Појам афричких религија у научној
употреби означава хетероген корпус аутохтоних веровања, обреда и митова народа
Африке јужно од Сахаре, насталих и преношених углавном изван оквира великих
универзалистичких религија – ислама и хришћанства – премда су се с њима,
нарочито од средњег века наовамо, плодно прожимали. Због огромне разноликости
језичких, етничких и културних целина – од Догона у Малију и Јоруба у Нигерији,
преко Акана у Гани, Банту народâ Централне и Јужне Африке, до Нуера и Динка у
долини Нила или Сан-Бушмана Калахарија – афричке религије не чине ни систем ни
једноставан низ варијанти исте теме. Ипак, упоредно проучавање њихових митова,
започето у новијем облику крајем деветнаестог и развијено током двадесетог века
(Лео Фробенијус, Маркс Грио, Жермен Дитерлен, Џон Мбити, Е. Болаџи Идову, Луис
де Хеш и други), открива препознатљив склоп митских тема које се, у различитим
конфигурацијама, понављају на читавом потконтиненту. Овај чланак приказује
најзначајније међу њима.
Космогонија: настанак света
Космогонијски митови у Африци
обухватају низ образаца: стварање ни из чега вољом врховног бога, постепено
издвајање света из првобитног јединства (јајета, тикве, воде, праискони),
низање стваралачких актова у времену, или комбинацију ових. Међу најразвијеније
космогоније убраја се она народа Догон из централног Малија, забележена у
радовима Маркса Гриоа и његове школе. Према њој, врховни бог Ама (или Амма)
ствара свет из примордијалног "јајета" које у себи садржи семе свих
будућих ствари; унутар тог јајета развија се пар близаначких бића Номо, а
нарушавањем првобитне симетрије једним неуспелим стварањем (фигура Јуругуа,
"бледи лисац") у свет улазе нечистоћа, смрт и време. Догонска
космогонија гради сложен систем међусобно повезаних знакова, броја и речи (soo),
у којем је говор истовремено стваралачка моћ и темељна структура космоса.
Међу Јорубама јужне Нигерије и Бенина свет
настаје када врховни бог Олодумаре (или Олорун, "власник неба") шаље божанства (ориша) да на површину првобитних вода положе шаку црне земље,
петла који ће ту земљу разнети и палму. Прво копно настаје на месту које ће
касније постати свети град Иле-Ифе, средиште света и точка стварања. У
бамбарској космогонији из Малија свет се развија из празнине (гла) кроз
серију вибрационих и звучних диференцијација – мит у којем се препознаје уједно
филозофија и метафизика звука, броја и речи.
Заједничка црта многих афричких космогонија
јесте да стварање није једнократан догађај већ процес који се обнавља: космос
је живо, рањиво ткање које људска заједница мора одржавати обредима, жртвама и
поштовањем поретка. Стварање је често и педагошко: митови не описују само како
је свет постао такав какав јесте, већ и зашто треба тако да остане.
Врховни бог и удаљено небо
Готово све афричке религије познају
врховно божанство, обично повезано с небом, сунцем или светлошћу, ствараоца
свега што постоји. Његова имена носе важне теолошке нијансе: Олодумаре код
Јоруба, Њаме код Акана, Нзамби или Нзамби-а-Мпунгу у разним банту традицијама, Леза
међу народима средње Африке, Нгаи код Кикуја, Мулунгу у источној Африци,
Калунга међу Овимбундуима и Кимбундуима, Кагаба међу Зулуима, Чукву међу
Игбоима. Џон Мбити је доказивао да се већина афричких религија може назвати
"теистичким", те да представе о врховном богу нису плод касних
утицаја хришћанства, како се у колонијалном периоду понекад тврдило, већ
исконски елемент.
Карактеристична за афричке представе о врховном
богу јесте његова трансцендентност и удаљеност (Deus otiosus, "одсутни бог"): стваралац је повучен, не меша се у свакодневне послове људи и
не прима непосредне жртве, већ се обраћа посредством мноштва нижих божанстава,
духова предака и природних сила. Многи митови објашњавају ту повлаченост
одређеним прекршајем првих људи: међу Динкама и Нуерима небо се удаљило када је
жена при тучењу проса дотакла Бога мотком; код Бариа из Уганде, када су деца
увредила небеско биће; код Меадâ из Камеруна, када се крв из жртве излила
несмотрено. Та митема одвајања неба и земље објашњава савремено стање света у
којем је човек упућен на сопствене напоре, обреде и посредничке силе.
