Дело Свето и профано: Природа религије (изворно Das Heilige und das Profane, објављено на немачком 1957, а у српском преводу 1989. и 2004. године) представља једно од најутицајнијих и истовремено најприступачнијих остварења румунског историчара религије Мирче Елијадеа. Замишљено као сажет увод у сложену проблематику коју је аутор развијао у обимнијим студијама попут Расправе о историји религија и Митâ вечног повратка, ово дело поставља као своју средишњу осу фундаментални појмовни пар наговештен већ у самом наслову — разликовање светог (sacrum) и профаног (profanum) као двају модалитета постојања у свету. Ослањајући се отворено на наслеђе Рудолфа Отоа и његовог појма нуминозног, али га проширујући, Елијаде уводи кључни термин хијерофаније (од грч. хиерос — свето, и фаинеин — показати се), којим означава сваки чин у коме се свето манифестује, испољава кроз нешто што припада профаном свету. Свето се, према Елијадеу, не може дефинисати позитивно, већ једино као оно што је супротно профаном; притом, оно никада не остаје апстрактно, него се увек оваплоћује у конкретним предметима, просторима и временима обичне стварности.
Архитектоника књиге организована је око четири велике теме које чине окосницу религиозног искуства такозваног архаичног или традиционалног човека (homo religiosus): простор, време, природа и космос, те људска егзистенција. У поглављу о светом простору Елијаде разрађује идеју да за религиозног човека простор није хомоген, већ да постоје прекиди, тачке у којима се отвара пролаз између онтолошких нивоа стварности. Таква тачка јесте axis mundi, оса света — стуб, планина, дрво или храм — који повезује небо, земљу и подземни свет и око кога се организује сваки уређени, насељени космос наспрам безобличног хаоса који га окружује. У поглављу о светом времену аутор уводи разликовање између профаног, линеарног трајања и светог, кружног времена, које се обредно реактуализује кроз понављање космогоније. Кроз ритуал и мит религиозни човек укида профано време и враћа се у illud tempus, оно прапочетно „време оно" када су богови или преци први пут учинили оснивачка дела; празник тако није сећање на догађај, већ његово стварно поновно оживљавање. Ова два поглавља представљају најснажнији и најоригиналнији део књиге, у коме Елијаде с изузетном јасноћом показује како се целокупни живот традиционалног човека одвија у непрестаном настојању да се одржи близина бића и пуноће смисла.
Преостала два поглавља проширују анализу на космос и на саму људску егзистенцију. Бавећи се светошћу природе, Елијаде разрађује појам космичке религиозности у коме небо, вода, земља, вегетација и небеска тела нису пуки природни објекти, већ носиоци религиозне поруке — хијерофаније које откривају трансценденталну стварност. Небо самим својим бесконачним уздизањем „говори" о трансценденцији; вода симболизује потенцијалност, нерасчлањеност и регенерацију кроз потапање и поновно рађање, што аутор повезује и са симболиком крштења. У завршном поглављу, посвећеном посвећењу живота, Елијаде показује како за религиозног човека сами биолошки чинови — исхрана, полност, рад, рођење и смрт — постају обреди, сакраменти причешћивања са светим. Кроз обреде прелаза (rites de passage), нарочито иницијацију, појединац умире за један начин постојања и поново се рађа у вишем, чиме се његова егзистенција непрестано отвара ка трансценденцији. На крају књиге Елијаде поставља и своју имплицитно полемичку тезу: модерни, десакрализовани човек Запада, иако себе сматра потпуно профаним, и даље носи у себи трагове религиозног понашања — у „приватним митологијама", у симболима који опстају у књижевности, сновима и наизглед секуларним свечаностима. Профани човек је, тврди аутор, потомак homo religiosus-а и не може у потпуности избрисати своју историју.
Критичка оцена дела мора уважити како његове изузетне врлине тако и озбиљне методолошке замерке које су му упућене током протеклих деценија. Снага књиге лежи у њеној синтетичкој моћи, феноменолошкој проницљивости и способности да наизглед разнородну грађу из најразличитијих култура повеже у кохерентан интерпретативни оквир који чини религиозни феномен разумљивим изнутра. Управо због те прегледности дело је постало незаобилазан уџбенички текст у проучавању религије. Међутим, исте оне особине које га чине привлачним извор су и његових слабости. Елијадеов приступ често је оптуживан за неисторичност и есенцијализам — за претпоставку да постоји једна универзална, ванвременска „структура" светог која се испољава кроз све културе, чиме се занемарују конкретни историјски, друштвени и политички контексти у којима настају поједине религиозне традиције. Његова метода поређења критикована је као селективна, склона томе да примере истргне из изворног окружења како би потврдила унапред постављену схему. Поред тога, оштра дихотомија светог и профаног, као и идеализована слика хомогеног „религиозног човека" наспрам осиромашеног модерног појединца, носи нормативну, готово носталгичну пристрасност која залази у домен теологије пре него емпиријске науке о религији. Упркос тим ограничењима, Свето и профано остаје драгоцено штиво — не толико као коначна теорија религије, колико као надахнут позив да се религиозно искуство схвати озбиљно, у његовим сопственим терминима.
О аутору
Мирча Елијаде (1907–1986) спада међу најутицајније, али и најконтроверзније фигуре у историји проучавања религије двадесетог века. Рођен у Букурешту, у младости је студирао филозофију, а потом провео неколико година у Индији проучавајући санскрт и јогу под менторством Сурендраната Дасгупте, што ће трајно обележити његово интересовање за источне духовне традиције и постати темељ његове докторске дисертације о јоги. Након плодног међуратног периода у Румунији, у коме се афирмисао и као романсијер, његова биографија помрачена је озбиљним и добро документованим везама са крајње десничарским, фашистичким покретом „Гвоздене гарде" током тридесетих година — питање које и данас изазива жустре расправе и баца сенку на оцену његовог научног наслеђа. После Другог светског рата живео је у Паризу, где је предавао и објављивао на француском, да би 1956. прешао у Сједињене Државе и постао професор на Универзитету у Чикагу, где је деценијама обликовао читаву генерацију научника и утемељио такозвану „чикашку школу" историје религија. Као плодан аутор научних студија, али и романа и дневника, Елијаде је оставио импозантан опус чија су централна дела, попут Шаманизма и вишетомне Историје религиозних идеја, и поред свих методолошких спорова, трајно обликовала начин на који се на Западу мисли о миту, симболу и светом.
