АРОН

АРОН (хебр. Ahărōn, אַהֲרֹן; грч. Ααρών; арап. Хāрӯн, هارون), израелски вођа и првосвештеник који је, према предању, живео у XIII веку пре нове ере. У хебрејској Библији приказан је као старији брат Мојсијев и Мирјамин, родоначелник левитског свештенства и прва личност посвећена у трајну службу пред олтаром Господњим. У јеврејској, хришћанској и исламској традицији Арон представља архетипског свештеника-посредника између божанске сфере и заједнице верника.

Етимологија и значење имена

Етимологија имена Ahărōn остаје предмет научне расправе. Класична јеврејска егзегеза доводила га је у везу са корем h-r-h („зачети”, „бити трудна”) или h-r-r („планина”), при чему би значење могло бити „планински” или „онај од планине”, што се повезује са Аароновим успоном на гору Хор и његовом смрћу на њој (Бр 20,22–29). Савремена филологија најчешће претпоставља неизраелско, вероватно египатско порекло имена, по аналогији са именом Мојсијевим (од египатског msi, „рођен”), што би одговарало бројним западносемитским и египатским сусретима у периоду позног бронзаног доба. Понуђена тумачења укључују везу са египатским ʿḥ rn („велики је име”) или са семитским кореном ʾrn („сандук”, „ковчег”), али ниједно није општеприхваћено.

Породица и порекло

Према родослову у Изл 6,16–25 и Бр 26,57–60, Арон припада племену Левијевом, потомак Кохата преко свог оца Амрама и мајке Јохеведе. Старији је од Мојсија три године (Изл 7,7), а млађи од сестре Мирјаме. Његова супруга је Јелисавета (ʾElīšeḇaʿ), кћи Аминадавова из племена Јудина (Изл 6,23), чиме се успоставља сродство између првосвештеничке лозе и краљевског племена. Из тог брака потичу четири сина: Надав, Авијуд, Елеазар и Итамар, од којих ће само двојица млађих наставити свештеничку лозу, пошто старија двојица страдају приневши „туђ огањ” пред Господа (Лев 10,1–7).

Улога у изласку из Египта

Арон се у библијском приповедању појављује у одлучујућем тренутку Мојсијевог позива код Хорива. Када Мојсије истиче да је „спорог језика и тешких уста” (Изл 4,10), Господ му одређује Арона за гласноговорника: „Он ће место тебе говорити народу, и он ће теби бити мјесто уста, а ти ћеш њему бити мјесто Бога” (Изл 4,16). Та формула установљава хијерархијску везу пророка и његовог тумача која ће у каснијој библијској литератури постати парадигма пророчког посредништва.

У низу казни над Египтом Арон је тај који подиже штап и претвара га у змију пред фараоном (Изл 7,8–13), претвара воде у крв (7,19–20) и доноси најезду жаба (8,5–6) и комараца (8,16–17). Од четврте казне наговештаји његове улоге слабе, а Мојсије преузима првенство — образац који одражава касније утемељење Мојсија као примарне пророчке фигуре и Арона као првосвештеничке. Током битке против Амалика Арон, заједно са Уром, држи Мојсијеве руке подигнуте док Израел односи победу (Изл 17,8–13), што се у каснијој хришћанској типологији тумачило као предобраз крста.

Посвећење у свештенство

На Синају Господ одређује Арона и његове синове за свештенике (Изл 28,1) и објављује подробно упутство о изради свештеничких одежди: ефода, напрсника суда са дванаест камена племена Израиљевих, огртача, капе са златном плочицом на којој је урезано „Светост Господу”, и ланених поткошуља и појасева (Изл 28,2–43). Чин посвећења описан је двапут — пророчки (Изл 29) и приповедно (Лев 8) — и обухвата прање водом, облачење у свештеничке одежде, помазање светим уљем, приношење жртава за грех, за паљеницу и за освећење, те ритуално стављање крви на десно ухо, палац десне руке и палац десног стопала свештеникових. Тиме се установљава институција кохуна́та (свештенства), која ће у израиљској вери остати у Аароновом потомству до разарања Другог храма (70. н. е.).

Епизода са златним телетом

Док Мојсије борави на Синају примајући заповести, народ од Арона захтева видљиво божанство. Арон од сакупљеног златног накита излива теле и подиже жртвеник пред њим, прогласивши празник Господњи (Изл 32,1–6). По силаску, Мојсије разбија плоче, спаљује теле и прекорева брата, који одговор пребацује на народ: „Ти знаш овај народ, да је зао” (Изл 32,22). Епизода поставља једно од најсложенијих питања библијске теологије — како је управо будући првосвештеник дозволио идолопоклонство — и већ у позном Старом завету (упор. Поновљени закон 9,20: „И на Арона разгњеви се Господ веома, да га хтједе убити; али се молих и за Арона”) види се напор да се његова улога ублажи. Класична рабинска егзегеза (нпр. Шемот раба 41,7) тумачи Аронов поступак као покушај одлагања у нади да ће се Мојсије вратити, а савремена критичка библистика види у причи трагове сукоба различитих свештеничких традиција у древном Израелу.

