ЗАГРОБНИ ЖИВОТ: МЕЗОАМЕРИЧКА СХВАТАЊА

Мезоамеричка схватања загробног живота представљају једно од најсложенијих и најбогатијих поглавља у компаративном проучавању религија предколумбовских америчких цивилизација. Под појмом Мезоамерике, који је у науку увео немачко-мексички етнолог Паул Кирхоф 1943. године, подразумева се културно-историјска целина која обухвата области данашњег централног и јужног Мексика, Гватемале, Белизеа, западног Хондураса и северозападних делова Костарике и Никарагве. У овом простору, током скоро три миленијума континуираног развоја – од олмечке цивилизације у другом миленијуму пре нове ере до пада Астечког и Мајанских царстава под шпанском влашћу у шеснаестом веку – развио се сложен и међусобно сродан комплекс представа о смрти, души и судбини човека после смрти. И поред значајних културних, језичких и историјских разлика између појединих народа – Олмека, Маја, Запотека, Миштека, Тотонака, Тараскана, Тлашкалаца, Астека и других – ова схватања показују препознатљиве заједничке црте које оправдавају говор о мезоамеричком схватању загробног живота као о јединственом феномену.

Извори за проучавање

Извори за проучавање мезоамеричких схватања загробног живота су разноврсни и разнородног карактера. На првом месту стоје предколумбовски рукописи (кодекси), сачувани у малом броју: четири мајанска (Дрезденски, Мадридски, Паришки и Гролијеров/Мексички кодекс), као и неколико миштечких и астечких рукописа из такозване „Боргијанске групе". Уз њих долазе монументални споменици – мајански рељефи и стеле, мурали у Бонампаку, Кавалу и Теотиуакану, скулптуре из Тула, Шочикалка, Теночтитлана – и хијероглифски натписи, чије је одгонетање, посебно у области класичне мајанске епиграфике, током друге половине двадесетог века радикално преобразило наше познавање ове цивилизације.

Други велики корпус извора представљају писани извештаји из колонијалног периода. Међу њима најзначајнији су Општа историја ствари Нове Шпаније (познатија као Фирентински кодекс) фрањевачког мисионара Бернардина де Сахагуна, рукопис на нахуатлу и шпанском, настао на основу непосредних разговора са староседеоцима из друге половине шеснаестог века; Историја Индијанаца Нове Шпаније доминиканца Дијега Дурана; Извештај о стварима у Јукатану фрањевца Дијега де Ланде, бележника и истовременог рушитеља мајанске културе; Пополвух, света књига Киче-Маја, забележена крајем седамнаестог века на основу старијих усмених и сликаних предања; Чилам Балам књиге Јукатанских Маја, записане током колонијалног периода на латинском писму; као и низ староседелачких аналеа, титулоса и релација на нахуатлу, мајанском, миштечком и другим језицима.

Трећи извор представљају археолошка истраживања: гробни прилози, ритуални предмети, остаци хране и животиња у гробницама, симболички распоред гробница и читаве погребне праксе сведоче о ономе на шта су се умрли спремали и шта се од њих очекивало после смрти. Од епохалних истраживања гробнице К-23 у Паленкеу 1952. године, где је Алберто Рус Луиљје открио раку владара Кинич Џанаб Пакала Великог, до савремених истраживања гробница владара у Тиквалу, Калакмулу, Копану и Шунантуничу, археологија пружа најпоузданији материјални темељ за разумевање мезоамеричких загробних схватања.

Најзад, у двадесетом и двадесет првом веку етнографска истраживања савремених староседелачких заједница – Нахуа, Тостила-Маја, Цоциља, Чола, Микестека и других – откривају дубоку континуираност старих схватања и омогућавају методолошки опрезне ретроспективне закључке.

Опште мезоамеричке поставке

Иако се схватања појединачних мезоамеричких народа међу собом значајно разликују, могуће је идентификовати неколико заједничких структуралних особина. Прва је схватање вишеслојне космолошке структуре свемира. Универзум је постављен у вертикалном пресеку као сложена грађевина од више небеса и више подземних слојева, са земљом као средишњом хоризонталном равни. Према астечкој традицији, забележеној код Сахагуна и у Кодексу Ватиканус А, постоји тринаест небеса и девет подземних слојева; код Маја је архитектура слична, са тринаест слојева неба и девет слојева подземног света Шибалбе. Загробне судбине покојника распоређене су по овим слојевима.

