АДАД (акад. Adad) староакадско је
и асиро-вавилонско име древног блискоисточног бога олује, у северозападним
семитским подручјима познатог као Ада (Аду) или Хада (Хаду), а у каснијим
раздобљима, посебно међу Арамејцима, као Хадад. Реч је о једном од
најраспрострањенијих и најдуготрајнијих божанских ликова древног Блиског
истока, чији се култ протезао у непрекинутом луку од треће миленијуме пре нове
ере све до позне антике, обухватајући Месопотамију, Сирију, Анатолију, Левант и
Арабију. Адад је владар громова, муња, кише и небеских вода, а кроз то и
господар плодности земље и разорних природних сила.
Име и порекло
Етимологија његовог имена остаје предмет
научних расправа. Најраширеније тумачење изводи га из семитског корена h-d-d,
чије би изворно значење било „громко гласати", „грмети" или
„ударати", што непосредно одговара звучној природи његовог обличја. У
клинописним текстовима име се бележи логограмом ⁽ᵈ⁾IŠKUR, преузетим из
сумерског пантеона, где је Ишкур био одговарајуће божанство олује, син небеског
бога Ана. Након рано остварене синкретизације сумерског Ишкура и семитског
Адада, два лика практично се поистовећују, при чему семитски облик постепено
превладава у већем делу Месопотамије.
Облик Хадад (у консонантском писму hd
или hdd) посведочен је у западносемитским изворима почев од раног другог
миленијума пре нове ере, нарочито у текстовима из Мариа на средњем Еуфрату, а
потом у угаритским, феничанским и арамејским споменицима. Уз њега се појављују
и хипокористичка обличја Аду, Хаду и слични, као и теофорни лични
називи попут Хададезер, Барадад (арам. „Хададов син") или Бенхадад,
познати из библијских и арамејских натписа.
Карактер и обличје
Адад је по својој природи бог
двојаког дејства. С једне стране, он је благотворни даривалац кише, обновитељ
земље, господар бујних брегова и шумовитих врхова; с друге, он је страховити
рушитељ, бог провала и поплава, града и небеског огња, чији би гнев могао да
сатре усеве и изазове глад. Та двополна, истовремено животодавна и разорна,
природа произлази из самог искуства левантског и сиријског поднебља, у којем
дуготрајне суше и изненадне олујне непогоде пресудно одређују живот
земљорадничких заједница.
У иконографији Адад се типично приказује као
снажни брадати ратник у краткој хаљини и шиљатој капи са роговима – знамењу
божанства – који у једној руци држи троструку или петоструку муњу-стрелу, а у
другој секиру или маљ. Његова света животиња је бик, чије мукотрпно бучање
одсликава грмљавину; често стоји или корача на леђима бика. Уз тај мотив везан је
и његов најчешћи епитет – рамиму, „громоглас" – као и низ описних
имена попут „господар олује", „онај који потреса небеса", „владар
изобиља".
Култ и средишта
Култ Адада посведочен је на широком простору. У
Месопотамији најзначајнија његова светилишта налазила су се у Каркару, древном
култном средишту које је по предању било његово престолно седиште, потом у
Асуру, где је заједно са богом неба Ануом столовао у двојном храму Бит Ану-Адад,
и у Алепу (древни Халаб), који је током другог миленијума пре нове ере
израстао у централно сиријско култно средиште. Алепски Хадад, познат и као
„господар Халаба", уживао је уважавање не само међу локалним аморејским и
хуритским становништвом него и међу Хетитима, који су га преузели у свој
пантеон под именом Тешуба, и међу египатским фараонима Новог царства, који су
му указивали поштовање као једном од водећих сиријских божанстава.
Уз Алеп, важна средишта његовог култа била су и
Угарит, где се појављује првенствено под именом Балу (Баал), у Емару на средњем
Еуфрату, у Гузани и Сикану у северној Сирији, те у бројним арамејским
кнежевинама првог миленијума пре нове ере. У Дамаску је Хадад – у грчко-римско
доба познат као Зевс Дамаски, а потом Јупитер Дамаски – био заштитник
династије и врховно градско божанство, чији је храм стајао на месту касније
грађевине посвећене Светом Јовану Крститељу.
