Дворац Бофор, изграђен у дванаестом веку током крсташких ратова у Либану, поново се нашао у центру светске пажње након што су га заузеле израелске снаге у оквиру најдубљег војног упада у ту земљу у последњих двадесет и пет година. Ова историјска тврђава, позната и под арапским именом Калат ал-Шакиф, смештена је на стратешки доминантној стени изнад кањона реке Литани, одакле се пружа поглед на читав јужни Либан. Сам израз крсташки ратови означава серију војних експедиција латинских хришћана из целе Европе које су започеле крајем једанаестог века, а имале су форму наоружаних ходочашћа покренутих од стране папе са циљем заузимања светих места у Јерусалиму од Турака Селџука. Кроз ове походе, који су комбиновали ратну вештину и тадашњу духовност, основане су крсташке државе међу којима је централно место заузимало Краљевство Јерусалим, чиме је успостављена дуготрајна мрежа утврђења на Блиском истоку.
Изградња Бофора, што на старофранцуском језику значи „лепа тврђава”, започела је око 1139. године под вођством Франака, како су тада називани досељеници из западне Европе, у време владавине јерусалимског краља Фулка. Франци су препознали огроман значај овог природно заштићеног узвишења и подигли велики дворац на два нивоа са приближно троугластом основом, замишљен као део одбрамбеног ланца који је требало да учврсти њихово присуство на овом простору. Као што је чест случај са монументалним грађевинама из те епохе, тврђава је током векова рушена и надограђивана, па данашњи остаци представљају јединствену мешавину изворне градитељске архитектуре и каснијих проширења која су вршили муслимански владари.
Следећу велику прекретницу у историји овог здања обележио је Саладин, један од најславнијих војсковођа у исламској и светској историји, који је заузео Бофор 1190. године у склопу своје успешне кампање контракрсташких ратова. Овај харизматични и лукави вођа курдског порекла, султан Египта и Сирије, претходно је нанео тежак пораз крсташима у чувеној бици код Хатина и освојио Јерусалим 1187. године, чиме је озбиљно урушио хришћанску моћ у региону. Пад Бофора био је део Саладиновог планског ширења територије, а након његове смрти 1193. године, утврђење је остало под муслиманском контролом све до 1240. године када је, као резултат дипломатског уговора са Теобалдом од Наваре, поново враћено у руке латинских хришћана, да би на крају 1260. године прешло у посед витезова темплара.
Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма, познатији као темплари, био је војно-религиозни ред основан 1118. године у Јерусалиму ради заштите хришћанских ходочасника на Светој земљи. Ови монаси-ратници живели су у заједницама по строгим правилима завета чедности, сиромаштва и послушности, али су истовремено били врхунски обучени војници и сјајни коњаници на које су се јерусалимски краљеви потпуно ослањали у ратним сукобима. Сматрани својеврсним светим супервојницима способним да се боре и на духовном и на овоземаљском пољу, они су захваљујући бројним донацијама владара и племића развили моћну међународну организацију великог богатства која је, пре свог трагичног укинућа због оптужби за јерес, контролисала бројне поседе широм Медитерана.
Темплари су успели да задрже контролу над дворцем Бофор свега осам година, након чега је утврђење поново пало у муслиманске руке под чијом је управом остало вековима, све до модерног доба када је постало део суверене територије Либана. Савремена војна дешавања и улазак израелских трупа у овај историјски комплекс само настављају дуг и драматичан низ сукоба за превласт над овом стратешком тачком, показујући да је геополитички значај Бофора остао непромењен кроз векове. Овај споменик културе сведочи о изузетно комплексној историји Блиског истока у којој су се смењивале различите цивилизације, религије и војне силе, остављајући за собом материјалне трагове који и данас, усред савремених ратних дејстава, подсећају на вековну борбу за контролу над овим регионом.
