МИНОЈСКА РЕЛИГИЈА

Минојска религија представља комплекс верских веровања, обреда, култних пракси и митолошких представа цивилизације бронзаног доба која се развила на острву Криту и суседним егејским острвима у периоду од приближно 3000. до 1100. године пре нове ере. Назив „минојска“ потиче од легендарног краља Миноса, а у научни оптицај га је увео британски археолог сер Артур Еванс почетком двадесетог века, током ископавања палате у Кносу. Минојска религија се убраја међу најстарије сложене религијске системе европског простора и њено проучавање представља један од најизазовнијих задатака историје религија, превасходно због недостатка дешифрованих писаних извора који би непосредно сведочили о садржини веровања.

Извори за проучавање

Сазнања о минојској религији заснивају се готово искључиво на археолошком и иконографском материјалу, будући да писмо линеар А, којим су Минојци бележили свој језик, до данас није дешифровано. Услед тога, истраживачи су принуђени да реконструишу верске представе на основу немих сведочанстава: архитектуре светилишта, ритуалних предмета, фресака, печата и прстен-печата, фигурина, керамике и других материјалних остатака.

Главни извори обухватају палатске комплексе у Кносу, Фесту, Малији и Закросу, бројна пећинска и планинска светилишта, гробне комплексе, као и изузетно богат корпус глиптике — минијатурних резбарија на драгом камену и златним прстеновима који често приказују сложене култне сцене. Посебан значај имају фреске из Кнососа и из насеља Акротири на острву Тери (Санторини), које су због вулканске ерупције остале изванредно очуване. Каснији писани извори, попут грчких митова забележених у класично доба и помена на плочицама линеара Б из микенског периода, могу се користити само са великом опрезношћу, јер одражавају доцније слојеве и реинтерпретације.

Услед оваквог стања извора, свака реконструкција минојске религије остаје у одређеној мери хипотетична, а тумачења се међу научницима знатно разликују. Опрезност у закључивању представља основно методолошко начело савремене науке о минојској вери.

Хронолошки оквир

Минојска цивилизација се традиционално дели према Евансовој хронологији на рани, средњи и позни минојски период, односно према новијој, такозваној палатској хронологији на предпалатски, старопалатски, новопалатски и постпалатски период. Религијске представе нису биле статичне током тако дугог раздобља, већ су се мењале и развијале.

У предпалатском раздобљу преовлађују култови везани за гробнице и претке, нарочито у виду кружних гробница тологаног типа на равници Месаре. Изградњом првих палата око 1900. године пре нове ере долази до институционализације култа и до повезивања верских функција са палатском елитом. Новопалатско раздобље, отприлике од 1700. до 1450. године пре нове ере, представља врхунац минојске религијске уметности и обредне сложености. После пада минојске доминације и доласка микенских Грка религијски систем доживљава трансформације под утицајем континенталних веровања, чиме се отвара постпалатски период.

Божанства и природа божанског

Питање природе минојских божанстава спада међу најспорнија у науци. Артур Еванс је заступао тезу о преовлађујућем култу једне велике богиње-мајке, врховног женског божанства плодности и природе, уз коју је постојало подређено мушко божанство у виду божанског детета или младог бога који умире и поново се рађа. Ова интерпретација, инспирисана тада популарним теоријама о праисторијском матријархату и о вегетацијским божанствима, дуго је доминирала проучавањем.

Савремена наука овакву једнодимензионалну слику оспорава или знатно усложњава. Многи истраживачи сматрају да је минојски пантеон био политеистички, са више женских и мушких божанстава, при чему је иконографски тешко разликовати да ли поједине женске фигуре представљају различите богиње, исту богињу у различитим аспектима, или пак свештенице и поклоничарке. Чест је приказ женске фигуре која влада дивљим животињама, тип познат као „господарица звери“ (потниа терон), као и фигура која стоји на врху планине окружена лавовима, на такозваном прстену из Кноса.

Међу препознатљивим типовима божанстава или њихових атрибута издвајају се божанства повезана са змијама, са птицама, са биљним светом и са небеским телима. Чувене фигурине такозване богиње са змијама из Кноса, које у рукама држе змије а на глави имају животиње, тумаче се као приказ божанства подземног света, домаће заштитнице или свештенице у култном чину. Мушка божанства су ређе заступљена у иконографији, што је навело део истраживача на закључак о наглашеној улози женског принципа у минојској религији, мада се и ова процена доводи у питање.

