Под океанијским схватањима загробног
живота подразумева се скуп веровања о судбини човека после смрти, о души и
њеним сеобама, о пределима у које умрли одлазе и о односу живих и мртвих, какав
је био и делом још увек јесте присутан међу аутохтоним становништвом Океаније –
огромне културне области која обухвата Меланезију, Полинезију и Микронезију, а
у ширем смислу понекад и Аустралију. Реч је о изузетно разуђеној баштини: на
хиљадама острва простртих на површини већој од трећине Земљине кугле развили су
се међусобно сродни, али неретко и веома различити системи представа о ономе
што следи после смрти, обликовани у непрекидном дијалогу са морем, са култом предака
и са посебним друштвеним устројствима која су у океанијским заједницама често
била тесно прожета религијом. Иако се од средине деветнаестог века до данас
многи од тих система суочавају са дубоким променама услед хришћанске мисије,
колонијалне власти и модернизације, њихове основне структуре и даље су присутне
у фолклору, обредима и идентитету острвских народа, а представљају и једно од
најбогатијих подручја упоредног истраживања религије.
Општа обележја океанијских представа о загробном животу
Упркос великој
разноврсности, океанијске представе о ономе после смрти показују известан број
заједничких црта. Прва је уверење да смрт не значи коначни престанак постојања,
него прелазак из једног облика бивствовања у други, при чему се не прави оштра
разлика између материјалног и духовног света. Свет мртвих и свет живих чине
јединствени космос у којем се могу одвијати непрестане размене, утицаји и
комуникације: преци могу бити позвани, могу се умилостивити обредима, могу
казнити прекршаје обичајног права, али и помоћи у рату, риболову и обреду.
Друга заједничка црта је представа о вишеслојности људског бића. У готово свим
океанијским културама човек се схвата као спој више духовних компонената –
телесне душе, душе сенке, душе даха, душе слике и слично – које се по смрти
разилазе, при чему свака има своју судбину. Трећа црта је тесна повезаност
између географије света и географије оностраног: загробни предели по правилу
нису измештени у потпуно метафизичку димензију, него се замишљају као стварна,
премда удаљена и за обичне људе непроходна, места – најчешће острва иза
хоризонта, дубине океана или подземни предели до којих воде утврђене путеве.
Четврта црта је повезаност статуса у животу и статуса у смрти: у већини
полинезијских и неким меланезијским друштвима поглавице, ратници и они који су
припадали посвећеним сталежима имају и другачији, повлашћенији пут у загробни
свет од обичних људи и робова, што одражава хијерархијско устројство тих
заједница.
Тек од почетка двадесетог века, захваљујући
истраживањима етнолога попут Роберта Хенрија Кодрингтона, Бронислава
Малиновског, Реја Ферта, Маргарет Мид, Едварда Винслова Гифорда, а касније
Роџера Кисинга, Маршала Салинса и других, океанске представе о загробном животу
постају предмет систематског научног проучавања. Старији извори, међу којима су
извештаји мисионара, истраживача и колонијалних службеника из деветнаестог
века, премда непоуздани у тумачењу, остају драгоцени као сведочанства о стању
тих веровања пре масовнијих културних промена.
Појам душе у океанијским религијама
У средишту океанијских представа о
загробном животу налази се сложен појам душе. Меланезијска реч мана,
која је захваљујући Кодрингтоновом делу Меланежани (1891) ушла у општи
речник упоредне религије, означава натприродну, безличну силу која прожима бића
и предмете и која се у одређеним облицима повезује и са душевним појавама. Сама
душа, међутим, означава се различитим терминима. На Соломонским острвима реч тарунга
означава ону компоненту човека која после смрти наставља живот као дух, док атаи
представља ону страну личности која је присутна и за живота као сенка или
одраз. На Фиџију се прави разлика између јало, душе која после смрти
путује у предео мртвих, и јало-јало, њеног одраза у води или огледалу. У
полинезијским језицима кључни појмови су вајруа (новозеландски маорски),
уханенуа и хау – речи које у различитим језицима покривају распон
значења од животног даха, преко душе сенке, до личног духа који после смрти
постаје предак.
