АБД АЛ-РАЗИК, АЛИ (1888–1966), египатски муслимански правник,
шеријатски судија и реформистички мислилац, аутор једног од најутицајнијих и
најконтроверзнијих текстова модерне исламске политичке мисли — Ал-Ислāм ва
усūл ал-хукм („Ислам и основе власти", Каиро 1925).
Живот и образовање
Абд ал-Разик је рођен 1888. у селу Абу Џирџ у
египатској провинцији ал-Минја, у угледној, моћној породици великих
земљопоседника. Његов отац Хасан Абд ал-Разик био је 1907. међу оснивачима либералне
партије Умма, док је његов старији брат Мустафа Абд ал-Разик (1885–1947), познати исламски филозоф,
касније постао велики имам ал-Азхара.
Али је завршио класичне студије исламског права
на Универзитету ал-Азхар у Каиру 1911. године. Године 1912. отишао је у Оксфорд
ради студија политичких и економских наука и ту остао до избијања Првог
светског рата. По повратку у Египат, 1915. постављен је за шеријатског судију
(кадију) у судовима Александрије и других провинцијских градова, а потом у
Мансури.
„Ал-Ислāм ва усūл ал-хукм"
Кратак трактат објављен у Каиру у
пролеће 1925, са поднасловом Бахс̱ фī ал-хилāфа ва-л-хукūма фī ал-ислāм
(„Истраживање о халифату и власти у исламу"), представљао је непосредни
одговор на укидање османског халифата које је Мустафа Кемал Ататурк прогласио
3. марта 1924. и на расправе које су у муслиманском свету уследиле о обнови те
институције. У време када су се египатски краљ Фуад I и хашемитски шериф Хусеин
из Хиџаза такмичили за титулу халифа, Абд ал-Разик је поставио радикално питање: постоји ли
уопште верска обавеза постојања халифа?
Његов одговор, изведен из аналитичког читања
Кур'ана, сунета и историјског наслеђа, био је одричан. Тврдио је да ниједан
кур'ански стих не потврђује тезу класичних теоретичара да је постављање
имама-халифа верска дужност; ни у веродостојном хадису не постоји експлицитан
налог те врсте, а консензус (иџмāʿ) на који се позиваја улема никада
није био стваран, већ често плод политичке принуде. Прошли владари, написао је,
ширили су идеју о верском утемељењу халифата „да би веру могли користити као
штит којим штите своје престоле од побуњеничких напада".
Још је одважнија његова теологија пророчке
мисије: Пророкова улога била је, тврдио је он, искључиво духовна, усмерена на
етичко и морално вођење човечанства, а не на успостављање политичког система.
Заједница у Медини није, према тој интерпретацији, била држава у правном
смислу, већ верска умма; политичко вођство које је Мухамед обављао било
је случајна последица његове пророчке улоге, а не саставни део вере. Отуда
следи да ислам, као универзална религија, није прописао одређени политички
оквир, већ је сагласан са различитим системима владавине. На тај начин Абд ал-Разик је пружио изворну исламску
основу за раздвајање верског и политичког ауторитета у модерној националној
држави.
Криза и осуда
Књига је изазвала жесток одговор. У јуну 1925.
ал-азхарски учењаци упутили су бројне петиције са оптужбама да дело садржи
ставове противне Кур'ану, сунету и консензусу заједнице. Веће од двадесет
четворице водеће улеме ал-Азхара, на челу са великим имамом Мухамедом
ал-Џизавијем, осудило је 12. августа 1925. Абд ал-Разика, прогласило га неподобним за било коју
верску службу и избрисало из реда улеме. Изгубио је и место шеријатског судије. Криза је срушила и владу
премијера Ахмеда Зивара, а постала је пробни камен либералних снага у Египту.
Заједно са књигом Тахе Хусеина Фī аш-шиʿр ал-џāхилī („О предисламском
песништву", 1926), Абд ал-Разиково дело било је схваћено као темељни изазов легитимитету ислама у
очима улеме и многих муслимана.
Каснији живот и дело
Абд ал-Разик је остао близак Либералној уставној
странци, којој су припадали и његов отац и брат. У четрдесетим годинама 20. века, када је његов брат Мустафа постао велики имам ал-Азхара, делимично је
рехабилитован. Двапут је био министар вакуфа — једно од три највиша места у египатској верској
администрацији, поред великог имама ал-Азхара и великог муфтије. Године 1947.
објавио је другу значајну књигу, Ал-иџмāʿ фи аш-шарīʿа ал-исламија
(„Консензус у исламском праву"), а касније и зборник посвећен наслеђу
свога брата (Мин āс̱āр Мусṭафā ʿАбд ар-Рāзик, Каиро 1957). Био је члан
Академије арапског језика у Каиру. Преминуо је у Каиру 1966. године.
Утицај и оцена
Абд ал-Разикова теза о неисламској природи халифата и о суштинској духовности
Мухамедове мисије остаје један од најрепрезентативнијих манифеста модерног
муслиманског секуларизма. Многи савремени тумачи виде у њему интелектуалног оца
исламског лаицизма, док новија истраживања (А. Алам, С. Али) наглашавају да је
његова аргументација изворно изведена из класичних исламских правних и
теолошких извора, а не из западних идеолошких оквира — те да га треба разумети
унутар, а не наспрам, исламске традиције.
Његову мисао је бранио либерални круг египатских интелектуалаца 20. века, међу којима су Мухамед Хусеин Хеикал, Таха Хусеин и Касим Амин, док су је одбацивали мислиоци исламског препорода — Мухамед Рашид Рида, Хасан ал-Бана и Сејид Кутб — у којима је одбрана халифата представљала стуб исламске политичке мисли. Расправа коју је Абд ар-Разик покренуо обновљена је у свакој од криза муслиманске политичке самоидентификације 20. и 21. века, а нарочито након прокламације „халифата" Исламске државе 2014. године, која је његова питања — шта је халифат и да ли је уопште веродостојна исламска институција? — поново ставила у средиште светске дебате.
