Кикладска религија представља скуп веровања, обреда и
култних пракси становништва Кикладских острва у Егејском мору током бронзаног
доба, отприлике између 3300. и 2000. године пре нове ере. Реч је о једном од
најзагонетнијих поглавља религијске историје егејског света, будући да
кикладска цивилизација није оставила писане изворе, те се сваки покушај
реконструкције њеног духовног живота заснива искључиво на археолошким налазима,
пре свега на чувеним мраморним идолима, гробним прилозима и налазима из насеља.
Историјски и географски оквир
Кикладска острва — међу којима су најзначајнија Парос,
Наксос, Аморгос, Керос, Сирос, Мелос и Тира (Санторини) — чине прстенаст
архипелаг у централном Егеју. Назив „Киклади“ потиче од грчке речи kyklos
(круг), будући да острва наизглед окружују свето острво Делос, које ће у
каснијим, грчким временима постати једно од најважнијих светилишта Аполона. Ова
географска чињеница навела је неке истраживаче на претпоставку о дубоком
континуитету светости простора, премда се мора нагласити да између кикладске
бронзанодопске културе и каснијег грчког култа на Делосу не постоји доказива
непосредна веза.
Кикладска цивилизација уобичајено се дели на три главна
периода: рани кикладски (приближно 3300–2000. пре н. е.), средњи кикладски
(2000–1600. пре н. е.) и позни кикладски период, када острва све више потпадају
под утицај минојског Крита, а потом и микенске Грчке. Религијски феномени који
чине језгро онога што називамо „кикладском религијом“ припадају пре свега раном
кикладском периоду, у којем настају и чувене мраморне фигурине.
Извори за проучавање
Темељна тешкоћа у проучавању кикладске религије јесте потпуно
одсуство писаних сведочанстава. За разлику од минојске или микенске
цивилизације, које су оставиле линеарно А и линеарно Б писмо, кикладско друштво
било је неписмено или у најмању руку није оставило трага писмености. Стога се
религија реконструише посредно, путем материјалне културе.
Главне категорије извора јесу мраморне фигурине (идоли),
гробови и некрополе, налази из насеља попут оних у Скарпантосу и Филакопију на
Мелосу, те посебно загонетни налази са острва Керос. Озбиљну препреку
представља и чињеница да је огроман број кикладских фигурина исчупан из
контекста услед пљачкашких ископавања и трговине антиквитетима у двадесетом
веку. Без познавања изворног контекста — да ли је предмет нађен у гробу, у
насељу или у светилишту — научна интерпретација његове функције остаје отежана
и често хипотетична.
Кикладске фигурине
Најпрепознатљивији производ кикладске културе, а уједно и
средиште свих расправа о њеној религији, јесу мраморне фигурине. Израђиване су
од белог острвског мермера, помоћу абразивних алата од опсидијана и шмиргла, и
одликују их крајња стилизованост и геометријска чистота форме.
Типологија и иконографија
Најраспрострањенији тип јесте такозвана фигурина
„прекрштених руку“ (енгл. folded-arm figurine), која приказује нагу
женску фигуру с рукама прекрштеним испод груди, испруженог положаја, са благо
унатраг нагнутом главом и лицем на коме је најчешће истакнут само нос. Очи,
уста и остале појединости некада су били осликани, на шта указују трагови
пигмента, премда су данас углавном невидљиви. Величина фигурина креће се од
неколико сантиметара до природне величине у изузетним случајевима.
Поред женских фигура, познати су и ређи мушки типови, међу
којима су нарочито упечатљиви приказивачи активности — седећи свирач харфе и
свирач двоструке фруле. Ови „музичари“ навели су истраживаче на претпоставку да
је музика играла улогу у обредном животу, можда у погребним свечаностима.
Питање функције и значења
Око смисла фигурина води се једна од најдужих расправа у
егејској археологији. Понуђено је више међусобно неискључивих тумачења. Према
једном схватању, фигурине представљају божанство, најчешће замишљено као Велика
Мајка или богиња плодности, што би кикладску религију сврстало у шири круг
претпостављених прехришћанских култова мајке-богиње медитеранског и
старобалканског простора. Према другом тумачењу, реч је о приказима покојника,
његових пратилаца или слугу намењених загробном животу. Треће гледиште у њима
види заштитнике, амајлије или предмете везане за обреде прелаза, плодност и
рађање, на шта би могао упућивати положај руку изнад трбуха и повремени прикази
трудноће.
Чињеница да су многе фигурине нађене у гробовима неоспорно
указује на њихову везу с погребним обредима и представама о смрти. Ипак, налази
из насеља показују да оне нису биле искључиво погребни предмети, што додатно
усложњава њихово тумачење. Опрез налаже да се избегне олако пројектовање
каснијих грчких или универзалних религијских модела на кикладско друштво о
чијим веровањима готово ништа поуздано не знамо.
