Микенска религија представља скуп веровања, обреда,
божанстава и култних пракси грчког бронзаног доба, развијених у оквиру микенске
цивилизације која је цветала на простору континенталне Грчке, на егејским
острвима и на Криту приближно између 1750. и 1050. године пре нове ере. Реч је
о најстаријем облику грчке религије за који постоје непосредни писани извори,
забележени слоговним писмом Линеар Б, чије је дешифровање средином двадесетог
века омогућило увид у пантеон, свештенство и обредни живот ове цивилизације.
Микенска религија стоји на прелазу између минојске религије Крита, од које је
преузела значајан део иконографије и култне опреме, и каснијег пантеона
класичне Грчке, чијим се претечом у многим аспектима сматра.
Извори за проучавање
Проучавање микенске религије ослања се на три основне врсте
извора, од којих свака има своја ограничења.
Први и најдрагоценији извор представљају таблице исписане
писмом Линеар Б, пронађене у Кнососу, Пилу, Теби, Микени и другим средиштима.
Ове таблице, чије је дешифровање 1952. године извели Мајкл Вентрис и Џон
Чедвик, показавши да Линеар Б бележи рани облик грчког језика, нису религијски
текстови у правом смислу већ административни записи. Њихова вредност за
историју религије лежи у томе што бележе приносе божанствима, имена светилишта,
свештеничка звања и количине добара намењених култу. Управо због своје
административне природе ови записи пружају поуздан, иако фрагментаран, увид у
институционални оквир микенског богослужења.
Други извор чине археолошки налази: остаци светилишта,
култне фигурине, олтари, обредни сасуди, печати и фреске. Посебно су значајни
такозвани култни центри откривени у самим тврђавама, попут оног у Микени, који
сведоче о постојању организованог обредног простора унутар палатских комплекса.
Трећи, посредан извор представљају каснији грчки митови и
обредне праксе, у којима истраживачи препознају могуће трагове микенског
наслеђа. Овај извор се мора користити с великом опрезношћу, будући да између
микенског и класичног доба лежи такозвани мрачни период, у коме је дошло до
значајних прекида у континуитету.
Пантеон
Дешифровање писма Линеар Б донело је најзначајније откриће у
вези с микенском религијом: спознају да су многа божанства класичне Грчке била
поштована већ у бронзаном добу. На таблицама се појављују имена која се с већом
или мањом сигурношћу могу повезати с потоњим олимпским боговима.
Међу женским божанствима недвосмислено је посведочено име
богиње Атане Потније, што се обично тумачи као „Госпа Атана”, у чему многи виде
претечу богиње Атине. Поштована је и Хера, чије се име јавља у Пилу и на Криту.
Артемида се појављује у облику који одговара каснијем имену, као и Деметра,
чије присуство неки истраживачи препознају у облику повезаном с култом мајке.
Посебно је значајан чест помен богиње или групе богиња означених речју Потнија,
што значи „Госпа” или „Господарица”, праћеном различитим придевским или месним
одредницама. Ова титула указује на изразиту важност женских божанстава у
микенском религијском систему, што се често тумачи као наслеђе минојске религије
Крита.
Међу мушким божанствима истакнуто место заузима Посејдон,
чије се име на пилским таблицама јавља веома често, чешће чак и од Зевса, што
наводи на закључак да је у Пилу уживао изузетан углед, можда и положај врховног
божанства локалног пантеона. Зевс је такође посведочен, како у самосталном
облику тако и у занимљивој појави женског пандана названог Дивија, што би био
женски облик његовог имена. Поштован је и Дионис, чије присуство на микенским
таблицама представља значајно откриће, будући да се у деветнаестом веку дуго
сматрало да је овај бог касни, можда чак нехеленски придошлица у грчки пантеон.
Појављују се и Хермес, под обликом који одговара каснијем имену, као и Арес и
Хефест у облицима који се с одређеном вероватноћом могу повезати с њиховим класичним
именима. Помиње се и Паиавон, божанство исцелитељ које се повезује с каснијим
Пеаном, обредним именом везаним за Аполона.
Поред божанстава која имају јасне настављаче у класичном
пантеону, на таблицама се појављују и имена која у каснијој грчкој религији
немају потврде или су ишчезла, што сведочи о томе да микенски пантеон није у
потпуности истоветан с олимпским и да је претрпео знатне промене током векова
који су уследили.
Свештенство и култна организација
Таблице писма Линеар Б откривају постојање разрађене
свештеничке хијерархије и институционалне организације култа, тесно повезане с
палатском управом. Помињу се свештеници и свештенице, означени посебним
звањима, који су управљали светилиштима и приносима. Поред њих, забележени су и
носиоци других култних звања, попут такозваних кључарки, женских службеница
чија је дужност вероватно била повезана с чувањем светилишта или ризнице храма.
Од нарочитог је значаја институција такозваних робова
божанства, особа које су биле у служби одређеног божанства и које су поседовале
или закупљивале земљу. Њихов положај, како се чини, није био положај робова у
уобичајеном смислу, већ особа везаних за храм одређеним обавезама, што указује
на постојање храмске економије у којој су светилишта располагала земљом и радном
снагом.
Микенска светилишта примала су приносе у виду пољопривредних
производа, уља, меда, вуне, посуда и других добара, што све бележе
административне таблице. Постојали су и приноси у виду животиња, а на основу
одређених записа неки истраживачи претпостављају да је у изузетним приликама
постојала и пракса људске жртве, мада ово питање остаје предмет расправе и није
коначно решено.
