ЕБУ ХАНИФА (око 80–150. по Хиџри / око 699–767.
по новој ери). Ебу
Ханифа (арап. أبو حنيفة), пуним именом Ебу Ханифа ен-Нуман ибн Сабит ибн Зута, био је
теолог, правник и оснивач прве од четири званичне правне школе (мезхеба)
сунитског ислама – ханефијске. Сматра се једним од најутицајнијих исламских
мислилаца раног доба, а његова правна и теолошка мисао вековима је обликовала
духовни и друштвени живот огромног дела муслиманског света, посебно у Османском
царству, Средњој Азији, на Индијском потконтиненту и на Балкану.
Порекло и живот
Рођен је око 699. године у Куфи, једном од
средишта исламске учености у Ираку, у време владавине омајадског халифе Абдул
Малика ибн Мервана. Његово порекло није у потпуности разјашњено: већина
средњовековних извора слаже се да је био неарапског, највероватније персијског
порекла; његов деда Зута, према предању, потицао је из Кабула или Анбара и био
је доведен у Куфу као роб, где је касније ослобођен и примио ислам. Ова
неарапска (мевла) подлога имала је дуготрајан утицај и на сам положај
Ебу Ханифе у његовом времену и на потоњу рецепцију његовог дела.
Породица се бавила трговином свилом и
текстилом, занатом којим се и сам Ебу Ханифа цели живот бавио, успешно и са
гласом изузетно поштеног трговца. Управо му је економска независност омогућила да се без зависности од владајућих кругова посвети учењу и поучавању, што је
био један од темеља његовог моралног ауторитета. Анегдоте које га приказују као
изузетно скрупулозног у пословању, спремног да одбије зараду за коју је сумњао
да није потпуно законита, чине важан део традиционалне слике о њему.
У својој младости био је више заокупљен
трговином, али је по предању, охрабрен од стране куфанског научника Шабија
(умро око 723), усмерен ка озбиљном научном раду. Студирао је код низа
значајних учитеља раног доба, међу којима је најважнији био Хамад ибн Еби
Сулејман (умро 738), угледни куфански правник у чијој је школи Ебу Ханифа
провео око осамнаест година. После Хамадове смрти Ебу Ханифа је преузео круг
његових ученика и развио сопствену школу мишљења.
Правни и теолошки рад
Ебу Ханифа је живео у бурном
политичком раздобљу које је обележио прелаз од Омајадске ка Абасидској
династији (750). И омајадски и абасидски владари настојали су да угледне
правнике укључе у државну службу, али је Ебу Ханифа доследно одбијао такве
позиве. Према традиционалним изворима, омајадски намесник Ирака Јазид ибн Умер
ибн Хубејра понудио му је место главног судије Куфе, што је Ебу Ханифа одбио,
због чега је био затворен и кажњен бичевањем. Слична судбина задесила га је и
под Абасидима: халифа Ел-Менсур позвао га је у Багдад и понудио му највише
судијско звање, али га је Ебу Ханифа поново одбио. Према већини извештаја, био
је затворен, а умро је у багдадском затвору 767. године, по неким верзијама
услед затворских услова, по другима – отрован. Сахрањен је у Багдаду, а његов
мезар у касније подигнутом гробном комплексу Ел-Аданија остао је до данас једно
од најпоштованијих исламских ходочасних места.
Његово одбијање службе тумачи се у каснијој
традицији као израз политичког и моралног уздржавања (вара) и неслагања
са правном политиком династија; у одређеним наративима, нарочито код његових
ширих симпатизера, повезује се са благонаклоношћу према алидским устаницима,
посебно према побуни Зејда ибн Алија (740) и каснијим устанцима, иако је
природа и обим тог саосећања предмет научне расправе.
Правна методологија
Ебу Ханифа је заједно са својим
најближим ученицима – међу којима су најважнији Ебу Јусуф (умро 798), потоњи
врховни судија Абасидског халифата, и Мухамед еш-Шејбани (умро 805) – уобличио
карактеристичан метод правног промишљања који је постао темељ ханефијске школе.
Сам Ебу Ханифа није оставио свеобухватно правно дело; његово учење сачувано је
превасходно у списима ученика, посебно у Шејбанијевим зборницима (Ел-Мебсут,
Ел-Џамиа ес-сагир, Ел-Џамиа ел-кебир, Ес-Сијер), који чине
окосницу класичне ханефијске књижевности.
Његов правни метод истиче неколико особености.
Куран и веродостојни Веровесников сунет несумњиво представљају изворе највишег
ранга, али је Ебу Ханифа, делујући у средини у којој су се ширили лажни и
неверодостојни хадиси, био изразито опрезан у прихватању предања: захтевао је
њихову садржинску усклађеност са Кураном и општим начелима исламског права.
Због тога је био мета критике потоњих припадника хадиског покрета (ехл
ел-хадис), који су његово школско промишљање доживљавали као претерано
ослањање на разум.
Управо је самостално рационално промишљање (ра'ј)
– у виду аналошког закључивања (кијас) и, нарочито, правног одмеравања
према начелу једнакости, праведности и друштвене сврсисходности (истихсан)
– обележје које најснажније карактерише његов приступ. Истихсан је
омогућавао одступање од строге аналогије када би њена примена водила
непримереном или неправедном решењу, што је ханефијској школи дало посебну
гипкост и применљивост у разноврсним културним и привредним контекстима. Поред
тога, Ебу Ханифа је признавао консензус правника (иџма) и обичајно право
(урф) као помоћне правне изворе, чиме је његова школа од почетка била
осетљива према локалним приликама.
