АДАМ (хеб. אָדָם, ʾādām) је назив и
име првог људског створења у извештајима о стварању садржаним у хебрејским
светим списима (Старом завету). Истовремено је и име родоначелника људског рода
и општи појам којим се означава човек као биће. Појава лика Адама у првим
поглављима књиге Постања (Берешит) представља један од темељних мотива
јеврејске, хришћанске и, у преобликованом виду, исламске антропологије,
теологије и етике.
Етимологија и значење имена
Хебрејска реч ʾādām у Светом
писму има више међусобно повезаних значења: „човек" као родни појам,
„људи" као колектив и, у одређеним контекстима, лично име првог човека.
Реч се доводи у етимолошку везу са именицом ʾadāmâ (земља, тле, орана
земља), на шта се изричито указује у Постању 2,7: „И сазда Господ Бог човека (ha-ʾādām)
од праха земаљскога (min ha-ʾadāmâ)." Та језичка игра успоставља
суштинску онтолошку везу између човека и земље: човек је по своме пореклу
земљано, прашњаво биће, упућено на тле из којег је узет и у које се враћа (Пост
3,19). Друга предложена етимолошка повезивања – са речју dām (крв) или
са придевом ʾādōm (црвен, румен) – у савременој библијској филологији
углавном се сматрају секундарним.
У књизи Постања реч ʾādām се у већини
случајева јавља са одређеним чланом (ha-ʾādām), што јој даје значење
„човек" или „створени човек", а тек од Пост 4,25 (по неким бројањима
5,1) недвосмислено почиње да функционише као лично име. Та граматичка нијанса
има важне теолошке последице: Адам је истовремено појединац и архетип, родоначелник
и сâм људски род.
Адам у извештајима о стварању
У почетним поглављима књиге Постања
налазе се два различита, али комплементарна извештаја о стварању човека, која у
савременој библистици припадају различитим књижевним слојевима Петокњижја.
Први извештај (Пост 1,1–2,4а), који критичка
наука приписује тзв. свештеничком извору (П), приказује стварање човека као
врхунац шестодневног космогонијског процеса. Бог ствара човека шестог дана, „по
обличју своме, по обличју Божјему" (Пост 1,27), и то одмах као „мушко и женско".
Овде ʾādām има изразито колективно значење – означава људски род у
целини. Човек је благословен, овлашћен да се множи, напуни земљу и да њоме
господари (Пост 1,28). Стварање по „обличју Божјем" (ṣelem ʾĕlōhîm)
представља једну од најкомпликованијих и теолошки најплоднијих одредница библијске
антропологије: човек је повлашћено биће, призвано да у створеном поретку
одражава Творца.
Други извештај (Пост 2,4б–25), који се
приписује јахвистичком извору (Ј), знатно је антропоморфнији и приповедачки
развијенији. У њему је човек најпре уобличен од земног праха, а затим му Бог
удахне „дух живота" (nišmat ḥayyîm), чиме „поста човек душа
жива" (nepeš ḥayyâ; Пост 2,7). Бог га смешта у врт у Едему да га
обрађује и чува, додељује му задатак да именује животиње – чин који у
староисточном поимању речи и стварности има суштинску онтолошку тежину – а из
његовог ребра ствара жену као биће „кост од његових кости и месо од његова
меса" (Пост 2,23). Овде се по први пут јавља и име Хава (Ева), а заједница
мушкарца и жене утврђује се као изворни облик људске везе.
Прича о паду
У Пост 3 одиграва се догађај који је у потоњој
јеврејској и нарочито хришћанској теологији назван „падом".
Адам и његова жена, наговорени змијом, узимају плод са „дрвета познања добра и
зла", једини плод којим им је Бог забранио да се хране. После прекршаја
следи лествица последица: стидно осећање наготе, скривање од Божјег лица,
међусобно пребацивање и, коначно, изговарање Божје пресуде: жени трудови у
рађању и потчињеност мужу, мушкарцу мукотрпан рад, а свему створеном пролазност
и смрт – „јер си прах, и у прах ћеш се вратити" (Пост 3,19). Адам и Ева
бивају истерани из Едема, а пут до „дрвета живота" чувају херувими и
пламени мач (Пост 3,24).
Сама књига Постања ову причу не означава ни као
„пад" ни као изворни „грех", већ је представља као архетипски догађај
помоћу којег се објашњавају основне црте људског постојања: смртност,
ограниченост, моралне напетости, патња рада и рађања, али и слобода и
одговорност.
Адам као родоначелник
После изласка из Едема, у Пост 4
описано је рађање Каина и Авеља, а у Пост 5 следи „књига рода Адамова" –
родословна листа од Адама до Ноја која ствара мост између праповести и каснијих
библијских генерација. Према Пост 5,5, Адам је живео укупно девет стотина
тридесет година. Дуги животни век предпотопних патријараха припада, по форми
и функцији, древним блискоисточним предањима у којима архајско доба обилује
изузетним појавама.
У потоњим библијским списима Адам се изричито
спомиње веома ретко – као почетак родословних таблица и, нешто
разрађеније, у мудросним и апокрифним списима. Његова теолошка тежина расте тек
у међузаветној књижевности и нарочито у списима првобитног хришћанства.