Погребни обреди и однос према смрти
Гробови представљају најбогатији извор за разумевање
кикладске духовности. Уобичајени тип био је цистни гроб — мала правоугаона
гробница озидана каменим плочама, у коју је покојник полаган у згрченом
положају. Гробови су по правилу појединачни, премда постоје и налази
вишеструких сахрана и поновног коришћења гробница.
Гробни прилози укључују мраморне фигурине, посуде од глине и
мермера, оруђе од опсидијана, накит и предмете личне употребе. Међу
карактеристичним налазима истичу се мраморне посуде, такозване „тигањасте
посуде“ (енгл. frying pan) — плитки кружни предмети украшени урезаним
мотивима спирала, бродова и понекад приказом женског полног органа. Намена ових
посуда остаје спорна; претпоставке се крећу од огледала испуњених водом, преко
култних предмета повезаних с плодношћу, до симбола заштите на мору.
Постојање гробних прилога снажно указује на веру у неки
облик загробног постојања или барем на представу да покојнику и након смрти
припадају одређени предмети. Брига уложена у израду и полагање фигурина сведочи
о развијеном односу заједнице према мртвима и о ритуализованом поступању са
смрћу.
Светилиште на острву Керос
Једно од најзначајнијих и најзагонетнијих открића везаних за
кикладску религију јесте налазиште на острву Керос. На локалитету познатом као
Каврос откривене су велике количине намерно поломљених мраморних фигурина и
посуда. Истраживања су показала да фрагменти нису поломљени на лицу места, већ
да су ломљени негде другде и потом доношени на Керос ради полагања, што указује
на систематичан обредни поступак.
Овај налаз навео је археологе на закључак да је Керос,
заједно са оближњим острвцетом Дасканио, представљао регионално светилиште или
средиште ходочашћа, можда прво такве врсте у егејском свету. Пракса намерног
ломљења и одлагања предмета упућује на ритуал везан за уништавање или
„умртвљивање“ предмета, познат и из других древних култура, у којем се предмет
онеспособљава за свакодневну употребу како би био посвећен сакралној сфери.
Откриће на Керосу битно је померило разумевање кикладске религије од искључиво
погребног ка ширем заједничком, можда панкикладском култном животу.
Симболика и могући култни мотиви
На основу понављајућих мотива у материјалној култури могу се
препознати извесни тематски кругови. Женска фигура и наглашавање плодности
упућују на култ повезан с рађањем и обнављањем живота. Чести прикази бродова на
„тигањастим посудама“ и значај поморства за острвску заједницу наводе на
претпоставку да су море и пловидба имали и сакрални значај. Спирални и
геометријски орнаменти, иако пре свега декоративни, можда су носили и
симболичка значења везана за кретање, воду или циклус живота.
Ваља, међутим, истаћи да свако приписивање одређеног
„значења“ овим мотивима остаје у домену образложене претпоставке. Кикладско
друштво није нам оставило кључ за читање сопствене симболике, те научна
скромност налаже да се закључци формулишу условно.
Однос према суседним религијама
Кикладска религија развијала се у блиском додиру с другим
културама егејског и медитеранског света. Уочавају се сличности са веровањима
неолитског Балкана и Анадолије, нарочито у култу женске фигуре, што неки
истраживачи тумаче као одраз ширег круга прехришћанских култова плодности. У
каснијим фазама, продор минојског и микенског утицаја довео је до постепеног
преобликовања изворних кикладских пракси, тако да позни кикладски период све
више одражава критско-микенске религијске обрасце, попут култа на отвореном,
светилишта на врховима и приказа божанстава у људском облику.
Рецепција и значај у савременој култури
Кикладске фигурине извршиле су снажан утицај на модерну
уметност двадесетог века. Њихова чиста, апстрахована форма надахнула је
уметнике попут Константина Бранкусија, Амедеа Модиљанија, Хенрија Мура и
Алберта Ђакометија, који су у геометријској сведености кикладских идола
препознали сродне естетске тежње. Тиме је кикладска религијска уметност, чија
нам је изворна намена остала недокучива, добила нов живот у савременом ликовном
изразу.
Истовремено, велика тржишна вредност фигурина изазвала је
таласе пљачкашких ископавања, услед којих је неповратно изгубљен драгоцен
научни контекст огромног броја предмета, што и данас представља озбиљан етички
и научни проблем у проучавању кикладске цивилизације.
Закључак
Кикладска религија остаје један од најизазовнијих предмета проучавања у религијској историји старог света. Без писаних извора, ослоњени искључиво на немо сведочанство мермера и глине, истраживачи могу понудити само опрезне реконструкције духовног света кикладског човека. Ипак, чувене фигурине, брижљиво уређени гробови и загонетно светилиште на Керосу несумњиво сведоче о заједници која је имала развијене представе о смрти, плодности и светом, и која је тим представама давала израз од трајне уметничке и духовне вредности. Кикладска религија тако стоји као сведочанство о томе колико дубоко и колико недокучиво може бити веровање једне цивилизације која нам је своју поруку оставила без речи.
.jpg)