Питање дефинисања живота већ вековима представља један од највећих изазова за филозофе и научнике, подсећајући на чувену мисао Светог Августина о времену – сви знамо шта је живот док неко не затражи да га прецизно објаснимо. Кроз историју су предлагане бројне дефиниције, почев од Аристотеловог одређења човека као рационалног бића, преко Ервина Шредингера који је 1943. године дефинисао живот као систем који избегава термодинамичку равнотежу, па све до савремене дефиниције агенције НАСА која га види као самоодрживи хемијски систем способан за дарвинистичку еволуцију. У настојању да систематизује овај појам, биохемичар Данијел Кошланд је 2002. године у часопису Science понудио акроним PICERAS, који обухвата седам стубова живота: програмирање, импровизацију, компартиментализацију, енергију, регенерацију, адаптабилност и изолацију. Ипак, ниједан од ових предлога није успео у потпуности да затвори ову расправу, због чега се савремена наука отворено пита да ли је уопште вредно трагати за јединственом формулацијом.
Иако биологија данас веома успешно напредује без консензуса о томе шта тачно чини биолошког појединца или врсту, потреба за јасним критеријумима и даље има огроман утицај на научне моделе. На пример, у екологији и генетици је неопходно знати шта се рачуна као јединка да би се прецизно димензионирале популације или разликовале генерације током еволуционих студија. Ова потреба постаје још израженија у оквиру астробиологије и истраживања порекла живота на Земљи, где дефиниција служи као основни методолошки алат. Да бисмо уопште могли да тражимо трагове живота на другим планетама, разумемо опстанак микроорганизама у екстремним условима или препознамо биопотписе у атмосферама егзопланета, неопходно је успоставити јасне и употребљиве параметре који разликују живу од неживе материје.
У намери да превазиђе овај теоријски застој, истраживачица Емили Парк предлаже корисну поделу на функционалне и материјалне дефиниције. Функционалне дефиниције су знатно шире јер стављају нагласак на саме процесе попут репликације, репродукције и варијације, што отвара могућност за препознавање облика живота који уопште не личе на оне које познајемо на Земљи. Насупрот њима, материјалне дефиниције су рестриктивније јер се стриктно заснивају на биохемији угљеника и нуклеинских киселина (ДНК), што истраживачима даје много прецизније смернице током потраге на терену, али уједно и ограничава машту. Због тога научна пракса све више прихвата концепт „плурализма”, користећи дефиниције као инструменталне и провизорне алате који се прилагођавају конкретном контексту и проблему који се проучава.
Поред чисто научног аспекта, дефинисање живота са собом носи и озбиљне биоетичке консеквенце које за живе организме неретко имају значење живота или смрти. Ово је највидљивије када покушавамо да одредимо почетак и крај људског живота, где савремени примери мождане смрти показују како се сматра да је живот појединца окончан чак и када у његовом телу још увек постоје одређене биолошке активности. Такође се поставља комплексно филозофско питање да ли сам живот поседује моралну вредност по себи и постоји ли разлика у опхођењу према једној бактерији у односу на обичан камен. Већина људи сматра да етички статус припада искључиво људима и бићима способним да осете бол, али савремени изазови очувања биодиверзитета указују на то да ствари нису тако једноставне.
Управо у дебати о заштити природе крије се сукоб између интринзичне и инструменталне вредности екосистема, при чему се поставља питање да ли угрожена врста, шума или микроорганизам имају вредност сами по себи или искључиво због користи које пружају човечанству, попут хране, лекова и климатске равнотеже. Сваки губитак биодиверзитета заправо означава трајни нестанак једне јединствене форме постојања, што ову тему чини дубоко моралном. Како се развијају научна достигнућа, тако се трансформишу и начини на које приписујемо етичку вредност околини, што јасно доказује да расправа о суштини живота превазилази оквире класичне биологије и постаје кључно питање за суочавање са феноменима који пркосе традиционалним оквирима, као што су вируси, синтетички организми или потенцијални ванземаљски облици живота.
