АБУЛАФИЈА, МЕИР

Меир бен Тодрос ха-Леви Абулафија (хебр. מאיר הלוי אבולעפיה), (око 1165–1244), познат под акронимом РаМаХ (רמ"ה, од Раби Меир ха-Леви), био је један од најугледнијих јеврејских верских ауторитета, талмудских коментатора, песника и масорета шпанског златног доба. Деловао је у Толеду као водећи представник кастиљанске сефардске учености прве половине тринаестог века и убраја се међу најзначајније јеврејске мислиоце средњовековне Иберије између Мајмонида и Нахманида.

Живот и порекло

Меир Абулафија рођен је око 1165. године, највероватније у Бургосу у Кастиљи, у угледној сефардској породици јеврејских племића и учењака. Његов отац Тодрос Абулафија био је цењени учењак и дворски лекар, а породица је припадала старом левитском роду који је неговао и верску и поетску традицију. У детињству се са породицом преселио у Толедо, тадашњу јеврејску престоницу хришћанске Шпаније и једно од највећих средишта талмудског и филозофског учења у Европи.

Образовање је стекао под утицајем северношпанске халахичке традиције, која се ослањала на дела Исака Алфасија (РИФ) и баалеј ха-тосафот, али и под утицајем сефардске рационалистичке струје обликоване делима Мајмонида. Већ као млад човек стекао је глас изузетног познаваоца Талмуда и од око 1204. године постао је члан рабинског суда у Толеду, а потом и његов председник (ав бет дин). На том положају деловао је више од четрдесет година, све до смрти 1244. године, обликујући верски, правни и духовни живот не само толедске него и читаве кастиљанске и арагонске јеврејске заједнице. Сахрањен је у Толеду, а његова надгробна елегија постала је део сефардске књижевне баштине.

Полемика са мајмонидизмом

Најзначајнији и најконтроверзнији догађај у Абулафијином јавном деловању била је његова рана улога у такозваној првој мајмонидској контроверзи. Године 1202, само неколико година након објављивања Мајмонидовог Мишне Тора, млади РаМаХ упутио је низ писама учењацима северне Француске – међу њима и Самсону из Сансаа – у којима је оштро критиковао Мајмонидово учење о васкрсењу мртвих изложено у Мишне Тору и његовом коментару на Мишну. Према Абулафијином тумачењу, Мајмонид је сводио верску догму о телесном васкрсењу на алегоријску идеју духовне бесмртности душе, чиме је, према критичару, нарушавао један од темеља рабинске вере.

Та преписка, касније сабрана и објављена под насловом Кетав Кинат ха-Ел (Послање о ревности за Бога), изазвала је бурну реакцију. Млади Абулафија није очекивао да ће француски учењаци бранити Мајмонида и да ће његова критика бити схваћена као напад на највећег јеврејског учењака епохе. Мајмонидов син Авраам узео је свог оца у одбрану, а сам Мајмонид је, још за живота, написао посебну Расправу о васкрсењу мртвих (Маамар техијат ха-метим) делимично као одговор на ову врсту приговора. Абулафија се касније повукао из отворене полемике и постао је уздржанији према јавним нападима на Мајмонида, премда никад није у потпуности одустао од својих доктринарних резерви. У каснијим списима исказивао је уважавање према Мајмонидовом халахичком делу, али је задржао критички став према појединим филозофским ставовима. Његова рана интервенција, међутим, наговестила је тензије између рационалистичке и традиционалистичке струје у сефардском јудаизму које ће својим врхунцем достићи у другој мајмонидској контроверзи 1230-их година, у којој ће главну улогу преузети Нахманид, духовни наследник многих Абулафијиних начела.

