АБД АЛ-ЏАБАР (Абу ал-Хасан Абд ал-Џабар ибн Ахмад
ал-Хамадани, са почасним судијским насловом Кади ал-Кудат, „судија над
судијама") — мутазилитски теолог, шафијски правник и врховни судија у
држави Бујида, једна од најзначајнијих личности исламске рационалистичке
теологије (калам) на прелазу из четвртог у пети век по Хиџри (десети и
једанаести век нове ере).
Живот
Рођен је у месту Асадабад, у области Хамадана у
западном Ирану, око 320/932. године. Основно образовање стекао је у завичају, а
затим га је наставио у Исфахану, где је био ученик Абу Исхака Ибрахима ибн
Ајаша. У Басри је слушао предавања Абу Абд Алаха ал-Хусеина ал-Басрија, водећег
представника бахшамитске школе мутазилизма, назване по Абу Хашиму ал-Џубаију
(умро 321/933), сину оснивача школе Абу Алија ал-Џубаија. У раним годинама Абд
ал-Џабар се по предању приклонио аш'аритском учењу, али се убрзо потпуно приклонио мутазилитској
рационалистичкој традицији, чији ће касније постати најистакнутији
систематичар.
После смрти учитеља Абу Абд Алаха ал-Басрија
(369/980), Абд ал-Џабара је у Реј позвао бујидски везир ас-Сахиб ибн Абад, и
сам мутазилит и веома утицајан покровитељ учених људи. Године 367/977.
постављен је за врховног судију (Кади ал-Кудат) у престоници Бујида. На
том угледном положају остао је све до смрти ас-Сахиба ибн Абада 385/995.
године; новопроглашени владар Фахр ад-Давла оптужио га је да није исказао
приличну жалост за покојним везиром, конфисковао му је имање и сменио га са
дужности. Удаљен од јавног живота, Абд ал-Џабар је преостале три деценије
посветио предавачком и списатељском раду. Умро је у Реју 415/1025. године, у
дубокој старости, окружен бројним ученицима.
Теолошки положај
Абд ал-Џабар представља врхунац касне бахшамитске мутазиле и последњег великог систематичара класичне мутазилитске теологије. Његово учење почива на пет основних начела (ал-усул ал-хамса) која он темељно образлаже и брани:
- ат-тавхид — апсолутно јединство Бога, које искључује сваку антропоморфну атрибуцију и подразумева да Божији атрибути нису ентитети различити од Његове суштине;
- ал-адл — Божија правда, која имплицира да Бог не чини зло нити ствара људска дела; човек је слободан стваралац својих поступака и сноси пуну моралну одговорност;
- ал-ва'д ва ал-ва'ид — обећање награде и претња казном, при чему је Бог обавезан да испуни обоје, јер би у супротном Његова обавештења била неистинита;
- ал-манзила бајн ал-манзилатајн — учење о међупозицији, по којем се тежак грешник (фасик) не може назвати ни верником ни неверником, већ заузима средње стање;
- ал-амр би ал-ма'руф ва ан-нахи 'ан
ал-мункар —
налагање доброг и забрана злог, као друштвена и верска обавеза муслимана.
Поред одбране ових начела, Абд ал-Џабар
разрађује теорију „стања" (ал-ахвал), коју је увео Абу Хашим: према
њој Божији атрибути нису ни истоветни са суштином ни различити од ње, већ
припадају својеврсном онтолошком међупростору. Његова теорија људске радње
заснива се на појму способности (кудра) коју човек поседује пре самог
чина и помоћу које самостално опредељује своје поступке; тиме се оправдава морална
обавеза (таклиф) и Божија праведност у награђивању и кажњавању. У
области етике он заступа објективистичко становиште: добро и зло су својства
поступака која људски разум начелно може спознати независно од Откривења, иако
Откривење остаје неопходно ради подробног одређења верских дужности.
Дела
Његово главно дело јесте обимна теолошка
енциклопедија ал-Мугни фи абваб ат-тавхид ва ал-'адл („Свеобухватна
књига о поглављима о Божијем јединству и правди"), замишљена у двадесет
томова. Велики део овог списа дуго се сматрао изгубљеним, све док египатска
научна експедиција у Јемену 1951–1952. године није пронашла четрнаест томова
његових рукописа у зејдитским библиотекама у Сани. То откриће омогућило је
темељну реконструкцију класичне мутазилитске мисли, која је дотад била позната
углавном посредно, преко полемичких списа њених противника.
Међу осталим важним делима истичу се:
- Шарх ал-усул ал-хамса („Тумачење пет начела") — систематски приказ мутазилитског учења намењен ширем кругу читалаца;
- ал-Мухит би ат-таклиф („Целина о моралној обавези") — сажети систематски преглед калама;
- Татбит дала'ил ан-нубува („Утврђивање доказа пророштва") — апологетско дело о посланству Мухамедовом, у којем се полемише са хришћанима, Јеврејима, дуалистима и философима, и које садржи драгоцене податке о раним хришћанским и јеврејским заједницама на Блиском истоку;
- Фадл ал-и'тизал ва табакат ал-Му'тазила („Превасходство мутазилизма и сталежи
мутазилита") — биографски преглед мутазилитских ауторитета, изузетно важан
извор за историју саме школе.
Значај
Абд ал-Џабар представља врхунац мутазилитске теологије непосредно пре њеног постепеног потискивања из главних токова сунитске мисли, до којег је дошло ширењем аш'аритске школе. Његова дела наставила су да живо утичу у зејдитској средини у Јемену и међу шиитима имамитима, нарочито на формирање шиитске рационалистичке теологије преко научника као што су Шајх ал-Муфид (умро 413/1022) и аш-Шариф ал-Муртада (умро 436/1044). Откриће његових рукописа у двадесетом веку из основа је преобразило историографију исламске теологије и омогућило савременим истраживачима темељно и непосредно проучавање рационалистичке струје раног ислама. У ширим оквирима интелектуалне историје, Абд ал-Џабарова мисао представља једну од најразвијенијих система рационалистичке етике и природне теологије у средњовековном свету, упоредиву по обиму и доследности са схоластичким системима који ће се нешто касније развити на латинском Западу.
