Кајање, спада међу најпаралишуће човекове страхове. Многи људи проводе живот заробљени у круговима неодлучности и одлагања, дајући предност сигурности неизвесности над ризиком да се одважно крене путем за којим би се једнога дана могло жалити. Таша Климан, који се обучава за егзистенцијалног психотерапеута, истиче да је кајање толико застрашујуће управо зато што нас суочава с нашим најдубљим стрепњама. Оно нас подсећа на нашу коначност, на чињеницу да нешто можемо учинити само једном. Говори о одговорности коју носимо као архитекте сопствених живота, и о ономе што је филозоф Серен Кјеркегор у делу „Појам стрепње” из 1844. године описао као нашу „вртоглаву” слободу да правимо коначне изборе у свету бесконачних могућности. Још узнемирујуће, кајање доводи у питање нашу аутентичност, осветљавајући јаз између особе каква бисмо желели да будемо и стварности наших свакодневних поступака.
У средишту егзистенцијалне психотерапије лежи уверење да многи од нас троше огромну енергију да би се одвратили од стрепње коју изазивају услови нашег постојања. Психијатар Ирвин Јалом је у књизи „Егзистенцијална психотерапија” из 1980. поделио те „датости постојања” у четири универзалне категорије: смртност, односно чињеницу да је наше време ограничено; егзистенцијалну изолацију, то јест да смо у крајњој линији сами; слободу, која значи да носимо одговорност за сопствене животе; и бесмисленост, коју осећамо док тражимо смисао у свету који нам се непрестано открива као бесмислен. Према овом приступу, ако смо у стању да се суочимо са стварношћу свог крхког постојања, уместо да се удубљујемо у оно што је Мартин Хајдегер називао „свакодневношћу” живота, можемо живети храбрије и аутентичније. Сусрет са смрћу може нам помоћи да живимо богатије и сврсисходније, признавање стрепњи може ограничити њихову моћ над нама, а суочавање са кајањем може нам помоћи да напредујемо одважније.
Извесна доза кајања, наравно, неизбежна је. Сваки избор по себи подразумева губитак: пут којим се није кренуло, паралелни живот који није проживљен. Како је Жан-Пол Сартр истакао у делу „Егзистенцијализам је хуманизам” из 1946, осуђени смо да бирамо и морамо пронаћи начин да се помиримо с путевима којима нисмо прошли. Па ипак, нису сва кајања једнака. Зашто нека бледе, док друга трају са све већом жестином? Један одговор нуди психолошкиња Марија Лукас, која у раду из 2004. износи концепт егзистенцијалног кајања. Према њој, кајање почива на два кључна састојка. Први је егзистенцијална стрепња, која подупире све облике кајања и суочава нас с нашим временским границама — с тим да прошлост, ма колико била жалосна, не можемо променити. Други састојак, егзистенцијална кривица, оно је што раздваја егзистенцијална кајања од свакодневних. Она се јавља када, гледајући уназад, осетимо да смо изневерили сами себе, да смо доносили одлуке несагласне с нашим вредностима, или из стања расејаности и самосаботаже уместо из промишљене намере. Управо ту, како тврди Лукас, лежи срж бола: осећај да смо поступили неаутентично. Ову идеју потврђује и медицинска сестра палијативне неге Брони Вер, која је забележила да је управо жаљење због неживљења живота верног себи било најчешће кајање њених умирућих пацијената.
Бити веран себи, међутим, није увек једноставан подухват. Наша личност је сложена, вишеслојна и често противречна. Таша Климан то осветљава кроз сопствено искуство поремећаја исхране који је обележио њене ране двадесете. Анорексију је доживела као својеврсну опседнутост, осећај да је преузима злоћудна, свеобухватна сила чији јој се глас јављао као сопствени, али је носио потпуно супротне жеље и вредности. Меган Ворин у књизи „Одбачени односи” из 2010. описује анорексију као „другост-унутар”, а они који с њом живе често је доживљавају као расцеп између „анорексичног” и „истинског” сопства. Издвајање тог гласа као нечега чему не треба веровати помогло је Таши у опоравку, као и сазнање да болест није била њена кривица, већ последица поремећене биологије. Али док разбољевање није било избор, оздрављење је било огроман напор воље. Опоравак је, како каже, налик рату са самим собом, где и најмање одлуке — да ли пешачити или сести у аутобус, да ли појести кроасан за доручак — постају бојна поља. Њен излазак из анорексије био је врхунац стотина свакодневних избора које је морала да бира изнова и изнова.
Живот је, попут опоравка, ретко саздан од драматичних раскршћа, а много чешће од хиљада микро-избора који, узети заједно, граде навике, односе и животне токове. Сваког дана доносимо одлуке које нас, ако се доследно бирају, приближавају или удаљавају од онога до чега нам је стало. Многе ствари не можемо контролисати — околности у које смо рођени, наше генетско устројство, проток времена који нас све стари и гаси — али унутар тих ограничења имамо избор. Управо ово преговарање између ограничења и слободе, оно што Хајдегер назива нашим „баченим” стањем, средишње је за разумевање шта значи бити аутентично биће. За Хајдегера аутентичност није толико везана за неко унутрашње истинско сопство, колико за преузимање одговорности за изборе; аутентична особа, како пише, „бира да бира”. Један радикалан начин да се преиспита однос према прошлости јесте Ничеов појам amor fati, „љубав према сопственој судбини”, који представља радикално прихватање свега што јесте и што је било. Таша Климан закључује да, иако никада неће моћи да поврати изгубљене месеце нити поништи нанету бол, не би желела да избрише ту прошлост — јер су управо ти градивни блокови, укључујући и болест, разјаснили њене вредности и довели је до тога да постане психотерапеут. Како нас Кјеркегор подсећа, не можемо живети живот без кајања, али ако одлукама приступимо с више намере и аутентичности, и ако се са прошлошћу суочимо с радозналошћу и прихватањем, можемо пронаћи пут ка животу мање обележеном неодлучношћу и жаљењем.