Стварање човека
Стварање човека међу најраспрострањенијим је
митским темама. У многим митовима бог ствара прве људе од глине: тако код
Шилука у Судану, где Џуок прави људе од земље различитих боја – беле, црвене и
црне – што објашњава порекло народâ; међу Кикујима, где Нгаи ствара Гикују и
његову жену Мумби под смоквом на гори Кириниага; код Динка, где Аиу обликује
човека у глиненом суду. Други митови описују настанак људи из биљке (тикве,
банане, трске), из дрвета, или из јединства неба и земље. У централноафричким
митовима народâ Бошонго (Куба) велики бог Бумба избацује из себе сунце, месец,
животиње и човека после муке у својој утроби.
Низ митова, нарочито банту, познаје мотив
првобитног пара који излази из једне рупе, пећине или из трске; такав је случај
са митом о Унквинквијанту у зулуској традицији, али и са причама о излажењу
племенâ из првобитне трске. Друга важна тема јесте подела људи у народе,
занимања и сталеже: код Бамбара, при првобитном стварању, људи су подељени
према божанској "речи" коју носе.
Постанак смрти
Тема постанка смрти заузима средишње место у
афричкој митској мисли. Њена универзалност у Африци навела је антропологе (нпр.
Хермана Боумана) да је сматрају једном од најпрепознатљивијих окосница афричке
религиозности. Уобичајени образац гласи: бог је првобитно намеравао да људи
буду бесмртни или да се после смрти препорађају, али је порука о бесмртности
изгубљена, погрешно пренесена или замењена поруком о смрти, обично кривицом
једне животиње.
Међу народима Зулу и сродним нгуни групама
врховни бог Ункулункулу шаље камелеона да јави људима да неће умирати, а потом,
нестрпљив, шаље гуштера с поруком о смрти; брзи гуштер стиже први и реч смрти
постаје судбина рода људског. Код Акана, бог Њаме шаље козу с поруком о
бесмртности, али је овца претекне и пренесе порочну поруку. Слични митови
познати су код Хауса, Ашантâ, Меадâ, Ламбâ и многих других. Други образац
повезује смрт с првим грехом или непослушношћу: код Луба, прва жена не послуша
забрану и поједе плод који доноси смрт; код Лозиâ, бог се повлачи у небеса
видевши да су људи постали зли, и одатле смрт улази у свет.
Постоје и митови у којима је смрт цена за нешто
стечено: код Нуера и Динка, прекид везе с небом који је довео до смрти
истовремено је омогућио човеку да постане самосталан, да обрађује земљу и стиче
знање. Митови тако истовремено тумаче смрт као губитак и као услов човечности.
Близаначка и двојна митологија
Тема близанаца један је од најзанимљивијих
и најраспрострањенијих мотива у Африци. Близанци (ибеџи код Јоруба, хохо
код Фона, венâ у разним банту језицима) сматрају се истовремено светим и
опасним, носиоцима натприродне силе, гласницима божанства, али и могућим
узрочницима поремећаја у поретку. Близаначке фигуре у митовима стварања, попут
догонских Нома или фонских Маву-Лиса (женско-мушки пар који представља месец и
сунце, ноћ и дан), артикулишу афричку метафизику у којој се целина исказује
кроз комплементарну двојност.
У дахомејској (фонској) религији Маву (женски,
лунарни принцип, влажност, благост) и Лиса (мушки, соларни, врелина, снага)
представљају два лица истог творца, која заједно одржавају свет. Слична бинарна
структура појављује се код Јоруба у пару Обатала и Одудува, или код Бамбара у
пару Пембâ и Фаро. Афричке космологије овим митским паровима не само да описују
настанак света, већ изражавају и стваралачку напетост између мушког и женског,
неба и земље, дана и ноћи, реда и непредвидивости.
Триксер: лукави обмањивач
Триксер – трагикомична фигура која
кршењем правила покреће свет и пробија границе – централан је лик афричког
митолошког универзума. Најпознатији међу њима су Анансе, паук из акaнских прича
Гане и Обале Слоноваче, чије су се приче с робовима пренеле и на Карибе и Северну
Америку; Легба (или Елегба, Ешу) код Јоруба, Фона и њима сродних народа,
посредник између богова и људи, чувар раскршћа и облик праведне
непредвидивости; Гизо, паук код Хаусâ; Тур, корњача у источноафричким причама;
Харе (зец) у бројним саванским традицијама. Триксер је амбивалентан: ствара и
руши, помаже и вара, оснива и расипа. Његова мудрост је лукава, не
достојанствена; његов хумор често крије дубоку метафизичку поуку. Преко лика
Ешуа, којег је Луис де Хеш с правом назвао "митским посредником без којег
ништа не би функционисало", афричке религије наглашавају да у самом срцу
поретка стоји принцип преступа без којег ред не би био жив.