Адам у јеврејској традицији
У постбиблијском јудаизму лик Адама
добија богато тумачење. Апокрифни и псеудоепиграфски списи – пре свега Живот
Адама и Еве и Адамова књига – развијају легендарне додатке: о
Адамовом покајању, о његовом погребу, о његовом будућем учешћу у месијанском
добу. Рабинска књижевност (Мишна, Талмуд, мидрашки зборници) дубоко промишља
Адамов лик. Особито је значајан исказ из Мишне (Санхедрин 4,5) према којем је
Бог човека створио као једно биће да би се видело да је свака људска особа цео
свет и да нико не може рећи: „мој је отац већи од твога".
У јеврејској мистици, нарочито у кабали, развија
се појам Адама Кадмона – првобитног, надкосмичког Човека,
кога Зохар и потоњи мистички списи разумеју као праузор свега створеног и као
обличје у којем се остварује целовитост Божјих манифестација (сефирот).
Овај Адам није историјска личност прве главе Постања, већ метафизичка стварност
и кључ за разумевање стварања и спасења.
Јеврејска мисао, генерално, не познаје појам
„источног греха" у смислу у којем га је развила хришћанска теологија.
Адамов прекршај има тежину архетипског догађаја и води смрти и патњи, али се
морална и духовна одговорност сваког човека сматра сопственом и непреносивом.
Адам у хришћанској теологији
Хришћанство је Адамов лик подигло на
ниво теолошког ослонца своје сотериолошке мисли. Пресудан корак учинио је
апостол Павле, нарочито у Посланици Римљанима 5,12–21 и у Првој посланици
Коринћанима 15,21–22 и 15,45–49. Павле успоставља типолошку паралелу између
Адама и Христа: „Као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт,
и тако смрт у све људе уђе" (Рим 5,12), а кроз „другога Адама", Исуса
Христа, у свет улазе оправдање и живот. Адам је тако постављен као тип Онога
који ће доћи (Рим 5,14), а Христос као „последњи Адам" који постаје „дух
који оживљава" (1 Кор 15,45).
На темељу ове Павлове антитезе црквени оци
развили су богато теолошко наслеђе. Иринеј Лионски (II век) разрадио је учење о
рекапитулацији (ἀνακεφαλαίωσις): Христос је својим оваплоћењем,
послушношћу и крсним делом „поново узео" и исправио оно што је Адам у
непослушању пропустио, обновивши човечанство од самог његовог корена. Идеја типологије
Адам–Христос постаће једно од стожерних места светоотачке егзегезе.
Августин из Хипона (IV–V век) у својим списима
против Пелагија развио је учење о peccatum originale (првородном греху):
Адамов прекршај, заједно са његовим последицама, преноси се на целокупно
потомство природним рађањем, тако да се свако људско биће већ при ступању у
свет налази у стању палости и захтева благодат Христову. То учење, иако никада
потпуно једнообразно прихваћено на хришћанском Истоку, постало је темељ западне
сотериологије и определило целокупну римокатоличку, а у великој мери и
протестантску мисао о човеку, греху и спасењу. Православље, поштујући
Августинов ауторитет, наглашава пре последице Адамовог пада – смртност и
склоност ка греху – него наслеђену кривицу као такву.
Питање историјског Адама постало је у новом
веку предмет жустрих расправа, нарочито после развоја природних наука,
геологије и теорије еволуције у деветнаестом веку. Савремена хришћанска
теологија нуди различите одговоре, од буквалног разумевања Адама као појединца
до његовог тумачења као парадигме, типа или представника читавог човечанства;
неки модерни богослови (Карл Барт, Карл Ранер, Пол Тилих) развијају
егзистенцијална и теолошко-символичка читања, у којима Адам престаје бити само
лик прошлости и постаје огледало садашњег човека.
Адам у исламској традицији
Иако ово није првенствено предмет
старозаветних повести, Адамов лик је у блискоисточном верском контексту поштован и у исламу. Куран Адема (Ādam) спомиње више од двадесет пута
и сматра га првим човеком и првим веровесником (наби). За разлику од
књиге Постања, исламска повест истиче чин клањања мелека пред Адемом, одбијање
Иблиса (Сотоне) да то учини и Адемову поуку именима свих ствари (Кур'ан
2,30–34). После прекршаја у врту, Адем и Хава се кају, бивају прихваћени и
постају родоначелници људског рода и преносиоци прве упуте, али у исламу не
постоји појам наследног греха.
Закључак
Адам је један од архетипских ликова религијске мисли Запада и Блиског истока. У хебрејским светим списима он је истовремено име појединца и колективни назив за човека, тачка у којој се сабирају питања о пореклу света и човека, о смислу слободе, о смртности и о судбини људског рода. У потоњим тумачењима – јеврејском, хришћанском и исламском – Адамов лик је тумачен на различите начине, али је увек остао оно изворно место на којем се религијска мисао сусреће са основним питањима људског постојања: ко је човек, шта значи бити створен и какав је смисао његове историје.
.jpg)