Халахичка и талмудска дела

Главни део Абулафијиног опуса чине његова обимна талмудска тумачења и халахичка остварења. Његово најпознатије дело је Јад Рама (יד רמ"ה, „Узвишена рука" – игра речи са његовим акронимом), монументални коментар на више трактата Талмуда. Сачувани делови обухватају коментаре на трактате Бава батра и Санхедрин, док су коментари на трактате Гитин, Кидушин и друге познати само из навода каснијих ауторитета. Дело се одликује јасноћом аналитичког поступка, прецизним коришћењем рукописних варијанти талмудског текста и оригиналним правним закључцима. Касније је постало један од средишњих коментара уз Талмуд за сефардске и северноафричке учењаке, а његов утицај препознатљив је у делима Менахема ха-Меирија, Јом Това од Севиље (Ритба), Нисима од Героне (Ран) и многих потоњих ауторитета.

Друго значајно дело је Перуш ха-Масорет (или Масорет сејаг ла-Тора, „Масора – ограда око Торе"), посвећено утврђивању тачног текста Танаха. У контексту средњовековне јеврејске потребе за поузданим библијским рукописима, Абулафија је предузео велики посао поређења рукописних предања, утврђивања правописних варијанти, надсловних и подсловних знакова и других масоретских појединости. Масорет сејаг ла-Тора, штампана тек 1517. године у Фиренци, имала је значајан утицај на сефардску текстуалну традицију и на каснију праксу преписивања свитака Торе у целом јеврејском свету.

Од Абулафијиних многобројних респонзи (шеелот у-тешувот) сачуван је само део, расут по делима каснијих ауторитета и у рукописима. Кроз њих је он, као највиши халахички ауторитет своје генерације у Кастиљи, одговарао на правна и обредна питања заједница из читаве Шпаније, југозападне Француске и Магреба. Његова правна метода одликује се независношћу од помодних струја, систематичним коришћењем талмудског материјала и склоношћу ка одмереном, али одлучном суду.

Песник и литург

Поред улоге халахисте и масорете, Меир Абулафија је био и значајан песник хебрејског језика, у традицији великих сефардских песника попут Шеломе ибн Гебирола и Јехуде ха-Левија. Његова литургијска поезија (пијутим) и световни стихови сведоче о високој реторичкој култури и снажном осећају за хебрејски метар по узору на арапску поезију. Сачувани је и његов поетски надгробни говор посвећен брату Јосефу, сматран једним од најлепших примера сефардске елегијске поезије тринаестог века. У његовим стиховима исказује се специфична синтеза верске оданости, племенитог одношења према јеврејској заједничкој судбини и личне меланхолије.

Однос према кабали и филозофији

Иако је био савременик процвата шпанске кабале и других учењака у својој породици – његов рођак, толедски песник и финансијер Тодрос бен Јехуда Абулафија, имао је блиске везе са кабалистичким круговима, док је нешто млађи Авраам Абулафија (рођен 1240) развио посебан вид пророчко-екстатичне кабале – сам Меир Абулафија није био мистик у ужем смислу. Његова мисао остаје унутар оквира класичног рабинског јудаизма, са израженим традиционализмом у домену доктрине и одмереним рационализмом у методи правног закључивања. У филозофским питањима држи се умереног става који поштује Мајмонидов халахички подвиг, али се противи свакој алегоризацији централних верских догми о васкрсењу, награди и казни и личном Божјем провиђењу.

Утицај и наслеђе

Меир Абулафија је пресудно утицао на обликовање сефардске верскоправне традиције тринаестог века. Његова делатност чини мост између раних иберијских ауторитета – Алфасија, Јосефа ибн Мигаша – и потоњих великих учењака попут Нахманида, Соломона ибн Адрета и Ашера бен Јехијела, који су сви прихватили или критички разрађивали његове ставове. Његов Јад Рама остао је трајан темељ талмудске учености, а Масорет сејаг ла-Тора битно је допринела очувању тачности библијског текста у сефардској традицији. У историји средњовековне јеврејске мисли, његова рана интервенција у питању васкрсења означава тренутак у којем је класична рабинска ортодоксија Шпаније први пут систематски формулисала своје резерве према Мајмонидовом филозофском пројекту, припремајући тиме терен за велике доктринарне расправе тринаестог века.