекта особе који је трајан,
„предачки" и повезан са одређеним местом или тотемом, и оног аспекта који
је лични, везан за индивидуални живот и склон неконтролисаним лутањима после
смрти.
Међу Јолнгу народима источне Арнхемове земље, чија су веровања опширно описана у радовима В. Л. Ворнера, Роналда
Бернта и Хауарда Морфија, разликују се два главна духовна елемента човека: биримбир
и мокуј. Биримбир је света, бесмртна суштина особе која потиче од
предачких бића и носи припадност одређеном клану и његовом сневачком току;
после смрти она се после низа обреда враћа у предачке воде клана и одатле може
да крене у нова отеловљења. Мокуј (или мукуј), напротив,
представља опасан, лично везан дух који после смрти лута и може да угрожава
живе ако није правилно усмерен. Један од главних циљева Јолнгу мртвачких обреда
јесте управо одвајање ових двеју саставница и осигурање да биримбир
безбедно стигне у своје исконско место, док се мокуј отера или преобрази.
Код Аранда (Аренте) народа средње Аустралије,
према дугогодишњим истраживањима Стрелова, такође постоји сложен појам
особе. Једна њена саставница потиче из одређеног „средишта повезаног са
предачким бићем" (кнанангја или пмара кутата), места на
којем се предачко биће некада зауставило и оставило део своје духовне силе. То
средиште је својеврсна духовна матица особе, и тамо се после смрти њена суштина
враћа. Друга саставница, повезана с конкретним животом појединца, расплињава се
или нестаје у време жалости. Слични дводелни или вишеделни концепти описани су
и код Варлпирија (појам кунтанкари и сродни), код Пинтупија, код низа
народа Кимберлија и Кејп Јорка.
Дух или душа никада се не схвата као потпуно
нематеријална: и биримбир и њему сродне категорије имају просторно
одредиве трагове, могу се чути у одређеним звуковима ветра или воде, и у
обредима бивају призиване у свете предмете – чуринге (чуринга, чуринга
нванкара), украшене резбарене дашчице или каменове који међу Арандама и
сродним народима представљају телесни облик предачког бића и духовни идентитет
његовог потомка.
Смрт: узрок, тумачење и одговор заједнице
Староседелачко поимање
смрти готово никада не препознаје „природну" смрт у западном смислу. Чак и
када старост, болест или удес очигледно претходе смрти, заједница по правилу
тражи дубљи, духовни узрок: чин чаробњаштва, кршење обреда, повреда забране,
дејство непријатељских снага. Дуго забележена пракса „истраге" над лешом –
пажљивог посматрања смера у којем тело пада, понашања мрава, мехурова из носа
умрлог, кретања кости након разлагања – има за циљ управо утврђивање одговорног
починиоца зла. Ова пракса, документована широм континента, не значи да
староседеоци не препознају телесне узроке болести и смрти, већ да телесне
процесе тумаче у оквиру шире каузалности у којој морални и духовни поредак игра
одлучујућу улогу.
Тренутак смрти и непосредни период који му
следи представљају опасно прелазно стање. Дух умрлог сматра се збуњеним и
неутешним, склоним да се задржи у близини свог тела, имања и сродника, и
потенцијално опасним. Зато готово све забележене заједнице примењују строге
обредне поступке за заштиту живих: избегавање имена покојника (понекад
деценијама, што доводи до обнављања речника у којем се називи свакодневних
предмета мењају ако садрже слогове сличне покојниковом имену), уништавање или
напуштање његовог пребивалишта, привремено напуштање места смрти, церемонијално
јаукање и физичко самокажњавање ожалошћених, посебно жена (засецање по глави,
груди и бутинама). Удовице и блиски сродници облаче се у белу глину, којa је и
боја жалости и духовни заштитник, и примају на себе строга ограничења у говору,
исхрани и кретању, понекад трајна по више година.
Мртвачки обреди: примарни и секундарни погреб
Староседелачки мртвачки
обреди међу најсложенијим су и најдужим у свету, и често обухватају два или
више узастопних поступака који могу да трају месецима, па и годинама.
Препознатљив је двофазни облик: примарни погреб, којим се обезбеђује распадање
тела, и секундарни обред, којим се коначно расправља судбина духа.
Примарни поступци разликују се по подручјима. У
северној обали Арнхемове земље и на острвима Тивија било је уобичајено
остављање тела на издигнутој дрвеној платформи у крошњи, где је трулело док кости нису постале голе. Слични облици
познати су на полуострву Кејп Јорк и у Кимберлију. У многим деловима средње
Аустралије користио се укоп у плитком гробу, а у Викторији, на југоистоку,
познати су били и сложени гробови у издигнутим хумкама. Кремирање није било непознато,
али је било знатно ређе од других облика; повремено је забележено у Тасманији,
делу јужне Аустралије и Викторије.