Културни хероји и преци-оснивачи
Поред богова и трикстерâ, афричка
митологија познаје мноштво културних хероја: фигура које људима доносе ватру,
оруђе, земљорадњу, ковачки занат, говор, законе и обреде. Често су то митски
претци народâ. Међу Луба и Лунда народима средње Африке, фигура Чибинде Илунге
доноси државност и ловачке вештине; код Шона, херој-предак Мбире-Мутапа уводи
политички поредак; код Догона, прави културни херој је сам Номо, божанско биће
које силази на земљу у ковачком облику и доноси ратарство и говор. Ковач је у
многим афричким митологијама прва културна фигура, а ковачница светиште у којем
се огањ, гвожђе и реч претварају у људски свет. Његова амбивалентност – у исти
мах поштован и стрепње достојан – одсликава амбивалентност саме културе, која
је дар, али и преступ првобитног поретка.
Митови о пореклу света и племенâ
Питања порекла света природно се настављају
у питањима порекла одређеног народа. Многи афрички митови описују излазак
прародитеља из пећине, рупе у земљи, водене површине или великог дрвета, праћен
подизањем првих кућа и успостављањем брака. Код
Зулуâ и Свазâ први човек излази из трске; код Хереро, изводи се из светог дрвета
омумборомбонга; код Лозиâ, прародитељ Никаквалуло излази из мочваре.
Овакви митови утемељују етничку самосвест: они одређују границе заједнице, њен
однос према суседима, посебне обреде и култна места. Често су повезани с
миграцијама и оснивањем краљевстава, при чему се историјска памћења и митски
обрасци прожимају у једну живу повест о пореклу.
Митска животиња: бестијаријум афричке мисли
Животиње у афричким
митовима нису пуки симболи већ носиоци одређених онтолошких својстава. Лав је
краљ, али је његова царственост често исмејана; слон је мудрост али и тромост;
хијена нечистоћа, обмана, страх од хаоса; антилопа је лепота и плодност (код
Бамбара, фигура антилопе тиблер јесте лик бога Чи Вара који је људе
научио ратарству); змија је најчешће повезана с космичком целином и обновом
(велика дугина змија код многих народа Западне Африке, Ароко код Фон, Дан Аидо
Хведо као кружни поредак света); паук је лукавост; крокодил граница између вода
и копна; ћук вест о смрти. Тотемизам, премда не у класичном диркемовском
облику, присутан је у мноштву афричких друштава где је одређена животиња
повезана с одређеним кланом, његовим митским претком и забрањеним поступцима.
Раздвајање неба и земље, ред и нечистоћа
Митолошки мотив о томе
како су некада небо и земља били тесно повезани – небо ниско, бог приступачан,
храна обилна – па су касније раздвојени због прекршаја, припада окосници
афричке мисли. Између Динка и Нуера тај прекршај је свакодневан и тих: жена
која незграпно дотиче небо мотком при тучењу проса. Међу Цонгâ у Малавију и
Замбији, небо је нестало због похлепе људи; међу Аканима, бог Њаме се повукао
пошто га је нека старица непрестано ометала. Овај мит увек носи исту поруку:
првобитна блиска веза с светим могућа је, али се одржава само мером, тишином и
поштовањем – чим се мера наруши, свето се повлачи.
С тим је у тесној вези идеја нечистоће и
обнове. Афричке религије изградиле су богат корпус обреда чишћења (села, поља,
краљевског тела, поља смрти), чија мисаона основа лежи у митовима о првобитном
паду из савршеног поретка. Краљ као живи симбол правилности космоса често на
себи носи терет одржавања мере: његова смрт, обредна или природна, представља
катастрофу која захтева ритуалну обнову света.
Закључак: јединство у разноликости
Митске теме афричких религија не
чине јединствен корпус, али се у њиховој разноликости јасно очитавају одређене
упорне фигуре: космос као живо ткање, врховни бог као повучени творац, мноштво
нижих сила, прича о изгубљеној блискости с небом, постанак смрти кроз грешку
или казну, плодоносна напетост близанаца, амбивалентна моћ трикстера, ковач и
реч као изворни обреди културе, и закон обреда као начин на који људска
заједница одржава онај крхки поредак у којем сви ови митови мисле само о једном:
о одговорности живог човека пред живим светом.
Колонијална етнографија дуго је на афричке митове гледала као на примитивне покушаје природне филозофије; новији приступи – посебно структуралистички (Луис де Хеш), херменеутички (В. Е. Абраам, Кваме Гјеке), и они из пера самих афричких теолога (Џон Мбити, Е. Болаџи Идову, Лоран Магеса) – препознали су у њима живу метафизику, високог симболичког реда, у којој се на сасвим самосвојан начин промишљају питања која су свугде питања човека: одакле потичемо, зашто умиремо и шта значи живети у свету у којем свето није далеко, али се мора измолити да остане близу.