Светилишта и обредни простори
За разлику од каснијих Грка, Микенци по свему судећи нису
подизали велике, монументалне храмове као засебне грађевине посвећене појединим
божанствима. Уместо тога, њихов обредни живот одвијао се у мањим светилиштима,
која су често била смештена унутар или у непосредној близини палатских
комплекса.
Најпознатији пример представља култни центар у Микени, склоп
просторија откривен унутар тврђаве, у коме су пронађене бројне култне фигурине,
олтари и сликани прикази. Овде су откривене и особене глинене фигуре змија и
људских ликова, чија тачна обредна намена остаје предмет тумачења. Слични
обредни простори утврђени су и у другим средиштима, попут Тиринта и Асине.
Поред светилишта унутар насеља, постојала су и култна места
на отвореном, на врховима брда и у близини извора и пећина, у чему се
препознаје континуитет с минојском религијом Крита, у којој су планинска
светилишта и култне пећине имали велик значај.
Иконографија и култни предмети
Микенска религијска уметност у великој мери преузима наслеђе
минојске цивилизације, али га прилагођава сопственим потребама. Чест мотив на
печатима и прстеновима представљају прикази обреда, поворки приносилаца,
свештеница и божанстава, понекад приказаних како лебде у ваздуху или се
појављују изнад култних предмета.
Међу карактеристичним симболима истичу се двострука секира,
преузета из минојске религије, у којој је имала истакнуто култно значење, затим
прикази рогова посвећења, као и стубови и дрвета као предмети поштовања. Чест
је и мотив животиња распоређених симетрично око средишње фигуре, такозвани
господар или господарица животиња, који указује на представу божанства као
господара природе.
Особену групу налаза чине бројне глинене фигурине, нарочито
женске, типа који археолози означавају према облику као фигурине са подигнутим
рукама или према сличности слова грчке азбуке с обликом тела. Ове фигурине,
пронађене у великом броју у светилиштима и гробовима, тумаче се различито, као
прикази божанстава, приносиоца или обредних учесника, а њихова тачна улога
остаје отворено питање.
Погребни обреди и веровања о загробном животу
Микенци су полагали велику пажњу на сахрањивање и погребне
обреде, о чему сведоче монументалне гробнице. Најраспрострањенији облик
представљале су коморне гробнице усечене у стену, до којих је водио уски
ходник. За припаднике највишег слоја подизане су раскошне кружне гробнице с
лажном куполом, такозване толос гробнице, од којих је најпознатија она названа
Атрејева ризница у Микени.
Најстарије сведочанство о погребним обичајима пружају гробне
јаме у круговима у Микени, у којима су пронађени богати прилози од злата, међу
њима и чувене златне погребне маске. Богатство гробних прилога указује на
веровање у неки облик постојања после смрти, у коме је покојнику била потребна
опрема, оружје, накит и посуде. Праксе вишеструких сахрана у истим гробницама и
накнадних обреда сведоче о неговању култа предака.
О садржини микенских веровања о загробном животу зна се
мало, будући да писани извори о томе ћуте. Каснија грчка представа о подземном
свету као мрачном и сеновитом боравишту душа можда делом потиче из микенског
доба, али се ова веза не може поуздано доказати.
Однос према минојској и класичној религији
Микенска религија заузима средишње место у развојном току
егејске религије. С једне стране, она дугује много минојској религији Крита, од
које је преузела значајан део иконографије, култне опреме и, по свему судећи,
наглашену улогу женских божанстава. Освајањем Крита Микенци су дошли у
непосредан додир с минојском културом, што је оставило дубок траг на њиховом
обредном животу.
С друге стране, микенска религија представља непосредног
претечу религије класичне Грчке. Откриће да су имена попут Зевса, Хере,
Посејдона, Атине, Хермеса и Диониса постојала већ у бронзаном добу преокренуло
је дотадашње схватање о пореклу грчког пантеона и показало да међу овим двема
епохама постоји значајан степен континуитета. Ипак, тај континуитет није
потпун. Између пропасти микенских палата око 1200. до 1050. године пре нове ере
и поновног успона грчке цивилизације протекли су векови такозваног мрачног
доба, током којих је дошло до прекида у писмености и до дубоких промена у
друштву и религији. Стога класична грчка религија није проста настављачица
микенске, већ резултат сложеног процеса у коме су се елементи наслеђени из
бронзаног доба прожимали с новинама.
Закључак
Микенска религија представља најраније посведочени слој грчке религиозности и кључну карику у разумевању развоја духовног живота старог Медитерана. Захваљујући дешифровању писма Линеар Б, данас се зна да су темељи каснијег олимпског пантеона постављени већ у бронзаном добу, иако је пут од микенских до класичних богова био дуг и испуњен прекидима. Институционални оквир микенског култа, тесно повезан с палатском управом и храмском економијом, наглашена улога женских божанстава, наслеђе минојске иконографије и брижљиво неговани погребни обреди сведоче о сложеном и разрађеном религијском систему. Многа питања, попут садржине веровања о загробном животу, тачне улоге појединих божанстава и природе обреда, остају отворена због оскудности извора, што микенску религију и даље чини живим пољем научног истраживања.
Микенске грчке женске фигурице типа Пси и Фи; Музеј Бенаки, Атина