Православље у Африци представља скуп помесних православних цркава, заједница и историјских традиција источног (васељенског) православља на афричком континенту. Православно хришћанство има на тлу Африке изузетно дуго и сложено присуство, које сеже од апостолских времена до савремених мисионарских покрета. Оно обухвата неколико међусобно различитих историјских и канонских токова: древно александријско православље са седиштем у Египту, чија традиција досеже прве хришћанске вeкове; савремено мисионарско ширење Александријске патријаршије на подсахарску Африку; као и присуство дијаспоре других помесних цркава. Важно је нагласити да се у овом чланку разматра искључиво источно (халкидонско) православље, насупрот древноисточним (нехалкидонским) црквама попут Коптске и Етиопске, које чине посебну традицију.
Историјски почеци
Хришћанство је на афричко тло доспело веома рано. Према предању, Александрију је евангелизовао свети апостол и јеванђелист Марко, који се сматра оснивачем Александријске цркве и њеним првим епископом. Александрија је током првих векова постала један од најзначајнијих центара хришћанске мисли, теологије и духовности у читавом источном Средоземљу. Тамошња катихетска школа, са учитељима попут Климента Александријског и Оригена, обликовала је читаве правце ранохришћанске богословске мисли.
Александрија је одиграла кључну улогу у великим теолошким споровима ранога хришћанства. Свети Атанасије Велики, александријски архиепископ, био је један од најистакнутијих бранилаца никејске вере против аријанства у четвртом веку. Свети Кирил Александријски предводио је Трећи васељенски сабор у Ефесу 431. године против несторијанства и формулисао учење о једном Христу, истовремено савршеном Богу и савршеном човеку.
Поред Египта, рано хришћанство процветало је и у северној Африци, у римским провинцијама које су обухватале данашњи Тунис, Алжир и делове Либије. Картагина је постала средиште латинског хришћанства са значајним богословима попут Тертулијана, светог Кипријана Картагинског и, нешто касније, светог Августина, епископа Хипонског, једног од најутицајнијих отаца западне Цркве. Северноафричко хришћанство дало је бројне мученике и оставило неизбрисив траг у развоју хришћанске мисли, али је готово потпуно нестало након арабљанских освајања у седмом веку и каснијих исламских превирања.
Монаштво и пустињски оци
Једна од најзначајнијих афричких доприноса читавом хришћанству јесте рођење организованог монаштва. Египатска пустиња постала је колевка пустињаштва. Свети Антоније Велики, рођен око 251. године, сматра се оцем монашког пустињаштва и узором подвижничког живота. Свети Пахомије Велики установио је општежитељни (киновијски) облик монаштва, организујући монахе у заједнице са заједничким правилом живота.
Пустињски оци — међу којима су свети Макарије Египатски, ава Мојсије Етиопљанин и многи други — оставили су богату ризницу духовних поука које су обликовале аскетску традицију читаве Православне цркве. Из египатске пустиње монаштво се проширило на Палестину, Малу Азију, Свету Гору и читав православни свет. Манастир свете Катарине на Синају, основан у шестом веку за владавине цара Јустинијана, представља један од најстаријих непрекидно делујућих хришћанских манастира на свету и чува непроцењиву збирку икона и рукописа.
Халкидонски раскол и настанак мелкита
Четврти васељенски сабор у Халкидону 451. године довео је до дубоке поделе у египатском хришћанству. Већина египатских хришћана, познатих као Копти, одбацила је халкидонско учење о двема природама у Христу и формирала засебну, нехалкидонску цркву. Мањина која је прихватила Халкидонски сабор и остала у заједници са Цариградом и осталим халкидонским црквама постала је позната под именом мелкити (од сиријске речи за „цара”, јер су подржавали веру цара).
Од тог тренутка Александријска патријаршија дели се на две струје: нехалкидонску коптску, која данас чини већину египатских хришћана, и халкидонску православну (грчко-мелкитску), која представља источно православље у Египту. Управо ова потоња традиција наставила је да буде део васељенског православља и предмет је овог чланка. Након арабљанског освајања Египта у седмом веку, оба огранка нашла су се под исламском влашћу, што је трајно изменило положај хришћанства у региону.