Друга заједничка црта је схватање да човек поседује више душа или духовно-енергетских компоненти, од којих свака има властиту судбину после смрти. У астечкој мисли разликују се барем три компоненте: тонали (tonalli), повезан са топлотом, дахом и судбином, чије је седиште у глави; тејолија (teyolia), смештена у срцу, повезана са свешћу, памћењем и личношћу; и ихијотл (ihíyotl), повезана са јетром, страстима и животном силом. После смрти ове компоненте раздвајају се: тејолија одлази на оностранију судбину, тонали и ихијотл се на различите начине утапају у природну околину. Слична троделна или вишеделна психологија постоји и код Маја, Миштека и других народа.

Трећа заједничка црта јесте да загробна судбина није одређена етичким квалитетом живота, већ начином смрти и друштвеним статусом покојника. За разлику од хришћанске и многих других традиција у којима постхумна судбина зависи од моралних поступака, у мезоамеричким схватањима кључно је како је неко умро: смрћу од воде, у борби, при порођају, природном смрћу, жртвовањем или од одређене болести. Свака врста смрти отварала је пут ка одређеном простору загробног света.

Четврта особина јесте идеја непрекидне реципрочности између живих и мртвих: умрли нису потпуно одсутни, него су преко обреда, прилога и сећања активно укључени у живот заједнице. Ова идеја у савременим заједницама налази свој најпознатији израз у Дану мртвих (Día de los Muertos).

Астечка (мексичка) схватања

Најпотпуније документована мезоамеричка схватања загробног живота су она која су припадала Астецима (Мешицима), доминантном народу долине Мексика у време шпанског освајања 1519–1521. године. На основу извора које је сакупио Сахагун и других колонијалних писаца, могу се разликовати четири основне постхумне судбине.

Миктлан. Прва и најраспрострањенија постхумна судбина био је одлазак у Миктлан (Mictlán), „место мртвих", смештено у деветом и најнижем слоју подземног света. У Миктлан су одлазили сви они који су умрли од обичне, „хладне" смрти: од старости, болести (изузев болести повезаних са водом) и других природних узрока, без обзира на пол и друштвени положај. Према сахагунском извештају, путовање душе до Миктлана трајало је четири године и било је пуно тешких препрека: душа је морала да прође између две планине које се сударају, кроз пут на ком је био чувар велики гуштер, преко осам пустиња и осам брежуљака, кроз леденом ветром бичевано подручје и кроз девет река које је прелазила уз помоћ ритуално у гроб уложеног црвеног пса. На самом крају путовања душа је предавала владару Миктлана прилоге и тиме се коначно угасила или утапала у безимено постојање.

Миктланом владају Миктлантекутли (Mictlāntēcuhtli), „Господар Миктлана", и његова сапутница Миктекасиватл (Mictēcacíhuatl), „Госпа Миктлана". Они се у иконографији приказују као костурске фигуре, често са истакнутим џигеричким и срчаним органима, са украсима од људских костију и са рашчупаном косом. Њихов култни простор у астечкој престоници Теночтитлану био је повезан с једним од сектора великог обредног подручја. Иконографске представе Миктлантекутлија и Миктекасиватл налазе се у Кодексу Боргија, Кодексу Ватиканус Б, Кодексу Фехервари-Мајер и другде.

Тлалокан. Друга постхумна судбина био је Тлалокан (Tlalōcan), „место Тлалока", раскошни рајски крај смештен у источном делу неба или, према другим изворима, у простору који се додирује са планинским подручјима. Тлалокан је био тропски, плодан, водом богат предео, у којем је свет био у непрекидном пролетном цветању и у којем су поља изобиловала кукурузом, тиквама, грахом и плодовима. У Тлалокан су одлазили они који су умрли смртима повезаним с водом: утопљеници, особе погођене муњом, људи умрли од водом проузрокованих болести (водене болести, гихта, кожних обољења), као и они погубљени за обредне потребе бога Тлалока. Карактеристично је што ове особе нису биле кремиране, што је иначе био преовлађујући обред код Астека, већ сахрањиване, јер су се сматрале већ изабранима за Тлалоково царство и њихов начин смрти је био знак божанске наклоности.