Један од најраспрострањенијих образаца јесте
веровање да се у тренутку смрти душа одваја од тела, али да у близини леша или
живих рођака остаје још известан број дана – обично онолико колико трају обреди
жалости – пре него што коначно крене на пут у предео мртвих. У том прелазном
раздобљу душа може бити опасна за живе: непогребени мртвац, душа онога ко је
умро насилном смрћу, или душа жене која је умрла на порођају могу постати
штетни духови. Стога су обреди смрти у океанским друштвима по правилу веома
развијени и подразумевају низ радњи усмерених на „испраћање" душе на њен
прави пут.
Полинезијске представе
Полинезијске културе, које се
пружају у огромном троуглу од Хаваја преко Новог Зеланда до Ускршњег острва,
развиле су једну од најразвијенијих и најкохерентнијих представа о загробном
животу у целој Океанији. У средишту тих представа налази се појам прапостојбине
из које су преци доспели на садашња острва и у коју се по смрти враћају. Та
прапостојбина има различита имена – Хаваики на Новом Зеланду и у већем
делу источне Полинезије, Пулоту или Булоту у западној Полинезији
(Тонга, Самоа, Фиџи), По на Хавајима – али свугде представља и митску
прадомовину и обиталиште мртвих.
Маорска представа о Реинги и Рарохенги. Међу новозеландским Маорима
развијена је посебно сложена представа загробног путовања. Када човек умре,
његова душа (вајруа) креће на север Северног острва, до рта познатог као
Те Реренга (Te Rerenga Wairua, „Скакалиште душа"), где стоји древно
похутукава дрво. Душа се хвата за корен који виси над пучином и спушта се у
море, започињући пут ка свету мртвих. Тај свет, познат као Рарохенга или Те По,
налази се у подземним дубинама и њиме влада богиња Хине-нуи-те-По, „Велика
Госпа Ноћи". Према миту, она је заправо некадашња Хине-титама, кћи и
супруга бога Танеа, која се, сазнавши за свој инцестуозни брак, повукла у
подземни свет и постала чуварица мртвих. Рарохенга се у маорским предањима не
приказује првенствено као место казне нити пакао у хришћанском смислу, него као
обиталиште у којем се настављају облици живота слични земаљским, али у
својеврсној сенки.
Битно је нагласити да у маорској представи
Рарохенга није намењена искључиво грешницима, нити постоји строга подела на
„добре" и „зле". Сви умрли се коначно стапају са прецима у том
прадомовинском пределу, при чему великаши и они посебно посвећени могу проћи
кроз посебне фазе или досегнути више нивое унутар саме Рарохенге. Поред
подземне Рарохенге, маорска космологија познаје и низ небеских равни, међу
којима је највиша – дванаеста – боравиште највишег бога Иоа, доступно једино
посвећеним свештеницима (тохунга).
Пулоту и западнополинезијске представе. У западној Полинезији – на Тонги,
Самои и архипелагу Валис и Футуна – свет мртвих познат је под именом Пулоту (на
Фиџију Булу или Булоту). Према тонганским предањима, Пулоту се налази на једном
далеком острву у правцу залазећег сунца и о њему је владао бог Хикулео,
представљан понекад у облику огромне змије. Веровање је било да душе свих
припадника племићког сталежа (хоу-еики) после смрти одлазе у Пулоту, док
су душе обичних људи биле осуђене на сасвим другачију судбину – на распадање заједно
са телом или на лутање у међупростору. Та социјална селективност загробног
живота једна је од најупечатљивијих црта тонганске и шире западнополинезијске
религије и одражава дубоку хијерархизованост тих друштава.
На Самои се замишљало да душа после смрти
путује западно, до места званог Фафа, где улази у подземни свет под влашћу
богиње Сави. Пут до Пулотуа могао је бити опасан и тражио је испуњење одређених
услова: исправно сахрањивање, припрему тела и опроштајне обреде. Душе које нису
биле правилно испраћене могле су лутати као штетни духови (аиту).