Александријска патријаршија
Православна Александријска патријаршија, чији пуни наслов гласи Патријаршија Александрије и све Африке, јесте носилац источног православља на континенту. Александријски патријарх носи титулу „Папа и патријарх Александрије и све Африке”, чиме се истиче и древно достојанство александријске катедре и њена савремена мисионарска одговорност за читав континент. У диптисима васељенског православља Александријска патријаршија заузима друго место по части, одмах после Цариградске.
Кроз векове османске и каснијих власти, патријаршија је опстајала пре свега захваљујући грчкој заједници у Египту, нарочито у Александрији и Каиру. Литургијски језик дуго је био грчки, а сама заједница имала је претежно хеленски карактер. Међутим, у двадесетом веку дошло је до пресудног заокрета ка мисији међу аутохтоним афричким становништвом.
Мисионарско ширење у подсахарској Африци
Једно од најзначајнијих поглавља савремене историје православља у Африци јесте његово ширење јужно од Сахаре. Овај процес започео је на јединствен начин — не толико класичном мисијом споља, колико спонтаним покретом самих Африканаца ка православљу.
У Уганди и Кенији током двадесетих и тридесетих година двадесетог века појавили су се покрети афричких хришћана који су, проучавајући историју Цркве, дошли до закључка да управо православље представља изворну, неискварену апостолску веру. Истакнуте личности овог покрета биле су Рубен Спартас Мукаса у Уганди, као и каснији свети мисионари. Ови покрети успоставили су везу са Александријском патријаршијом, која их је прихватила у канонско заједништво.
Од средине двадесетог века Александријска патријаршија систематски развија мисију у источној, западној, централној и јужној Африци. Осниване су нове епархије (митрополије), грађени храмови, отваране богословске школе и преводиле се литургијске књиге на бројне афричке језике, укључујући свахили и друге. Данас православне заједнице постоје у многим државама, међу којима су Кенија, Уганда, Танзанија, Демократска Република Конго, Гана, Нигерија, Зимбабве, Јужноафричка Република, Мадагаскар и многе друге.
Значајан допринос овој мисији дали су и мисионари из других православних цркава, нарочито грчке и кипарске, као и бројне мисионарске организације и братства. Изграђена је и богословска инфраструктура, попут патријаршијских богословија у Најробију и другде, у којима се школује домаће афричко свештенство.
Савремена организација
Александријска патријаршија данас обухвата велики број митрополија и епископија распоређених по читавом континенту. Поред историјских епархија у Египту, постоје бројне митрополије у подсахарској Африци чији су архијереји све чешће домаћи Африканци. Богослужење се служи на грчком, арапском, али и на многобројним афричким језицима, што одражава инкултурацијски карактер савремене мисије.
Поред Александријске патријаршије, на тлу Африке присутне су и заједнице које припадају другим помесним црквама, пре свега кроз дијаспору. Тако, на пример, постоје парохије Цариградске, Руске, Српске, Румунске и других цркава које служе својим исељеничким заједницама, премда канонска одговорност за афричко тло у начелу припада Александрији. Питања јурисдикције повремено су изазивала напетости, нарочито када су друге цркве почињале да оснивају структуре на афричком континенту.
Богословски и духовни значај
Допринос Африке православљу несразмерно је велик у односу на садашњу бројност верника. Из Африке потичу темељи монаштва, дела великих отаца попут Атанасија, Кирила и Августина, као и многе богослужбене и духовне традиције. Александрија је дала Цркви богословски метод, ризницу патристичке литературе и низ светитеља чије се памћење чува у читавом православном свету.
Савремена афричка православна мисија показала је и виталност православља као вере способне да се укорени у нове културе. Преводилачки рад, изградња домаћег свештенства и инкултурација богослужења представљају значајан пример мисионарског приступа који поштује локалне културе уз очување пуноће православне вере и предања.
Изазови и перспективе
Православље у Африци суочава се са низом изазова. У северној Африци и Египту хришћанске заједнице су бројчано смањене и често у тешком положају услед демографских, политичких и друштвених промена. У подсахарској Африци, насупрот томе, православље бележи раст, али се суочава са недостатком средстава, потребом за свештенством, такмичењем са другим хришћанским деноминацијама и изазовима сиромаштва.
Упркос тешкоћама, многи посматрачи виде Африку као један од потенцијалних центара будућег раста православног хришћанства. Снажна мисионарска делатност, млада популација и дубока религиозност афричких друштава стварају услове за даље ширење вере. Тако се древни континент, колевка монаштва и многих отаца Цркве, поново указује као живо поприште православног сведочења.