Симболи и култни предмети

Минојска религија одликује се препознатљивим репертоаром симбола чије је тачно значење често недокучиво, али чија учесталост сведочи о њиховом средишњем месту у верском животу.

Двосекла секира, позната под именом лабрис, представља најраспрострањенији минојски религијски симбол. Појављује се урезана у зидове светилишта, насликана на керамици, постављена на специјалне постаменте и приказана у култним сценама. Сама реч лабрис довођена је у везу са називом лавиринт, чиме се палата у Кносу тумачила као „кућа двосекле секире“. Двосекла секира никада се не приказује као оруђе или оружје у рукама ратника, већ искључиво у обредном контексту, често у вези са женским божанством или свештеницама.

Други особени симбол јесу такозвани рогови посвећења, архитектонски и култни мотив у облику стилизованих бичјих рогова који је красио врхове светилишта, олтаре и зидове. Овај мотив повезује се са значајем бика у минојској религији и обреду. Уз њих се јавља и симбол стуба или свештеног дрвета, који указује на култове везане за свето дрвеће и камене стубове као седишта божанске присутности.

Међу преносивим култним предметима истичу се ритони — посуде за изливање течних приноса, често у облику животињских глава, нарочито бика, као и разни путири, плоче за приношење и фигурине поклоника у ставу обожавања, са руком прислоњеном на чело.

Света места

Минојска светилишта не показују облик великих самосталних храмова какве познају блискоисточне цивилизације, већ су култни простори били распоређени на различитим врстама места, што сведочи о особеној топографији светог.

Пећинска светилишта представљају једну од најстаријих врста култних места. Пећине попут оне на планини Иди и на планини Дикти, у којима ће каснија грчка традиција сместити рођење и одрастање бога Зевса, садржавале су бројне завете и приносе, што указује на њихов трајан верски значај. Тамни, утробни простор пећине повезује се са хтонским култовима и са божанствима подземља и плодности.

Планинска или врховна светилишта чинила су другу важну категорију. Смештена на врховима брда и планина, са широким видиком, она су служила за приношење жртава на отвореном, често уз паљење ватре. На њима су пронађене бројне глинене фигурине људи, делова тела и животиња, тумачене као заветни дарови повезани са молбама за здравље, плодност и заштиту стада.

Унутар самих палата налазили су се бројни култни простори: мала светилишта са постаментима, такозване дворане са стубовима, базени за обредно прање или церемоније означени термином „базен за прочишћавање“, као и складишта култног прибора. Палата у Кносу садржавала је низ просторија јасно намењених обреду, што потврђује нераздвојивост политичке и верске моћи у минојском друштву. Поред тога, постојала су и кућна светилишта у обичним стамбеним зградама, што сведочи о присутности религије у свакодневном животу.

Обреди и култне праксе

Минојски обреди реконструишу се претежно на основу иконографских приказа на фрескама, печатима и прстеновима. Међу најчешће приказиваним сценама јесу процесије поклоника који носе дарове, обредни плесови, брање и приношење цвећа и плодова, изливање течних приноса и приношење животиња.

Изразита особеност минојске обредности јесте такозвани скок преко бика, ритуал приказан на чувеним фрескама из Кноса, на коме акробати прескачу преко рогова и леђа јуришајућег бика. Тумачења овог чина крећу се од спортске или иницијацијске игре до сложеног верског обреда повезаног са симболиком плодности, снаге и господарења над природним силама. Бик је у минојској религији заузимао средишње место, о чему сведоче и бројни ритони у облику бичје главе и приноси повезани са овом животињом.

Посебно занимљив тип обреда представља такозвани епифанијски обред, на коме се божанство, изгледа, призивало да се укаже верницима. На прстеновима су приказане сцене у којима поклоници у заносу тресу свето дрво или клече пред светим каменом, док се у ваздуху приказује малена лебдећа фигура схваћена као божанска епифанија. Овакви прикази указују на екстатичку димензију минојске религиозности и на веровање у непосредно присуство божанства у обреду.