Положај у пантеону
У месопотамском пантеону Адад
припада водећој скупини великих богова, заједно са Аном, Енлилом, Еом, Сином и
Шамашом. Сматра се сином небеског бога Ана, или у друкчијим предањима сином
Енлила, односно бога Месеца Сина; његова супруга је богиња Шала, заштитница
плодности и жита, а њихов син је бог муње Мисхару. У астралној теологији Адад
је повезан са сазвежђем северне небеске сфере, а његов култни број је шест.
У западносемитским традицијама Хадад добија
првенство као младолики бог јунак: у угаритској митологији, под именом Балу
(Баал), он је средишњи лик циклуса епских песама у којима побеђује бога мора
Јаму и силази у подземни свет суочавајући се са Мотом, богом смрти, да би се на
крају обновио и поново завладао светом. Тај митолошки образац бога олује који
побеђује силе хаоса и смрти, а потом васкрсава да обнови космос и плодност,
представља једну од најраширенијих религијских структура старог Блиског истока.
Адад у политичкој и правној сфери
Поред чисто природних видова, Адад
је имао и важну улогу у политичком и правном животу. Асирски и вавилонски
владари у уговорима и заклетвама позивају његово име као сведока и осветника
лажне заклетве, моле га да удари противнике градом, поплавом и сушом и да им
ускрати плод земље. У уводима у Хамурабијев законик, у клетвеном делу, Адад се
призива као бог који ће дрске прекршиоце прописа сатрети олујом и поплавом.
Његово громовно лице чини га уједно богом ратничке моћи, заштитником краљевских
похода и подршком војним победама асирских царева који себе понекад описују као
оне који „ричу попут Адада" над непријатељем.
Однос према другим божанствима олује
Преко историјских и трговачких веза
древног Блиског истока, лик Адада-Хадада узајамно се преплитао са низом сродних
божанстава олује: са хуритско-хетитским Тешубом, са лувијским Тархунзом, а у
грчко-римској интерпретацији са Зевсом, односно Јупитером. У сиро-римском Хијеропољу, на горњем Еуфрату, под именом Зевс Дамаски и Јупитер Долихен он
постаје предмет распрострањеног култа широм Римског царства, нарочито у
редовима римских легија током другог и трећег века нове ере, кад је култ
Јупитера Долихена, израсталог из локалног лика Хадада из Долихена у Комагени,
оставио бројне натписе и светилишта од Британије до Дунава.
Хадад у Старом завету
У старозаветним списима Хадад се
појављује и као лично име више владара (нпр. Хадад Едомски у Првој књизи о
царевима 11), али и у теофорним именима арамејских царева Дамаска – Бенхадад и Хададезер
– чиме се потврђује његов положај као националног божанства Арамејаца.
Старозаветни пророци, посебно Илија и Осија, оштро се супротстављају Хададовом
култу, разоткривеном у синкретичкој фигури Вала (Баала), као главној претњи
изворној вери у Господа Бога Израиљевог. Драматични сукоб између пророка Илије
и Валових свештеника на гори Кармилу (Прва књига о царевима 18) често се у
науци тумачи као сукоб двојице богова олује – Хадада и Господа – око првенства
у давању кише, једини облик моћи од којег зависи опстанак земљорадничког
народа.
Каснија судбина
С усвајањем хришћанства, а потом и ислама, званични јавни култ Хадада нестаје, али трагови његовог наслеђа остају дубоко уграђени у спомен места и у иконографске обрасце каснијих религијских традиција. Превладавање његових светилишта храмовима хришћанских мученика и џамијама – попут Великог дамаског храма – илуструје како се божанство олује старог Блиског истока, не нестајући без трага, утопило у нову религијску топографију. У историји религија Адад-Хадад представља један од најречитијих примера трајности темељних религијских мотива – борбе живота и смрти, поретка и хаоса, кише и суше – који надилазе судбину појединих имена и култних установа.
