Зашто православни свештеници имају браде?

Корени православне традиције у Старом завету

Браде и дуга коса православних свештеника и монаха вуку корене из дубоке побожности старозаветних времена. Према Књизи Левитској, свештеницима је било изричито забрањено да брију главе или ивице својих брада, што се тумачило као знак потпуне посвећености Господу и одбијање прилагођавања тадашњим паганским друштвеним нормама. Овај обичај је додатно оснажен кроз назорејски завет, којим су се појединци попут Самсона посвећивали Богу, држећи се правила да бритва никада не сме прећи преко њихове главе како би сачували своју духовну снагу и светост.

Тумачење посланица Светог Павла

Често се поставља питање зашто православни клир носи дугу косу упркос речима Светог Павла да је „срамота човеку ако има дугу косу”. Теолози објашњавају да је Павле у грчком оригиналу користио специфичан термин који се односи на косу као украс или стилизовани орнамент, критикујући таштину лаика, а не саме клирике. Православна црква прави јасну разлику између свештенства и световњака, истичући да је сам Исус Христос, као Велики Првосвештеник, готово универзално приказиван са дугом косом и брадом, што клир настоји да подражава у знак понизности.

Римски обичаји и утицај Карла Великог

Разлика између Истока и Запада делимично потиче из културног наслеђа Римског царства, где је било уобичајено да мушкарци буду избријани како би се разликовали од „варвара”. На западу је овај тренд додатно учврстио Карло Велики крајем 8. века, који је у својој тежњи да обнови сјај античког Рима наредио свештенству да се брије. Већ на Сабору у Ахену 816. године прописано је да се свештеници и монаси морају бријати сваке две недеље, што је временом постало норма за Римокатоличку цркву и касније протестантске заједнице.

Велика шизма и симбол поделе

Питање браде постало је толико значајно да је наведено као један од разлога за формални раскол између Истока и Запада 1054. године. У анатеми коју је кардинал Хумберт бацио на патријарха Михаила у Цариграду, замерено је источном клиру што ношењем брада одбијају „братску везу” са римским свештенством које се брије. Док су источни Оци цркве сматрали да су брада и коса природни и нужни за свештенички идентитет попут „перја за птицу”, на Западу је глатко избријано лице постало симбол дисциплине и припадности латинском обреду.

Духовно значење и савремени трендови

За православне аскете и монахе, небријање је одувек било начин избегавања таштине и бриге о физичком изгледу, што је пракса која датира још од пустињских отаца. Данас, иако православни свештеници нису стриктно канонски обавезани на дуге браде, то остаје културна и духовна норма која симболизује Христову понизност. Са друге стране, код католика су браде остале присутне само у појединим монашким редовима попут фрањеваца капицина, док физички изглед свештенства и даље служи као један од најупечатљивијих визуелних знакова разлике између источног и западног хришћанства.

Браде — а често и веома дуга коса — православних свештеника и других људи су неке од њихових најупечатљивијих особина, које их разликују од других западних верника.