У својој практичној оријентацији Ебу Ханифа је
био склон одмереним и често блажим решењима, нарочито у области трговачког и
облигационог права, права уговора и пословних обичаја – што није случајно,
имајући у виду његово властито трговачко искуство и урбано окружење Куфе. У
питањима личног статуса, у области ритуала и обреда, његов мезхеб је такође
познат по одређеним посебностима, попут шире дефиниције временског раздобља
молитвених намаза и специфичних правила везаних за развод, наследство и закладно
(вакуфско) право.
Теолошка мисао
Поред правног рада, Ебу Ханифа је био и
значајан теолог. Њему се приписује неколико кратких теолошких списа, међу
којима су најпознатији Ел-Фикх ел-екбер (Велико разумевање) – уводно
дело сунитске теологије сачувано у више редакција – и Ел-Алим вел-мутеаллим
(Учитељ и ученик), катихизис у облику дијалога. Аутентичност
свих ових списа била је предмет дугих научних расправа, али већина савремених
истраживача прихвата да они, ма колико у каснијим редакцијама били проширивани,
у суштини одражавају ставове самога Ебу Ханифе и његове непосредне средине.
У теолошком погледу Ебу Ханифа заузима умерену
позицију коју каснија традиција сматра претечом сунитске ортодоксије. У питању
вере (иман) он је учио да је суштина веровања срчано прихватање и
језично признање, а да дела (амел) нису саставни део вере, већ њена
последица: тиме је одбацивао и хариџитско проглашавање великог грешника неверником, и претерано лабав став у вези са
важношћу побожне делатности. У питању божанске одредбе (кадер) заузимао
је средњи положај између крајњег кадеритског наглашавања слободне воље и
џабритског детерминизма. Његов став о „одлагању" пресуде о моралном
статусу грешника – по коме је његова коначна судбина у Божјој руци – донео му
је означавање као блиског покрету мурџија, што су његови противници, нарочито у каснијим
хадиским круговима, користили за критику. Међутим, његов иргиа битно се
разликује од крајњих облика тог покрета и блиско је повезан са каснијим ставом
матуридијског теолошког правца.
Управо матуридијска школа, названа по Ебу
Мансуру ел-Матуридију (умро 944) из Самарканда, развила је и систематизовала
Ебу Ханифину теолошку баштину и постала званична теолошка пратиља ханефијског
правног мезхеба, нарочито у источним деловима муслиманског света – у Средњој
Азији, Хорасану, међу Турцима и потом у Османском царству.
Распрострањеност и значај ханефијске школе
Ханефијски мезхеб је
најраспрострањенија правна школа у сунитском исламу. Његовом распростирању
пресудно је допринело то што је Ебу Јусуф, главни Ебу Ханифин ученик, постао
врховни судија Абасидског халифата под Харуном ел-Рашидом и систематски
попуњавао судијска места ханефијским правницима. Касније су ханефијску школу
као званичну прихватили Селџуци, делхијски султани, Тимуриди, Мугали и,
најзначајније, Османско царство, које ју је учинило основом свог судског и
управног система од петнаестог до почетка двадесетог века. Због тога је
ханефијска школа дубоко обележила муслиманску правну праксу на огромном
простору – од Балкана и Мале Азије, преко Кавказа, Поволжја и Средње Азије, до
Индијског потконтинента, Бангладеша и делова Кине.
На српском, односно јужнословенском, простору
Ебу Ханифина школа је од доласка Османлија била једина званична правна школа за
муслиманско становништво и она је до данас остала владајући правац међу
муслиманима на Балкану, укључујући Бошњаке, Албанце и муслимане у Рашкој и другим деловима бивше
Југославије.
Наслеђе
Ебу Ханифа је у каснијој традицији добио
почасни назив „највећи имам" (ел-имам ел-еазам), а његова личност
временом је обогаћена мноштвом легендарних слојева – о његовој побожности,
скромности, проницљивости и моралном интегритету. У шиитским круговима, посебно
зејдијским и одређеним имамитским струјама, поштован је због претпостављене
блискости са имамом Џафером ес-Садиком (умро 765), за кога традиција тврди да
је био један од његових учитеља; ово гледиште делом одражава сложеност
интелектуалног пејзажа раног ислама, у којем строга подела на сунитско и
шиитско још увек није била потпуно уобличена.
С друге стране, представници такозваног
хадиског покрета и каснији строжи традиционалисти, међу којима је најпознатији
Ахмед ибн Ханбел (умро 855) и његова потоња школа, гајили су извесну резерву
према Ебу Ханифином методу. Ова напетост између правних школа које се у већој
мери ослањају на самостално промишљање и оних које наглашавају буквалну верност
хадиској грађи остаје једна од трајних унутарисламских интелектуалних подела,
чији је Ебу Ханифа у много чему био први велики ослонац.
Његов значај, међутим, далеко надилази оквире једног мезхеба: Ебу Ханифа је својим методом, утемељивши систематско правно мишљење засновано на разумном промишљању изворних текстова и осетљивости на друштвену стварност, поставио један од основних модела по којем је исламско право развијано током наредних дванаест векова.