Хавајска представа о Поу. На Хавајима је свет мртвих познат
као По – реч која у ширем смислу означава таму, прапочетну ноћ и
неманифестовано стање света пре стварања. Хавајска космологија развила је врло
сложен низ представа према којима душа умрлог (ухане) путује у По преко
„скакалишта душа" (леина-а-ка-ухане) која су се налазила на
одређеним рукавцима копна на свим већим острвима. Тамо би је по веровању
дочекивали преци и водили у одговарајући део Поа. И овде се прави разлика
између По као општег предела мртвих и По као светог боравишта највиших богова и
обоготворених предака који су се спојили са космичким праизвором. Душе које
нису имале живе рођаке да их приме и обреде нису могле да уђу у По и претварале
су се у „лутајуће душе" (ухане лапу) које су застрашивале живе и
обитавале у пустим пределима.
Меланезијске представе
Меланезија – простор који обухвата
Нову Гвинеју, Соломонска острва, Вануату (бивши Нови Хебриди), Нову Каледонију
и Фиџи – одликује се изузетном језичком и културном разноврсношћу, па је и
слика загробног живота овде далеко мање јединствена него у полинезијској
области. Општа црта меланезијских система ипак је доминантан култ предака,
схватање да је смрт једна од најопаснијих транзиција у животу и присуство веома
развијених погребних обреда.
Тробријандски Тума. Једну од најпотпунијих етнографских
студија загробних веровања у Меланезији дао је Бронислав Малиновски у својим
радовима о Тробријандским острвима, посебно у студији Барут бесмртности
(1916) и у каснијим деловима Аргонаута западног Пацифика (1922). Према
Тробријанђанима, душа умрлог – звана балома – одлази на острво Тума,
малено стварно острвце северозападно од главног Кириване. На Туми покојници
настављају живот веома сличан земаљском: имају своје вртове, плове, упражњавају
размену, ступају у љубавне везе. Када остаре, балома се поново подмлади и у
новом облику, као дух деце (вајваја), враћа се у мајчину утробу, што је
чинило основу тробријандског схватања зачећа које је Малиновски детаљно описао.
Овим се у тробријандски систем уграђује облик реинкарнације као обнављања
заједнице кроз кружење душа између живих и мртвих.
Поред главне баломе постоји и друга, нижа
компонента душе – коси – која након смрти кратко лута у близини села,
плаши живе и постепено ишчезава. Коси није предмет култа, већ предмет страха и
обреда заштите.
Соломонска и вануатска веровања. На Соломонским острвима, посебно код
становника Сан Кристобала (Макира), Гвадалканала и Малаите, развио се изразит
култ предачких духова (адаро, аунга, хи'она), који су се
сматрали главним извором натприродне моћи у заједници. Кодрингтон је забележио
веровање да душа после смрти прелази на одређено „острво мртвих", најчешће
замишљано у северном или западном смеру, али да поједине, посебно моћне душе
постају предачки духови који и даље учествују у животу заједнице кроз снове,
пророчанства и помоћ у рату. Овај двојни статус – удаљени предео мртвих, али и
стална присутност предака – једна је од кључних карактеристика меланезијске
религије.
Код становника Вануатуа, према детаљним
истраживањима Џона Лајарда на Малекули објављеним у студији Камени људи
Малекуле (1942), пут душе у предео мртвих представљан је као пролазак кроз
сложен лавиринт. Душа умрлог морала је да прође крај чудовишта – Темес
Савсаперам или сличног бића – које је тражило да душа испуни одређени услов: да
правилно нацрта одређени геометријски лик на песку. Само онај ко је за живота
прошао одговарајуће иницијацијске обреде у култу (систем познат као нимангки)
и стекао одговарајуће знање, могао је да реши тај задатак и да настави пут.
Овим се загробна судбина у потпуности повезивала са обредним статусом стеченим
за живота, при чему је иницијацијска путања заправо припрема за загробно
путовање.
Фиџијанске представе. Иако је Фиџи у културолошком смислу
мешавина меланезијских и полинезијских елемената, неки од његових загробних
мотива заслужују посебну пажњу. Према старим извештајима мисионара као што је
Томас Вилијамс (Фиџи и Фиџијанци, 1858), душа фиџијског покојника
путовала је на пут пун опасности. На једном месту, познатом као „пут камена за
бацање", душа је морала да баци кокосов орах или други предмет; ако би
погодила циљ, могла је наставити, ако не, упадала би у безнадежно стање. Морала
је затим да савлада чудовиште Самујало које је покушавало да јој пресече пут.