Међу Тивима, чија су веровања и обреди добили
своју монографију у радовима Чарлса Хартa, Арнолда Пилинга и Џејн Гудејл,
мртвачки циклус се одвија око обреда пукамани, једног од најразрађенијих
и ликовно најбогатијих посмртних обреда у свету. У средишту обреда стоје пукамани стубови (тутини), високи до три метра, изрезбарени и осликани
сложеним апстрактним обрасцима који представљају одређене предачке мотиве.
Подижу се око места почивања покојника више месеци после смрти, и око њих се
одвијају песме, плесови и обреди у којима учествују посебно одређени сродници,
чија су узајамна задужења пажљиво распоређена сродничким системом. Циљ обреда
је коначно одвојити дух покојника, познат као мопадити, од света живих и
упутити га у његово место.
Међу Јолнгу народима источне Арнхемове земље
мртвачки циклус се одвија у више етапа и завршава обредом лорркон (или дупун),
у којем се очишћене кости покојника, неколико месеци или година после смрти,
полажу у издубљени стуб од стабла куркупе или сродног дрвета. Тај стуб, осликан
кланским мотивима који одражавају исконске сневачке мотиве породице, поставља
се усправно и оставља да природним путем пропадне у пределу. Пред његово
подизање одвијају се сложени појачани плесови и песме (манјкеј) које
пева ризничар клана и групе певача; они опевају пут биримбира кроз предео,
од места смрти до предачких вода клана. Тек када се завршеним обредом дух уведе
у одредиште, он престаје да представља опасност за живе и постаје потенцијално
добротворна сила.
У средњој Аустралији, међу Арандама и сродним
народима, мртвачки обреди имали су сличну, иако обично једноставнију структуру.
Након основног укопа уследио би низ обредних посета гробу, истеривање духа из
насеља, и на крају обред у којем се ожалошћени ослобађају својих жалосничких
ограничења. Један од најделикатнијих момената био је сусрет покојниковог духа
са његовим чурунгом у светом месту – тиме се коначно потврђивала
припадност његове трајне суштине предачкој основи његовог клана.
Пут душе и предели мртвих
Једно од најзанимљивијих питања у
староседелачким представама о посмртном животу јесте сама судбина духа после
успешно изведених обреда. Овде се испољавају две основне идеје које у
различитим заједницама стоје у различитим односима – повратак у предачку основу
и одлазак у одређени „предео мртвих".
Идеја повратка у предачко тло
најраспрострањенија је и метафизички најдоследнија староседелачкој космологији.
Дух покојника, ослобођен телесног облика и личних веза, враћа се у
„средиште" или „воде" где га чека предачко биће од којег је и
потекао, и спаја се са њим. Тиме се круг постојања затвара, али не и завршава:
из истог тог средишта он може поново да изиђе у нови људски облик. Овај модел
нарочито је јасан међу Арандама и северозападним народима, где су свети токови,
извори, стене и пећине физичка средишта између светова.
Истовремено, у многим заједницама постоје и
представе о посебном пределу мртвих, обично смештеном далеко од људског насеља
– на острву, преко мора, на небу или у одређеном правцу хоризонта. Међу Јолнгу
постоји представа о Бралку (Бралгу), митском острву далеко на
истоку, изнад којег се над морем виде духовни облаци и где обитавају преци.
Сличне представе о острву или земљи мртвих, обично на истоку, забележене су
међу другим обалским народима. На Кејп Јорку постоје представе о подземном
пределу, повезаном са одређеним пећинама. У средњоаустралијским пустињама дух
некада путује дугим путем кроз предео, проласком кроз места повезана са
одређеним предачким епизодама, пре него што стигне до коначног одредишта.
Овакви „путеви мртвих" опеваним песмама обликовани су као огледало сневачких
стаза: и једне и друге везују одређена места у смислени митолошки ток.
Заједничко свим овим представама јесте уверење
да предео мртвих није супротстављен предачком тлу, него његова друга страна или
дубина. Преци и недавно преминули заједно настањују продужену стварност која се
не одваја од света живих оштром границом, него истим обредима, светим местима и
предметима остаје с њим у непрекидном дотицају.
Реинкарнација и духовна деца
У многим, али не у свим
староседелачким традицијама, представе о повратку духа у предачко тло преплићу
се са представама о његовом поновном отеловљењу. Поновно рођење не схвата се
при том као прелазак исте „личности" из живота у живот – појам
непрекинутог индивидуалног идентитета овде је слабо изражен – већ као ново
отеловљење исте предачке духовне силе у новом облику.