Побуна Корејева и Аронов штап

У Бројевима 16–17 описана је побуна Корејева, у којој Левит Кореј са старешинама оспорава Мојсијеву и Аронову власт. Након што земља прогута побуњенике, Господ заповеда да се пред Шатором сведочанства положе штапови дванаест племенских поглавица; Аронов штап преконоћ пропупи, расцвета се и роди бадеме (Бр 17,8). Тај се штап потом чува у Шатору као знак трајног потврђивања левитско-ароновског свештенства. У хришћанској средњовековној иконографији расцветали штап постаје мариолошки симбол девичанског зачећа и предобраз Богородице.

Смрт и наследство

По налогу Господњем, Арон умире на гори Хор у својој сто двадесет трећој години (Бр 33,38–39). Мојсије га узводи на врх, скида с њега свештеничке одежде и облачи их сину његовом Елеазару — обредни чин којим се установљава начело преноса свештеничке части по наследству. Сав Израел оплакује Арона тридесет дана (Бр 20,29). Према Понз 10,6, место његове смрти је Мосера; разлика у топонимима представља један од класичних проблема библијске географије и текстуалне историје.

Аароново свештенство као институција

Иако је појам „синови Аронови” (bnê ʾAhărōn) основа за разликовање свештеника (коханим) од осталих левита у Свештеничком извору и у књизи Левитској, друге библијске традиције сведоче о ширем поимању левитског свештенства (упор. Понз 18,1–8). Историјско-критичка наука, почев од Јулија Велхаузена (J. Wellhausen, Prolegomena zur Geschichte Israels, 1878), види у искључивој повластици Аронових потомака касну, послеегзилну стварност, утврђену реформом Језекиљевом (Јез 44,15–31) и кодификовану у Свештеничком извору. У периоду Другог храма ароновско порекло било је предуслов за служење у Јерусалимском храму, а саме породице коханим-а и данас у јудаизму чувају одређене обредне посебности, међу којима је свештенички благослов (биркат коханим, Бр 6,24–26).

Арон у рабинској традицији

Рабинска књижевност Арона приказује изразито позитивно. Хилелова изрека из Пирке Авот 1,12 — „Буди од Аронових ученика: воли мир и тежи миру, воли људе и приближавај их Тори” — учврстила је његов лик као мирољупца и посредника међу завађенима. У Авот де-раби Натан (12) и низу мидраша Арон се описује како међу сукобљенима лажно преноси спремност на измирење, како би оне који се сваде довео до загрљаја. Његова смрт оплакује се, према предању, више од Мојсијеве, јер је он сваког Израиљца знао лично.

Арон у хришћанској традицији

Нови завет помиње Арона на више места. Лука у родослову Јелисавете, мајке Јована Крститеља, наглашава њено „од кћери Аронових” порекло (Лк 1,5), чиме се у крститељски лик уписује и свештеничка лоза. Посланица Јеврејима (Јев 5,1–10; 7,11–28) поставља најразвијенију хришћанску теолошку рефлексију о Арону: његово свештенство је „по чину Аароновом” и подложно је слабости, смртности и поновном приношењу жртава, док је Христос првосвештеник „по чину Мелхиседековом” — вечан, безгрешан и принео једну, неопозиву жртву. У православној, римокатоличкој и древноисточним црквама Арон се поштује као праведник Старог завета; његов спомен је у Православној цркви 20. јула (по јулијанском календару), заједно са пророком Илијом и другим старозаветним правoверним.

Арон (Харун) у исламској традицији

У Курану се Харун помиње двадесет пута, по правилу заједно са Мусаом (Мојсијем). Сура Та-ха (20,29–36) садржи Мусаову молбу: „И учини ми везира из породице моје, Харуна, брата мога, ојачај њиме снагу моју и придружи га у послу моме”. У епизоди са златним телетом ислам разликује своје предање од библијског: није Харун, него извесни ас-Самири подигао идол, док је Харун узалудно опомињао народ (сура 20,90–94). Тиме исламска теологија чува безгрешност (ʿisмā) Харуна као посланика (расул) и брани одговарајуће поимање пророчке части.

Историјскокритичко проучавање

Савремена библистика разликује историјског Арона од његовог књижевног лика. Због одсуства вантекстуалних потврда — натписа, археолошких налаза или ванбиблијских извора — фигура Арона припада предисторијској, усмено-предачкој подлози израиљске нације и не може се рестауирати методама стандардне историографије. Различити документарни слојеви Петокњижја (Јахвистички, Елохистички, Свештенички и Деутерономистички) приписују му неједнаке улоге: у Свештеничком извору он је неприкосновени првосвештеник, у Јахвистичком и Елохистичком извору његова је улога знатно скромнија и амбивалентна, а у Деутерономској историји готово га нема. Та неуједначеност протумачена је као одраз сукоба свештеничких група у древном Израелу — нарочито између ароновских и шилоских (мојсијевских) свештеника — који је завршен победом ароновско-садокитског свештенства у периоду Другог храма.