Тлалоканом је владао бог Тлалок, господар муња, кише и плодности, једно од најстаријих божанстава мезоамеричког пантеона, чији се корени препознају у теотиуаканском Великом Зеленом богу и у мајанском Чаку. Уз њега је владала његова друга Чалчиутликуе (Chalchiuhtlīcue), „Она у нефритској хаљини", богиња текућих вода. Чувену сликовну представу Тлалокана налазимо у муралу из Тепантитле у Теотиуакану, насталом у класичном периоду (око 350–550. године нове ере), на коме су приказане ситне људске фигуре које у баштованским играма и обиљу плодова уживају у Тлалоковом крају.

Тонатиуикан. Трећа судбина припадала је ратницима палим у борби, заробљеницима жртвованим на велики камен и женама умрлим на порођају. Они су одлазили у Тонатиуикан (Tonatiuhichan), „Дом Сунца", небески предео у којем су пратили дневни ход Сунчев. Ратници и жртвени мушкарци пратили су Сунце од његовог излаза до зенита; жене умрле на порођају, познате као сиватетео (cihuātēteō), „божанске жене", пратиле су га од зенита до његовог силаска у западни хоризонт. После четири године проведене у овој служби, ратничке душе се претварале у птице блиставог перја, нарочито у колибрије и лептире, и враћале се на земљу као неки облик духовне обнове.

Жене умрле на порођају у астечком схватању имале су особито место. Сматрале су се ратницама које су умрле у „рату" са сопственим телом и поштоване су на једнак начин као мушки ратници. Међутим, њихова дуготрајна оностранија улога имала је и другу страну: оне су се у одређене ноћи године спуштале на раскрснице, где су могле да се појаве живом свету и нанесу зло. Њихова култна слика била је амбивалентна – обједињивале су част и страх – а њихови гробови сматрани су моћним и опасним местима, чији су се остаци (нарочито коса, прсти, средњи зглоб) сматрали моћним амулетима.

Идеологија Тонатиуикана била је уско повезана с астечким схватањем космичког реда: Сунце је својим ходом одржавало живот свемира, али је и сâмо могло опстати само ако се исхрањивало „драгоценом течношћу" (chalchíuhātl) – људском крвљу. Зато су жртвовања заробљеника и ратовања имала истовремено политичку и космолошку улогу, а судбина паломе ратника био је и његова највећа лична част и његова космичка дужност.

Чичивалкваувко. Четврту и посебну судбину имали су умрла одојчад и мала деца која још нису окусила кукуруз. Они су одлазили у Чичивалкваувко (Chichihualcuauhco), „У ораху дојиљи", рајски предео у којем је расло разгранато дрво са грудима из којих је цурило млеко, тако да су се умрла деца могла хранити у миру до тренутка када ће се вратити у нови космос. Ова представа, забележена код Сахагуна и сачувана у Кодексу Ватиканус А, сведочи о изузетно нежној димензији астечке космологије, а истовремено отвара питање реинкарнације у мезоамеричкој мисли: умрла деца чекала су следеће сунце или нову космичку епоху да би се поново родила.

Друге судбине. Уз ова четири главна простора, астечки извори помињу још и могућност да душе самоубица и да душе оних који су извршили посебно тешке злочине доспевају у засебне просторе подземног света, али су ови подаци фрагментарни. Извесно је да астечка космологија није познавала идеју етичког суда нити идеју пакла као места казне за грехе у савременом смислу: подземни Миктлан није био пакао, већ простор у којем се на крају пута душе гасе у безименој мирноћи.

Мајанска схватања

Мајанска схватања загробног живота показују бројне сличности са астечким, али имају и значајне особености, нарочито условљене дугачком повешћу мајанске цивилизације од преткласичног периода (око 1000. године пре нове ере) до доласка Шпанаца у шеснаестом веку, као и регионалним разликама између јукатанских низија, петенског језгра, висоравни Гватемале и пацифичког приобаља.

Шибалба. Подземни свет у мајанској мисли назива се Шибалба (Xibalba), реч изведена из мајанског корена xib-, „страх", „трепет". Најпотпунији опис Шибалбе налази се у Пополвуху, светој књизи Киче-Маја, забележеној крајем седамнаестог века али која чува знатно старији, још класични митолошки материјал. Пополвух приповеда о двама половинама близанаца, Хунахпуу и Шбаланкеу, који силазе у Шибалбу да би се супротставили њеним владарима, господарима Хун-Каме („Једна-Смрт") и Вукуб-Каме („Седам-Смрти"), и њиховим многобројним подвлашћеним божанствима као што су Шикипат („Лежајни нож"), Кучумакик („Сабрана крв"), Аалпух („Гнојни"), Чамијабак („Штап-кост") и други. После низа кушњи у Кући тмине, Кући ножева, Кући хладноће, Кући јагуара, Кући ватре и Кући слепих мишева, близанци побеђују владаре Шибалбе и постају Сунце и Месец.