Најпознатија представа везана за ово веровање
јесте представа о духовној деци. Према низу
извештаја, нарочито из северозападне и средње Аустралије, духовна деца
обитавају на одређеним местима у пределу, понекад у воденим изворима или светим
стенама, чекајући да буду „пронађена". До зачећа долази када будући отац у
сну или јави сретне такво духовно дете на неком од светих места и оно се преко
његовог посредства настани у мајци; потом се рађа као људско биће чија је
припадност одређена тим местом. Због тога је место на којем је будући отац први
пут осетио покрет духовног детета – тзв. „место духовног детета" (енг. spirit-child
site) – основа за тотемско припадништво новорођенчета. Ова представа,
документована међу Унгаринима, Воротовима, Аранда народом и низом других,
изазвала је чувену расправу о староседелачком разумевању физиолошког очинства;
данас се схвата да староседелачка мисао не пориче биолошки чин зачећа, већ га
уграђује у свеобухватнију метафизичку каузалност.
Реинкарнација у староседелачким традицијама
стога није увек личне природе, иако постоје и случајеви када се у новорођеном
детету препознаје одређени блиски преминули сродник – по сличности, понашању,
белегу или другом знаку. Чешће је, међутим, да се у детету препознаје
оживљавање одређеног предачког бића и његове сневачке стазе, што се потврђује
местом рођења, сном мајке, понашањем породице у време зачећа и потоњим знацима.
Регионалне разлике
Иако горе оцртани оквир обухвата суштинске
црте староседелачких представа о посмртној судбини човека, важно је нагласити
изразиту регионалну разноликост. У северној тропској Аустралији, посебно у
Арнхемовој земљи и на острвима Тивија, посмртни обреди су најразрађенији, са
сложеним ликовним језиком (резбарени стубови, осликане кости, ритуални плакати
од коре дрвета) и дугим обредним циклусима. У средњоаустралијским пустињама
нагласак је на повратку у тотемско средиште и улози светих предмета; на
југоистоку континента, пре насилног уништавања староседелачких заједница у
деветнаестом веку, постојали су сложени посмртни обреди забележени у радовима
А. В. Хауита међу Курнаима и сродним народима, са препознатљивим веровањем у
небески предео мртвих. У Тасманији, где је староседелачко становништво готово
потпуно уништено до средине деветнаестог века, представе о посмртном животу
укључивале су веровање у одлазак духа на небо или на острва. У пустињским
југозападним подручјима веровања су сачувана у живим традицијама Нунгара и
сродних народа.
Сусрет са хришћанством и савремени развој
Од друге половине
деветнаестог века староседелачки народи интензивно су се сусретали са
хришћанским мисионарима – англиканским, лутеранским, католичким и
презвитеријанским – и са доминантним секуларним друштвом аустралијске државе.
Овај сусрет водио је сложеним облицима верског преобликовања: од потпуног
прихватања хришћанства, преко синкретичких облика у којима хришћанске представе
о души, рају и васкрсењу постоје упоредо са старим веровањима, до свесног
одржавања традиционалне духовности насупрот туђем учењу. Лутеранска мисија у
Хермансбургу у средњој Аустралији, на пример, током двадесетог века неговала је
арандску верзију хришћанства у којој су библијски појмови превођени уз помоћ
староседелачких термина, што је довело до међусобног прожимања. Истовремено,
многи савремени староседелачки старешине и интелектуалци, међу којима Веналд
Биагул, Стенли Брено и други, истичу да темељне представе о Сневању,
припадности земљи и духовном повратку у предачко тло опстају као живи оквир
кроз који се и хришћанске и грађанскоправне представе тумаче.
У последњим деценијама, у вези са борбом за
признање власничких права на земљу и за репатријацију предачких остатака из
музеја и научних збирки широм света, старе представе о повезаности духа покојника
с одређеним пределом добиле су нову, политички и правно делатну улогу.
Знаменита одлука Високог суда Аустралије у предмету Мабо против Квинсленда
из 1992. године, која је по први пут признала постојање староседелачких
власничких права над земљом утемељених на традиционалном закону, посредно је
признала и метафизичку основу староседелачког односа према пределу, у којем су
живи, преци и предели нераздвојиво повезани.
Закључак
Староседелачка схватања посмртног живота не могу се сместити у западне категорије индивидуалне есхатологије нити у обрасце „примитивних" религија какве је постављала рана антропологија. У својој суштини, ови концепти представљају одраз метафизике повезаности – земље, времена, људске особе и предачких бића – у којој смрт није крај постојања него прелазак из једног облика бића у други и повратак у дубље тло из којег је све потекло. Кроз сложене мртвачке обреде, кроз поделу особе на више душа, кроз представе о пределу мртвих и духовној деци, староседелачки народи Аустралије изградили су један од најдоследнијих и најпоетичнијих система мишљења о људској смрти. У савременом тренутку, када се ове традиције истовремено суочавају са изазовима глобалне културе и доживљавају обнову као део ширег препорода староседелачких идентитета, њихов значај за упоредно проучавање религије остаје непрекидан.