Свештенство је по свему судећи имало истакнуту улогу, при чему многе сцене приказују жене у церемонијалним хаљинама које обављају култне радње, што је навело део истраживача на претпоставку о значајној, можда и преовлађујућој улози жена у вршењу обреда.

Питање људске жртве

Једно од најосетљивијих и најспорнијих питања минојске религије односи се на постојање људских жртава. Дуго преовлађујућа представа о Минојцима као о мирољубивом народу посвећеном природи и лепоти доведена је у питање налазима из друге половине двадесетог века.

На локалитету Анемоспилија близу Кноса откривен је храм у коме је, изгледа, током земљотреса страдао младић везан на олтару, заједно са свештеником и свештеницом, што су поједини истраживачи протумачили као прекинут чин људске жртве намењене заустављању природне катастрофе. На другом локалитету пронађени су трагови који су тумачени као знаци жртвовања и обредног конзумирања деце. Ова тумачења остају предмет жучних расправа и нису општеприхваћена, али су трајно изменила идеализовану слику минојске вере, указавши на њену могућу мрачнију димензију у тренуцима кризе.

Однос према природи и космосу

Минојска религијска уметност одликује се изразитом усмереношћу ка природи. Фреске, керамика и печати препуни су приказа цвећа, биљака, морских створења, птица и копнених животиња, што многи истраживачи тумаче као сведочанство о религиозном поштовању природе и о схватању божанског као присутног у живом свету.

Чест приказ божанства окруженог животињама, светог дрвета као седишта божанске силе и свештеног стуба указује на веровање у прожетост природе натприродним присуством. Сезонски циклус, посебно умирање и обнављање вегетације, по свему судећи је заузимао важно место у религијској свести, што се огледа у обредима везаним за плодност и обнову. Ова наглашена природна оријентација навела је неке истраживаче да у минојској религији виде облик нумена природе, мада се мора имати на уму да оваква тумачења делом одражавају и романтичарске склоности модерних истраживача.

Однос према микенској и грчкој религији

Падом минојске превласти и продором микенских Грка на Крит средином другог миленијума пре нове ере долази до спајања минојских и континенталних верских елемената. Плочице писане линеаром Б, дешифроване средином двадесетог века као најстарији облик грчког језика, садрже имена божанстава од којих су нека касније позната из грчке религије, попут Зевса, Хере, Посејдона и Диониса, али и имена божанстава која се не уклапају у познати грчки пантеон.

Поједина обележја минојске религије оставила су трага у каснијој грчкој митологији и култу. Грчко предање о краљу Миносу, о Минотауру — бићу човечјег тела и бичје главе затвореном у лавиринту — и о скоку преко бика тумачи се као далеки одјек минојских обредних реалности повезаних са култом бика. Слично томе, традиција о критском рођењу Зевса и о његовим пећинским светилиштима указује на континуитет светих места кроз векове. Култови повезани са плодношћу, са богињом мајком и са вегетацијским божанствима која умиру и васкрсавају могли су преко минојско-микенског наслеђа доспети у класичну грчку религију, мада су тачни путеви преноса предмет научне расправе.

Тумачења и научне расправе

Проучавање минојске религије од самих почетака обележено је дубоким методолошким изазовима и сукобом тумачења. Евансова реконструкција, заснована на представи о свеобухватној богињи мајци, дуго је уживала готово догматски статус, да би је доцнија критика означила као пројекцију модерних идеја о праисторијском матријархату и о женском божанству у материјал који то нужно не потврђује.

Савремени приступи наглашавају опрезност и истичу да иконографски материјал допушта више тумачења. Расправља се о томе да ли минојска религија беше политеистичка или усредсређена на једно врховно божанство, да ли су бројне женске фигуре богиње или свештенице, какав беше однос мушких и женских божанстава, те колико су каснији грчки извори уопште употребљиви за реконструкцију. Поједини истраживачи упозоравају на опасност од некритичког преношења представа из развијенијих писмених цивилизација на минојско друштво.

Упркос свим овим ограничењима, минојска религија остаје предмет интензивног интересовања, како због своје унутрашње занимљивости, тако и због места које заузима у праисторији европске религиозности и у формирању каснијих егејских и грчких верских традиција. Њено проучавање представља трајан подсетник на тешкоће реконструкције веровања цивилизација које нису оставиле непосредна писана сведочанства о својој вери.

Фреска банкета, позната као „На столицама“.