Око 3500. године пре нове ере, на тлу данашњег приобалног Еквадора, формирала се једна од најстаријих керамичких култура америчког континента — култура Валдивија. Настала из старије културе Лас Вегас, која је насељавала исте крајеве полуострва Санта Елена још од раног холоцена, Валдивија представља прелаз од ловачко-сакупљачких заједница ка сложенијем друштву заснованом на риболову, земљорадњи и сталном насељавању. Своје име дугује месту првих систематских ископавања у близини савременог града Валдивија, где су археолози Емилио Естрада, Бети Меxерс и Клифорд Еванс средином двадесетог века открили остатке који су из основа изменили схватање о развоју раних америчких цивилизација.
Привреда Валдивије почивала је на двоструком ослонцу: богатим морским ресурсима Тихог океана и постепеном припитомљавању биљних култура. Становници су се бавили ловом на рибу и сакупљањем шкољки, али су истовремено гајили кукуруз, пасуљ, бундеве и друге биљке, што сведочи о раном овладавању пољопривредом у овом делу Анда. Насеља су била организована у мала села, понекад са кружним распоредом колиба око заједничког простора, што упућује на постојање одређеног облика друштвене кохезије и колективног живота. Овакав начин привређивања омогућио је релативну стабилност и демографски раст, стварајући услове за развој занатства и симболичке културе.
Најпрепознатљивији израз валдивијског стваралаштва јесу керамичке фигурице познате као „Венере" Валдивије. Реч је о малим антропоморфним фигурама, претежно женским, израђеним најпре од камена, а потом и од печене глине, са наглашеним обележјима — бујном фризуром или украшеном косом, истакнутим грудима и понекад знацима трудноће. Те фигурице спадају међу најстарије керамичке приказе људског лика у Америци и сматрају се сведочанством развијене обредне и симболичке свести. Поред фигурица, валдивијско грнчарство одликују посуде украшене урезаним и удубљеним геометријским мотивима, што показује висок ниво техничког умећа и естетске изражајности већ у најранијим фазама ове културе.
Симболика женских фигура често се тумачи у оквиру традиционалних веровања повезаних са плодношћу, рађањем и циклусима природе. Истакнута женска обележја навела су многе истраживаче да у њима виде приказе богиње плодности или предмете који су коришћени у обредима везаним за рађање, исцељивање или земљорадњу. Чињеница да су многе фигурице пронађене намерно сломљене или одложене на посебним местима упућује на њихову улогу у ритуалним радњама, можда као вотивни предмети или помагала у церемонијама прелаза. Иако се конкретни садржај тих веровања не може поуздано реконструисати, општи оквир указује на духовност усредсређену на животне силе природе и на поштовање женског начела као извора живота.
Значај културе Валдивија превазилази оквире локалне праисторије, јер представља једну од темељних карика у развоју андских и шире америчких цивилизација. Њено керамичко наслеђе и симболичке фигурице утицали су на потоње културе еквадорског приобаља, попут култура Мачалиља и Чорера, обликујући дугу традицију религиозне уметности у региону. Открића на полуострву Санта Елена помогла су да се преиспитају ранија схватања о пореклу грнчарства у Новом свету и подстакла расправе о могућим прекоокеанским контактима, иако се данас претеже сматра да је Валдивија производ самосталног локалног развоја. Као сведочанство раног људског стваралаштва и духовности, ова култура остаје трајан извор сазнања о почецима седелачког живота и обредног мишљења на тлу Јужне Америке.