Митолошки сиже Пополвуха сведочи о неколико кључних аспеката мајанског схватања подземног света: то је место које поседује властите грађане, владаре и архитектуру (са кућама за искушавање); то је извор болести, патње и зла, али и место преображаја из којег јунак излази претворен у небеско светило; и, што је за разумевање загробне судбине одлучујуће, то је свет у који сваки умрли мора да сиђе и кроз чија места кушње мора да прође.

Сцене силаска у Шибалбу веома су бројне у класичној мајанској уметности, посебно на полихромним керамичким посудама за погреб. На њима се приказују владари у тренутку преласка, божанства Шибалбе, плес мртвих јунака на воденој површини, борбе са чудовиштима подземног света, као и улазак у уста чудовишног бића – чељусти Земље – које представља портал смрти.

Стазе кроз подземни свет

Према јукатанском мајанском схватању, забележеном у Извештају Дијега де Ланде и у књигама Чилам Балам, до подземног света водиле су стазе или путеви. Господар подземног света у класичном јукатанском мајанском зове се Ах Пуч (Ah Puch), а у новом мајанском Јум Кимил (Yum Cimil), „Господар смрти". Он се у иконографији приказује као скелетна фигура са изобличеним стомаком, са знацима распадања – црним пегама, окићеним труло-розе венчићима – и са пратиоцима у виду сова, шишмиша и пса. У епиграфским натписима смрт се означава знаком главе са затвореним очима и тачком на образу, а ходно место у подземни свет се у текстовима из Паленкеа и Тонине помиње као б'олон-јокте и сродне формуле.

Мајанска космолошка структура поставља Шибалбу на доњи део вертикалне осе свемира, која се продужује кроз земљу као кроз кору гигантског крокодилског чудовишта, а нагоре кроз небеска дрвета, посебно кроз велико Светско Дрво (вакаах-чан) које расте у средишту земље и чији корени и крошња повезују три света. Овај космолошки кључ најраскошније је приказан на саркофагу Кинич Џанаб Пакала Великог у Паленкеу.

Гробница владара Пакала Великог

Открића у Паленкеу у држави Чијапас представљају најзначајнији појединачни археолошки извор за разумевање мајанских погребних схватања. Гробница, откривена 1952. године у Храму натписа, представља раку владара Кинич Џанаб Пакала Великог (владао 615–683. године). У горњем делу гробне раке, на огромном каменом саркофагу, исклесана је чувена сцена која приказује Пакала у тренутку преласка из овог света. Његово тело лежи на маски земаљског чудовишта чија се чељуст отвара, док из његовог тела расте космичко дрво на чијем се врху налази небеска птица. Различите научне интерпретације сложиле су се око основног значења: реч је о тренутку преласка у подземни свет, али и о космичкој обнови у којој владар, попут јунака Пополвуха, постаје носилац новог небеског поретка.

У гробници Пакала Великог откривени су раскошни прилози: мозаичка маска од нефрита, прстенови, наруквице, перлице, обредни предмети и керамичке посуде са храном. Поред главне раке, у предсобљу гробнице нађени су костури шест младих особа, по свему судећи жртвованих за пратњу владара на његовом путу. Слични налази – саркофази, прилози, жртвовани пратиоци – откривени су и у владарским гробницама у Тиквалу (нпр. Гроб 116, гроб владара Џасав Чан Кавила Првог), у Калакмулу, Копану, Куц Раху и другим класичним мајанским средиштима.

Класично мајанско схватање душе

Захваљујући напретку епиграфских истраживања, посебно радова Дејвида Стјуарта, Стивена Хјустона и Карла Таубеа, постало је могуће боље разумети класично мајанско схватање душе. Уз преводе глифа за душу који се читају као б'аах, „слика", „идентитет", и вахјис или вајос, „измењено стање", „сапутник", препознаје се сложена психологија сродна астечкој, по којој човек поседује идентитетску компоненту повезану с лицем и сликом, и анималску или енергетску компоненту повезану с одређеном животињом или метеоролошким феноменом. После смрти ове компоненте су се раздвајале и имале су различите судбине: лична компонента одлазила је у подземни свет или, у случају владара, постајала је предак који се могао дозвати у одређеним обредима, а вахјис се претварао у самосталну надприродну силу.

