Под појмом нових религијских покрета у Африци (енгл. African New Religious Movements, скр. ANRMs) подразумева се широк и хетероген корпус верских заједница, цркава, пророчких покрета, реформистичких струја и синкретистичких творевина који су настали на афричком тлу од средине деветнаестог века до данас. Реч је о покретима који, без обзира на разлике у теолошком садржају и социјалном пореклу, деле неколико заједничких обележја: настали су у судару традиционалних афричких религија са унесеним светским религијама (хришћанством и исламом) и са изазовима колонијалне и постколонијалне модерности; у већој или мањој мери преобликују наслеђене обрасце вере; и сами се представљају као одговор на духовне, друштвене и политичке потребе афричких заједница. Иако се у литератури за њих понекад употребљавају и називи „независне цркве", „пророчки покрети" или „синкретистички култови", појам новог религијског покрета шири је и обухватнији, јер укључује и заједнице које себе не сматрају хришћанским ни муслиманским, већ обновитељима исконске афричке духовности.
Историјски контекст и узроци појаве
Појава нових религијских покрета у
Африци најнепосредније је повезана са продором мисионарског хришћанства током
деветнаестог века и са успостављањем европских колонијалних поредака.
Мисионарске цркве доносиле су ново учење, али су истовремено стапале хришћанску
поруку са европским културним обрасцима, расним предрасудама и колонијалним
структурама моћи. Многи афрички верници, поготово они који су стекли
елементарно образовање и читали Библију на матерњим језицима, постали су свесни
напетости између јеванђелске поруке о једнакости и стварних односа у
мисионарским црквама. Из те напетости проистекли су први покрети одвајања –
тзв. етиопијске цркве, чији је назив надахнут библијским местом из Псалма 68,32
(„Етиопија ће пружити руке своје Богу") и идентификацијом Етиопије као
исконске црне хришћанске нације. Прве такве заједнице појавиле су се у Јужној
Африци (Нехемија Тил, 1884; Менселе Мокон, 1892) и у Западној Африци
(нигеријске и сијералеонске „домородачке цркве" од 1888. године).
Поред реакције на расизам и културну доминацију
мисионара, на формирање ових покрета пресудно су утицали и унутрашњи чиниоци:
дубоке друштвене кризе изазване колонизацијом, разарање традиционалних
заједничких структура, епидемије и глади, нагла урбанизација, али и духовна
потреба да се новопримљена вера споји са наслеђеним искуством светог. Управо је
потоњи разлог – захтев за духовношћу која препознаје свет духова, исцелитељских
моћи, пророштва и непосредног општења са Богом – обележио други, бројнији талас
покрета: пророчке и спиритуалне цркве од почетка двадесетог века. У исламском
делу Африке аналогни процеси одиграли су се кроз појаву реформистичких и
обновитељских братстава (тарика) и махдистичких покрета, који су се односили
према европском колонијализму и према „окамењеном" традиционалном исламу слично
као што су независне хришћанске цркве реаговале на мисионарско хришћанство.
Типологија
Иако је свака типологија увек поједностављење,
у савременим студијама уобичајено је разликовати неколико великих породица
афричких нових религијских покрета.
- Етиопске цркве (нарочито у јужној Африци, али и у Нигерији и Гани) најближе су по богослужењу и догматици мисионарским протестантским црквама од којих су се одвојиле. Њихова специфичност лежи у инсистирању на афричком руковођењу, на расно-културној равноправности и на повезивању Етиопије као симбола нације и слободе. Не наглашавају дарове Светог Духа у већој мери него матичне цркве, и често задржавају презвитеријански или методистички тип уређења.
- Сионске и апостолске цркве у јужној Африци (Зулу Сион, Назаретска баптистичка црква Исаије Шембеа, Сион хришћанска црква Енгенаса Леканганјанеа, бројне амаСиони) и аладурске цркве у западној Африци (Цркве херувима и серафима Мојсија Оримоладеа и Кристијане Абиоду, Црква Господа Аладура Џосаје Освитела, Хришћанска апостолска црква) представљају најраспрострањенији тип. Карактеришу их пророчки дарови, исцелитељске службе, видовити снови и визије, обредно прање, ритуална чистота, забране одређене хране и одеће, употреба светих штапова, свеће, воде и других материјалних посредника милости. Богослужење је радосно, обележено игром, бубњевима и колективним заносом, са значајним местом духовног исцелитеља и пророка.
- Месијански и пророчки покрети окупљени око изразито харизматичних оснивача чине посебну категорију. Најпознатија је Кимбангистичка црква (службено: Црква Исуса Христа на земљи преко његовог посебног посланика Симона Кимбангуа), коју је 1921. године у Белгијском Конгу основао Симон Кимбангу. Кимбангу је, по предању, после кратке исцелитељске службе био ухапшен и провео тридесет година у затвору до своје смрти 1951. године; његови следбеници сматрају га духовним послаником послатим управо црном народу. Слично, Харистички покрет у Обали Слоноваче и Гани, утемељен од стране либеријског пророка Вилијема Вадеа Хариса (око 1860–1929) од 1913. године, окупио је током само неколико година око стотину хиљада следбеника. У Замбији је Лумпа црква Алис Леншине Мулензе шездесетих година двадесетог века постала и значајан политички чинилац. Међу осталим познатим месијанским фигурама су Исаија Шембе у Натаа́лу, Џосаја Освител и Самјуел Билеву Жозефу Одуола у Нигерији, и Џон Маранке у Зимбабвеу.
