Савремени начин живота често ствара утисак да нико заправо не зна како да живи и да сви мање-више импровизују у ходу, а када се у тој свакодневној трци појави замор, неопходно је застати и удахнути. Тек када аналитички посматрамо сопствени пут, откривамо бројне препреке и страхове међу којима се неминовно појављује и време, односно феномен познат као „хронофобија” који описује дубоку узнемиреност због његовог проласка. Иако овај појам нема званичну клиничку етикету већ потиче из популарне културе и уметничких дела шездесетих година, он данас најчешће рефлектује интензивну тескобу пред старењем. Парадоксално, истраживања показују да нас управо тај константни, субјективни страх од проласка времена и биолошког пропадања чини подложнијим бржем старењу, стварајући тежак психолошки притисак који оставља трајне последице на организам.
Ова врста тескобе посебно је изражена код жена, јер се у савременом друштву патријархални обрасци и дискриминација на основу старости, односно ејџизам, директно преплићу и појачавају социокултурне притиске. Жене се суочавају са сталним страхом од физичког пропадања, губитка репродуктивног здравља и друштвено наметнуте естетске привлачности, будући да наративи који владају у јавности биолошки и социјално обезвређују старење женског тела. Оваква немилосрдна обавеза „одржавања младости” води ка хроничној самокритици и перманентном надзору над сопственим изгледом. Стални напор да се уклопи у вештачки дефинисане профиле или да се води непрекидна борба против њих драматично подиже нивое психолошког стреса, што директно утиче на урушавање менталног здравља великог дела женске популације.
Научно је доказано да сваки константни психосоцијални дистрес убрзава биолошки сат појединца кроз епигенетичке процесе, који активирају или деактивирају одређене гене под утицајем окружења, без мењања саме структуре ДНК низа. Недавна научна студија која је обухватила 726 жена показала је да је страх од нарушавања здравља током старења директно повезан са убрзаним биолошким пропадањем, што је егзактно измерено помоћу специфичног биомаркера под називом DunedinPACE. Када је тело у стању трајне анксиозне будности, покреће се затворени заједнички круг у коме емоционалне бриге изазивају појачану свест о телу, што заузврат активира осовину хипоталамус-хипофиза-надбубрежна жлезда и подстиче инфламаторне сигнале у организму. Током времена, ова константна физиолошка активација оставља дубоке трагове у метилацији ДНК, потврђујући да начин на који субјективно доживљавамо проток времена буквално мења наш биолошки систем.
Поред личних и интимних страхова, забринутост због будућности често има и дубоке социјалне и политичке корене, будући да модерни човек живи у окружењу оптерећеном климатском кризом, недоступношћу некретнина, сталним растом цена и несигурним примањима. Ситуацију додатно усложњава све веће присуство идеологија које теже ограничавању већ стечених грађанских права и друштвених слобода, што код најрањивијих друштвених група ствара акутни осећај неизвесности пред оним што долази. Ови структурни проблеми и друштвене баријере заједнички стварају утисак „укинуте будућности”, чиме се подстиче додатна траума и директно утиче на унутрашње биолошке сатове који регулишу темпо старења, доказујући да наш однос према времену није изолован од политичког и друштвеног контекста.
Како би се пронашао неопходан животни баланс у друштву које је прожето хиперпродуктивношћу, претераном журбом и несигурношћу, филозофски и практични излаз лежи у свесном успоравању и проналажењу сопственог ритма у садашњем тренутку. Слично античком филозофу Хераклиту који је говорио о сталној промени и метафори реке, или модерној филозофији прилагођавања, прилагођавање брзине нам омогућава да боље распоредимо терет између наметнутих обавеза и личне аутономије. Тражење простора за предах не значи игнорисање стварних друштвених проблема који узрокују тескобу, већ представља чин емоционалног и психолошког отпора колонизацији нашег времена од стране спољних притисака. На крају, најважније је живети без губљења из вида суштинске чињенице да смо ми заправо само оно време које нам је преостало.