Удате жене које су имале мужа умрле би, према предхришћанском фиџијанском
обичају, по правилу заједно са њим (давиле су их рођаци) – јер су удовице на
путу у Булу очекивали посебни демони који би их растргли. Овај суморан и
развијен сценарио чинио је део разрађеног система веровања који је одржавао
строге норме друштвеног и брачног живота.
Микронезијске представе
Микронезија – простор Маршалових
острва, Каролина, Маријана, Кирибатија и Палауа – у религијском погледу је мање
документована од Полинезије, али представе о загробном животу овде показују
занимљиве посебности. На Каролинама, посебно на Јапу и Понпеју, душа умрлог (ијанг,
тулуангиал) одлази у удаљени предео, понекад замишљан као небески, понекад
као подземни. На Понпеју је замишљано постојање два различита одредишта душа:
повлашћеног предела за оне који су умрли часно и испуњавали обавезе према
сродницима и нижег предела где су душе биле осуђене на тешка стања. Тиме се у
понпејанској слици загробног живота назире и нека врста моралне процене која је
другде у Океанији ређе присутна.
На Кирибатију је забележено веровање да душа
после смрти путује на север, до острва Бору и Маране, где је дочекује предачко
божанство Накаа. Накаа испитује душу преко мреже у којој се одваја
„смртно" од „бесмртног" дела бића, а често се описује и као онај који
проверава да ли је покојник за живота поштовао табу забране и обреде. Овде
се, дакле, понавља онај меланезијски мотив испита и провере приликом уласка у предео
мртвих, али у нешто другачијој форми.
На Палауу је забележено схватање двојне судбине
душе: материјална страна тела разлаже се у земљи, док се духовни део (делеп)
придружује боравишту предака на небу, доприносећи моћи рода. Палауанска
погребна пракса, са сложеним другорангним сахранама и распоредом гробова у
предачком ритуалном простору (бај и одесонгел), била је огледало
те представе о загробној сеоби.
Аустралијски абориџини
Премда се у строжем смислу
Аустралија често одваја од Океаније, њена аутохтона веровања заслужују бар
кратак помен и у овом контексту, јер показују посебно решење проблема живота
после смрти. У средишту аустралијске религијске мисли налази се концепт Доба
Снова или Време Сневања (енг. Dreamtime; код Аранда алчера,
код других група џукурпа, вонгар и сл.) – премитско, праисконско
време у којем су предачка бића обликовала свет. После смрти, душа човека по
правилу се враћа у предачки извор, односно у одређено „место сневања" које
је повезано са тотемским ликом његовог рода. Реинкарнација или враћање душе у
нове чланове клана уобичајено је схватање у многим абориџинским заједницама.
Тиме је загробни живот у абориџинском погледу у непрекидној кружној размени са
животом: преци, рођени, садашњи живи и они који ће се родити чине целину једног
кружног свеукупног трајања.
Погребни обреди као одраз представа о загробном животу
Океанијске
представе о загробном животу не могу се разумети одвојено од погребних обреда,
који су у већини ових култура изузетно развијени и трају више етапа. Општа структура
може се описати као тростепена: прво, обреди уз самртничку постељу и непосредни
погреб тела; друго, период жалости различитог трајања (најчешће од неколико
недеља до годину дана), током којег се сматра да душа још увек није у
потпуности прешла на онај свет и да опасно лебди у близини живих; и треће,
завршни обред, често у виду другорангне сахране (прикупљања костију, њиховог
пресељења у предачко гробље или у дрвене ковчеге у пећинама) или великог
помена, којим се душа коначно отпушта у предео мртвих, а удовица или удовац
ослобађају жалосничког статуса. Такав образац описан је, између осталог, међу
становништвом Малекуле и Малаите, међу Тробријанђанима, и у различитим
варијантама у Полинезији.
