Живот жена у античкој Грчкој драстично се разликовао у зависности од полиса у коме су живеле, што најбоље илуструје оштар и фасцинантан контраст између Атине и Спарте. Како објашњава археолог Еви Пини, уобичајена представа о томе да су жене у класичном периоду биле потпуно „невидљиве” и искључене из јавног живота представља озбиљно уопштавање које не одражава разнолику стварност. Док је атинско друштво тежило томе да жену затвори у кућне оквире, спартански систем јој је давао неуобичајено високу позицију, значајна законска права и јавно признање, што показује да положај жена није био универзалан већ дубоко условљен локалним друштвеним и војним уређењем.
У класичној Атини, жене су углавном заиста биле „невидљиве фигуре историје”, без икаквих политичких и са минималним грађанским правима. Идеална Атињанка проведила је живот унутар дома, управљајући домаћинством и подижући законито потомство под строгим надзором мушких сродника. Оне нису могле директно да наслеђују имовину, а у случају да су биле једине наследнице својих очева, закон их је обавезивао на брак са најближим мушким рођаком како би се сачувао породични посед. Ипак, Еви Пини оспорава уврежени стереотип да су ови бракови били потпуно лишени емоција и да је љубав била резервисана само за куртизане, наводећи да економска стварност већине Атињана није дозвољавала издржавање више партнерки, као и да бројни надгробни споменици сведоче о искреној привржености и тузи међу супружницима.
Насупрот Атини, Спарта је својим женама обезбедила висок друштвени статус и економску моћ каква је била незамислива у остатку грчког света. Спартанке су поседовале и независно контролисале велике површине земљишта, делом и због високе смртности мушкараца у честим ратовима, па су до 4. века пре нове ере контролисале скоро две петине укупне територије. Оваква финансијска независност толико је шокирала спољне посматраче, укључујући и филозофа Аристотела, да су погрешно тумачили моћ спартанских жена као друштвену аномалију. Осим тога, Спартанке су биле познате по својој оштроумности и спремности да јавно искажу своје мишљење, а за разлику од Атине где је прељуба била драконски кажњавана, у Спарти су споразумни ванбрачни односи ради добијања снажног потомства били друштвено прихватљиви.
Поред економских слобода, спартанско друштво је стављало велики нагласак на физичко васпитање и здравље девојчица од најранијег доба. Држава је организовала тренинге за младе жене верујући да ће снажно тело родити здраве будуће ратнике и лакше поднети све сурове ризике порођаја, који је у античко доба свуда односио многе животе. Девојке су се у Спарти удавале знатно касније него у Атини – између 18. и 20. године живота, када су биле физички потпуно зреле за мајчинство. Сам чин склапања брака пратили су специфични, тајанствени ритуали попут симболичне „тајне отмице”, шишања косе и прерушавања невесте, што археолози данас тумаче као древне обичаје преласка девојке у нов животни статус и идентитет удате жене.
Разлике између ова два полиса руше уврежене митове о јединственом и монолитном искуству „античке грчке жене”. Док су могућности за јавно истицање Атињанки биле ограничене готово искључиво на улогу свештеница у религиозним култовима, Спартанке су, заједно са женама из појединих дорских и еолских колонија, могле да постигну признање и у уметности, поезији и филозофији. Сагледавање ових изражених нијанси помаже нам да превазиђемо упрошћене генерализације и боље разумемо компликовану стварност права, видљивости и улога које су жене имале у различитим друштвима антике.
