Бхакти

Бхакти као пут преданости и заједништва

Санскртски термин бхакти најчешће се преводи као „преданост“, а бхактимарга као „пут преданости“, један од главних видова хиндуистичке духовне праксе. Бхактимарга води ка ослобођењу (мокша) и постизању трајне заједнице са лично схваћеном ултимативном стварношћу. Међутим, превод „преданост“ не дочарава у потпуности смисао, јер глаголски корен бхаџ значи „делити“ или „припадати“, као и „обожавати“. Бхакти стога наглашава узајамно учешће и интимно пребивање између поклоника и Бога, при чему се под бхактијем подразумева божанско-људски однос доживљен са људске стране. Овај пут је теистички – верује се у персоналног Господа (Ишвара) који трансцендира и ствара универзум – и разликује се од нетеистичких покрета (попут будизма и џаинизма), политеизма, и филозофија које виде Господа као илузорни изглед неличног ниргуна брахмана.

Историјски развој и синтеза традиција

Трагови бхактија могу се наћи још у класичним Упанишадама и у великим деловима епова, укључујући и „Бхагавадгиту“. Историјски, цветање бхактија је резултат спајања знатно ранијих теистичких тенденција у три главне верске традиције древне Индије: 1) жртвени култ Веда; 2) пракса телесног умртвљења и духовног повлачења шрамана; и 3) преаријевски култови духова и сеоских богиња. Бхакти је ове традиције протумачио на нов начин, приписујући свемоћ одређеном, лично схваћеном божанству: Вишну је постао суштинска срж ведског жртвовања, Шива је виђен као велики јогин и парадоксални господар плодности и апстиненције, док су локалне богиње тумачене као манифестације Мајке, велике Моћи (Шакти). Ово је довело до формирања главних секташких подела: ваишнава (Вишну), шаива (Шива) и шакта (Богиња).

Емоционални модуси преданости (расе)

Главни облици бхактија класификовани су према различитим расположењима поклоника, што је уско повезано са класичном индијском естетском теоријом о претварању сирове емоције (бхава) у префињено расположење или суштину (раса). Ове класификације користе различите људске односе за изражавање односа према Господу: слуга према господару или дете према родитељу (поштована подређеност), пријатељ према пријатељу (шаљива блискост), родитељ према детету (материнска наклоност) и вољени према љубавнику (страствена љубав). Иако бхакти наглашава страствену везаност за Господа, он се често преплиће са језиком аскетске филозофије, као у бхактијоги из „Бхагавадгите“, која захтева одвојеност од свих светских бића да би се остварила пуна приврженост Господу.

Ритуална пракса и друштвена једнакост

Бхакти се углавном налази између екстремних аскетских путева и популарне хиндуистичке религиозности. Постизање мокше за бхакте није само ослобађање од постојања, већ пре свега заједница са Господом, због чега они често одбацују друге циљеве који би их лишили те заједнице. Бхакте често деле основни ритуал пуџе (обожавање божанства у лику уз приношење цвећа и воћа), с тим што они то чине у духу захвалности за божанске дарове, а не ради светских добити. Поред пуџе, бхакти има и своје посебне ритуале: заједничко певање химни, извођење драма и рецитовање прича о Господњим делима. Ови препознатљиви ритуали често подстичу егалитарни дух, јер нису резервисани само за квалификоване иницијате, већ су отворени за све, без обзира на њихов положај у социо-религијској хијерархији.

Бхакти као „време преданости“ у Калијуги

Бхакти не значи само „дељење“ са Богом, већ и узајамно учешће међу поклоницима унутар заједнице. Овај покрет наглашава заједницу, славећи свето кретање између божанског и људског, што се приказује у житијима светаца бхактија, попут „Бхактамале“. Упркос томе што се тренутно доба, Калијуга, сматра најгорим у циклусу, оно се парадоксално сматра и бхактикалом – „временом преданости“, јер је бхакти лакши пут спасења прикладан за доба смањених духовних капацитета. Филозофски, бхакти се изражава у широком распону позиција (од недуализма до дуализма), али сви се слажу о бесконачно супериорној природи божанске стварности. Искуство бхакте је обележено смењивањем тренутака заједништва (saṁśleṣa) и ангустичне раздвојености (viraha), при чему туга због раздвојености појачава страствену чежњу за новим тренутком божанског присуства.