- Неотрадиционални покрети теже обнављању, преобликовању или поновном откривању изворних афричких религија. У ову групу спадају покрети попут Годијанизма (Godianism) у Нигерији, обновитељске струје јорупске религије, нео-вуду заједнице у Бенину и Тогу, али и низ покрета афричке дијаспоре који се са континентом повезују у новије време (растафаријанство, неоафрички облици кандомблеа, сантерије итд.).
- Исламски реформистички и махдистички покрети укључују сенуситско братство у Либији и Чаду, тиџанијску реформу у западној Африци, махдистички покрет Мухамеда Ахмеда у Судану (1881–1898) и низ савремених исламистичких и нео-суфистичких покрета. Од друге половине двадесетог века у западној Африци, а нарочито у Сенегалу, Гамбији и Малију, велики утицај имају муридијско братство и тиџанијско-нијасенско обновитељство, чији след превазилази класичне облике суфијског окупљања и поприма обележја нових религијских покрета у социолошком смислу.
- Харизматски и пентикостални покрети представљају најновију, али и најдинамичнију струју. Од седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века по целом афричком континенту шире се неопентикосталне и тзв. „мегацркве" – велике градске заједнице са харизматичним предводницима, наглашеном проповеди „јеванђеља просперитета", глобалним медијским мрежама и често транснационалним структурама. Међу најпознатијима су Помазана црква Бога (нигеријског пастира Дејвида Овакаја), Цркве искупљеног Христа Божјег, Дип лајф католичка мисија и многобројни облици националних и интернационалних харизматских заједница.
Кључне особине
Без обзира на унутрашњу разноликост, већина
афричких нових религијских покрета дели неколико препознатљивих особина. Прва
је холистички приступ исцелитељству: спасење се не одваја од физичког
здравља, плодности, благостања и заштите од злих духова и чини. Молитва, пост,
света вода, освећено уље и пророчко слово служе истовременом исцељењу тела и
душе. Друга је централна улога харизматске личности – оснивача-пророка,
видовите, апостола или мајке-пророчице – чија лична духовна моћ и виђења
представљају извор ауторитета. Треће је снажно осећање заједнице, са
разрађеним мрежама узајамне помоћи, заједничким стамбеним просторима (у неким
случајевима читавим селима верника), литургијским ходочашћима и сложеним
обредима иницијације. Четврто, ове заједнице укључују елементе традиционалне
космологије – веру у претке, духове, моћи земље, сан као медиј откривења –
уз њихово хришћанско или муслиманско преображавање. Пето, оне активно
стварају ритуални и симболички свет помоћу одеће (беле хаљине, плаве траке,
штапови, барјаци), музике, плеса, обредних кретања и нових сакралних места
(свети брегови као Морија у Северном Трансвалу, Лагос или Аладура светилишта у
Икији и Ошогбу).
Однос према традицији, мисији и политици
Карактеристично је да
већина нових религијских покрета на афричком тлу одбацује дихотомију
„мисионарска црква – паганско идолопоклонство" коју су зацртали европски
мисионари. Ове заједнице чешће виде себе као наставак, а не као порицање традиционалне духовности: у Кимбангуовом или Шембеовом учењу, на пример, Исус
Христос није ништа мање реалан због тога што је и црна Африка примила своју
посебну поруку Божију. У времену касне колонијалне власти многи су покрети били
посматрани као политички сумњиви: колонијалне власти су их прогониле (Кимбангу,
Алис Леншина) или забрањивале (Сион хришћанска црква под апартхејдом), а њихови
оснивачи често су били затварани. Тиме су многи од њих, парадоксално, постали и
носиоци раног афричког национализма. По стицању независности у деценијама после
1960. године неки су задобили статус званичних националних цркава и милионско
чланство (Кимбангистичка црква је 1969. примљена у Светско веће цркава), док су
други остали на маргини или су се распарчали у мноштво независних огранака.
Распрострањеност
Према процени истраживачких центара за светско
хришћанство, у Африци данас постоји више од десет хиљада засебно регистрованих
независних цркава и нових религијских заједница, са преко стотину милиона
припадника. Највише их је у западноафричким земљама (Нигерија, Гана, Обала
Слоноваче, Бенин, Того), у средњој Африци (Демократска Република Конго,
Република Конго, Ангола), у источној (Кенија, Уганда, Танзанија, Зимбабве) и у
јужној Африци (Јужноафричка Република, Лесото, Свазиленд). Од осамдесетих
година двадесетог века, услед миграција, многи од ових покрета снажно су
присутни и у Европи, Северној Америци, на Карибима и у дијаспори у Аустралији,
чинећи део глобалног процеса „јужно-северне" реевангелизације.
Значај за изучавање религије
Афрички нови религијски покрети представљају изузетно важан предмет упоредног проучавања религија из неколико разлога. Они омогућавају увид у живи процес настанка нових верских облика и тиме осветљавају опште механизме религијске иновације. Они показују како се светска вера трансформише када се пресади на ново тле и сусретне са локалним симболичким и космолошким светом. Они отварају и питања о односу религије и здравља, религије и политичке моћи, религије и рода (велик број пророчких заједница основале су жене или у њима играју средишњу улогу). И најзад, они су међу најубедљивијим примерима за тезу да савремени свет, далеко од очекиване секуларизације, постаје средиште интензивне религијске продуктивности у којој Африка више није периферија него једно од стваралачких чворишта.