На Хавајима је забележена пракса посебног
очувања костију поглавица у тајним пећинама и пренос дела личне моћи (мана)
на наследнике, а исто тако је у већем делу Полинезије забележено сахрањивање у
седећем положају, лицем окренутим ка предачкој прадомовини. На Фиџију и Тонги у
предхришћанско доба упражњавали су се обреди ритуалног дављења удовица, рођака
и слугу како би пратили поглавицу у Пулоту – обичај чија се религијска основа
налази управо у уверењу да је загробно постојање настављен друштвени поредак
који захтева присуство свих социјалних чинилаца.
Етичка димензија и идеја суда
Једно од спорних питања у упоредном
проучавању океанијских веровања јесте у којој мери она садрже идеју моралног искупљења у загробном животу. У старијој литератури, посебно мисионарској,
често се ишло за тим да се у океанијским системима пронађе или потврди постојање
нечег налик хришћанском паклу и рају. Савремена антропологија показала је,
међутим, да је таква пројекција у већини случајева погрешна. Загробна судбина у
океанским културама ређе зависи од моралне исправности појединца у нашем смислу
речи, а чешће од његовог сталежа, обредног статуса, начина на који је умро
(мирном или насилном смрћу) и од тога да ли су за њега извршени правилни
обреди. Преступи против тапу-забрана и неоправдана недела могли су се сматрати
разлогом за тегобан загробни усуд, али у целини етичка димензија загробног
живота у Океанији пре одражава друштвени и обредни него индивидуално-морални
поредак. Изузеци, попут поменутих представа на Понпеју или код неких
меланезијских заједница, постоје, али се не могу уопштити на цели регион.
Трансформације у новије доба
Од средине деветнаестог века
океанска веровања о загробном животу прошла су кроз дубока преображавања под
утицајем хришћанства – најпре протестантских, потом и католичких мисија – али и
под утицајем модерног школства, колонијалне управе, а у двадесетом веку и
масовних медија и глобалних културних токова. Међу већинским становништвом
Полинезије, посебно на Самои, Тонги, Куковим острвима и међу Маорима, формално
су прихваћене хришћанске представе о рају и паклу, али су се старе представе
утопиле у те нове оквире на сложене начине: појмови попут Хаваики и Пулоту
и даље живе у поезији, погребним говорима и народној теологији, неретко
стопљени са хришћанском представом неба или вечног почивалишта. У Меланезији и
Микронезији преображај је био још сложенији: овде су у двадесетом веку никли и
тзв. карго-култови, у којима су се идеје о доласку предака с благом
помешале с есхатолошким очекивањима хришћанског порекла. Ти покрети – попут
познатих култова Џона Фрума на Тани или Маркусa Гарвија код неких заједница –
јесу јасан израз снажне укорењености идеје предака као живих учесника у људској
историји.
Очување традиционалних представа разликује се и
према заједницама: међу Маорима је од друге половине двадесетог века дошло до
знатне обнове предхришћанских појмова кроз покрет културног препорода; у
тропским пацифичким заједницама неохришћанске синкретичке цркве укључиле су
појмове предачког присуства у своју литургију и теологију; у
западнополинезијским краљевствима, попут Тонге, представе о слави и части
предака опстале су као део политичког самопоимања. Старе представе о загробном
животу тиме нису у потпуности ишчезле, већ су подвргнуте сталном тумачењу и
преображавању, при чему остају један од најраспрострањенијих темеља локалних
култура и идентитета.
Закључак
Океанијска схватања загробног живота представљају један од најбогатијих и најразуђенијих система веровања о ономе после смрти у целокупној историји религија. Они нуде слику универзума у којем се живот и смрт, копно и море, људи и преци, прошлост и будућност, не противстављају, већ преплићу у непрекидној размени. Острвска природа ових култура – у дословном и метафоричком смислу – пресудно је обликовала и њихову религијску имагинацију: предели мртвих по правилу су удаљена острва, оквири путовања душе уоквирени су плимом и осеком, а сама заједница живих свагда остаје у саобраћају с прецима. У океанским представама о загробном животу једнако се рефлектују и друштвене хијерархије и емоционални односи према умрлима, и космолошки систем и обредна логика заједнице. У времену савремених превирања оне нису изгубиле своју снагу, већ опстају као један од најживљих слојева културе тог дела света, отварајући истраживачима и данас непрегледно подручје за упоредно религиолошко промишљање.