Запотечка, миштечка и тарасканска схватања

Друге значајне мезоамеричке цивилизације развиле су сопствене варијанте опште мезоамеричке схеме. Запотеци из долине Оашаке имали су високо разрађен погребни култ предака, чији су материјални остаци – подземне гробнице у Монте Албану и Митли, рељефи и скулптуре – међу најраскошнијим у свеукупној мезоамеричкој археологији. Митла, чије само име на нахуатлу значи „место мртвих" (од истог корена као Миктлан) и одговара запотечком Лиобаа, „место одмора", била је света престоница запотечког погребног култа и средиште свештеничког реда који је бринуо о умрлим владарима и племству. Запотечке гробнице, нарочито у Монте Албану, садрже фрескописе са приказима претка који седи у свечаном ставу, носи маску свог животињског сапутника и прима жртве од потомака.

Миштеци, чија се територија преклапа са запотечком и северно у мешицу-Пуеблу, оставили су нам кодексе (Винландски, Бодлеијански, Зуш-Нутол, Селден, Бекер Први и Други) у којима су преноси душе у подземни свет, обреди погреба и веровања о прецима приказани у непрекинутом сликовном току. У миштечкој традицији, посебно у Зуш-Нутолу, важно место заузима божански пар Седам-Цвет и Један-Цвет, заштитници умрлих, и сликовни приказ владара који у тренутку смрти узлази уз димно-облачну линију у небо предака.

Тараскани (Пурепеча), који су у касном посткласичном периоду створили моћну државу у западном Мексику и били једини народ који никад није потпао под астечку власт, обележавали су своје владаре кремацијом и сахраном у разрађеним гробницама окруженим жртвованим пратиоцима. Њихово схватање загробног света укључивало је идеју пута који је душа морала да пређе, а њихова главна богиња мртвих, Куерауапери, имала је и улогу мајке-творца света.

Погребни обреди и археолошки докази

Погребни обреди представљају најнепосреднији материјални доказ мезоамеричких схватања загробног живота. Кремација је била распрострањена код Астека и већине народа централног Мексика, посебно за припаднике аристократије и за оне који су одлазили у Миктлан. После кремације пепео би се ставио у урну, заједно са нефритском перлом коју је покојник носио у устима као „срце" за пут, и сахранио би се у кућну подлогу или у засебан подземни простор. Они који су одлазили у Тлалокан – утопљеници, погођени муњом – сахрањивани су у целости, обично без кремације.

Код Маја, посебно у класичном периоду, преовлађивала је сахрана у целости. Владари су сахрањивани у сложеним гробницама унутар храмова-пирамида, чија је сама архитектура била пројектована као симболичан пут у подземни свет. Гробни прилози били су богати и пажљиво одабрани: керамичке посуде с храном и пићем (нарочито са чоколадом и кукурузним пићем), нефрит у виду маски, перли и узиданих фигурица, обсидијанске оштрице, шкољке из удаљених приморских крајева, костури птица и животиња и – у владарским гробницама – жртвовани пратиоци, обично млади људи и слуге.

Карактеристичан је такође обичај стављања црвеног цинабарита (живиног сулфида) или хематита на тело покојника, што је случај и у гробници Пакала Великог: црвена боја симболизовала је крв, живот, исток и обнову, и сматрала се да душу штити на њеном путу. Једнако универзалан је био и обичај стављања нефритне перле у уста покојника, која се сматрала „заменом срца" и драгоценим талисманом.

У низини јукатанског полуострва налазимо посебан обичај сахрањивања у природним удубинама и пећинама – посебно у такозваним сенотима (карстним језерима), који су се сматрали улазима у подземни свет. Велики сенот у Чичен Ица служио је и као место жртвовања и као симболички портал у Шибалбу. Слично, читава пећинска подручја у Гватемали и Белизеу (Актун Тунич Мукнал, Налтунич Шибалбе, Лоилтун) сматрана су улазима у подземни свет и сачувала су богате археолошке остатке погребних и жртвених обреда.

Етичка и космолошка димензија

Често постављано питање – да ли су мезоамеричке цивилизације познавале етичку димензију загробног живота, односно идеју награде и казне после смрти – мора се одговорити на нијансиран начин. У претколумбовским изворима недостаје јасан концепт о суђењу душе по моралним делима у животу, и судбина после смрти зависила је пре свега од начина смрти, друштвеног положаја и испуњавања обреда. У том смислу мезоамеричка схватања радикално се разликују од хришћанске есхатологије.

Међутим, ово не значи одсуство етичке димензије. Дужности према боговима, према заједници, према прецима, према „расходу" (давање, дељење) и према космичком поретку (одржавању његове равнотеже жртвовањем и обредом) биле су темељ моралног живота. Они који су те дужности извршили – ратници у борби за космос, жене у порођају као сопственом облику ратовања, верници у обреду – добијали су „веће" судбине после смрти. Тако је у мезоамеричкој мисли постојала специфична етика загробног живота: етика испуњавања космичке улоге, а не етика индивидуалног моралног пресуђивања.

Космолошка димензија смрти у мезоамеричкој мисли далеко надилази индивидуалну судбину. Смрт се схвата као неопходна страна непрекидног космичког циклуса: без смрти нема живота, без жртвовања нема Сунца, без силаска под земљу нема ускрснућа кукуруза у пролеће. Кукуруз, средишњи симбол мезоамеричке цивилизације, био је првобитни узор: његово зрно мора умрети у земљи да би родило клас. Стога су мит о младом богу кукуруза који силази у подземни свет и из њега се враћа – мит присутан и у Пополвуху и у класичним мајанским сценама – истовремено мит о кукурузу, о свим умрлим и о космичком уређењу.

Контакт са хришћанством и колонијална трансформација

Долазак Шпанаца у шеснаестом веку и силовито увођење хришћанства из основа су преобразили мезоамеричка схватања загробног живота. Староседелачки погребни обреди били су забрањивани и систематски прогањани, кодекси у којима су се очувале представе о веровањима биле су спаљиване (најпознатији пример је аутодафе у Манију 1562. године, где је Дијего де Ланда спалио непознат број мајанских рукописа). Староседелачки језици и хришћанске категорије су се мешали: тако се у проповедима у Мексику Миктлан почео употребљавати као назив за пакао, а небо као назив за хришћански рај, иако су се иза тих назива чувале знатно сложеније старе слике.

Резултат ових процеса био је настанак сложених синкретичких облика, посебно видних у култу Дана мртвих, који се у различитим варијантама обележава широм Мексика и Средње Америке. Иако је Дан мртвих формално усклађен са хришћанским празником Свих светих и Дана душа, његова дубинска структура – припрема олтара с прилозима за умрле, посета гробовима с храном и пићем, пут којим се умрли враћају у дом живих – сачувала је битно мезоамеричку идеју реципрочности између живих и мртвих.

У савременим староседелачким заједницама, нарочито у руралним мајанским и нахуатским подручјима, и даље се могу препознати остаци старих представа: вишеделна структура душе, веровање у животињског сапутника (наваљи, тонал), идеја пута које душа прелази у девет ноћи после смрти, прилози хране на гробу, посебне литургије за умрлу децу, помен предака као присутних саветника заједнице. Етнографски радови Алфреда Лопеза Аустина, Хил Локхарта, Готорна Хјустона, Карла Таубеа и других показали су континуитет старих структура испод хришћанске површине.

Закључак

Мезоамеричка схватања загробног живота представљају један од најбогатијих и теолошки најкомплекснијих система предколумбовског света. У њима се сусрећу вишеслојна космологија, разрађена психологија с више душа, диференцијација постхумне судбине по начину смрти и космичка етика испуњавања ритуалне и друштвене улоге. Од астечког Миктлана и Тлалокана до мајанске Шибалбе, од запотечких гробница у Монте Албану до миштечких кодекса, од рајског Чичивалкваувка за умрлу децу до Тонатиуикана за ратнике – мезоамеричка религијска машта створила је пространу мапу постојања после смрти у којој смрт никад није била крај, већ прелаз и преображај, а гробница није била затворен простор, већ почетак нове путање кроз свемир. И поред разарајућег утицаја колонизације, тај религијски свет у транспонованим облицима живи у савременим заједницама и њиховим обредима. Његово проучавање остаје и данас једно од најплоднијих поља упоредне историје религија.