АБАХУ (רבי אבהו),
палестински амора. Рабин Абаху је један од најистакнутијих
палестинских амораима треће генерације, активан крајем трећег и почетком
четвртог века нове ере. Деловао је у Цезареји Маритими (Caesarea Maritima),
главном административном граду римске провинције Палестине, где је предводио
тамошњу рабинску академију. Његова учења сачувана су првенствено у
Јерусалимском талмуду (Јерушалми), у којем се убраја међу најчешће навођене
ауторитете, али се обилато појављују и у Вавилонском талмуду, у мидрашким
зборницима (нарочито Берешит Раба и Ваикра Раба) и у другим раноаморајским
изворима.
Живот и друштвени положај
Абаху је био ученик рабина Јоханана
бар Напахе, поред чијих је ногу у Тиберијади учио заједно са рабинима Амијем,
Асијем и Хијом бар Абом. По преласку у Цезареју — космополитски град са
значајним грчким, самарићанским
и хришћанским становништвом — постао је најугледнији рабински ауторитет тог
средишта. Талмудски извори бележе његово богатство, угледан положај и близак
однос с римским намесништвом пред којим је повремено заступао интересе јеврејске
заједнице. Познавао је грчки језик и хеленску културу, што му је омогућавало
како дипломатску улогу тако и интелектуалну размену са образованим нејеврејским
круговима.
Према предању забележеном у Јерушалмију (Пеа
1,1; 15в), своју кћер је подучио грчком, поступак нетипичан у рабинским
круговима, образлажући то као украс и корист. Имао је синове од којих је
најпознатији рабин Хањина, и сам учени аутор аморајских предања. Извори истичу
његову благост, скромност и склоност помирљивости међу сукобљеним школама.
Учитељски утицај
Као предводник цезарејске академије, Абаху је
уобличио тзв. цезарејску плејаду мудраца чији је траг у Јерушалмију изузетно
изражен. Међу његовим ученицима истичу се рабин Јирмеја и рабин Јона, а његова
халахичка и агадичка предања преноси широк круг палестинских амораима следеће
генерације. Његова учења подједнако обухватају подручја халахе (правног
тумачења) и агаде (хомилетско-наративног излагања); у халахи се истиче
тумачењем Мишне, а у агади дубоком ерудицијом у
Светом писму и склоношћу ка етичкој и теолошкој рефлексији.
Полемике са хришћанима и „минимима”
Цезареја је у Абахуово доба била
важно средиште раног хришћанства — седиште епископије, место некадашњег рада
Оригеновог и потоњег рада Јевсевија Кесаријског. Овај контекст одредио је
значајан део Абахуовог јавног деловања: талмудски и мидрашки извори бележе
бројне расправе и краће полемичке размене између Абахуа и „минима” (миним),
термина који у овом периоду и контексту најчешће означава јудеохришћане,
односно хришћане уопште.
Његове полемичке изреке често се баве
хришћанским тврдњама о божанском синовству, тројичности и месијанском читању
јеврејских Писама. Међу најпознатијима је тумачење стиха „Ја сам први и ја сам
последњи, и осим мене нема Бога” (Ис 44,6): „Ако ти неко каже ‚Ја сам Бог‘ — он
лаже; ‚Ја сам син човечји‘ — крај ће његов бити горак; ‚Уздижем се на небо‘ —
речено је, али неће се испунити” (Јерушалми, Таанит 2,1; 65в). Изречен је и
став да Бог нема ни оца, ни брата, ни сина (Шемот Раба 29,5). Овакве
формулације показују свест о хришћанским христолошким тврдњама и осведочену
теолошку самосвест палестинског јудаизма у доба кад је хришћанство постајало
значајан културно-политички чинилац.
Абахуу се приписује и установљавање или
потврђивање одређених литургијских и календарских пракси у којима се види
намера да се очува идентитет јеврејске заједнице у сусрету са спољним притисцима,
међу њима и пракса проглашавања млађака у Палестини.
Учења и теолошки нагласци
У агади је Абаху познат по хомилијама о Божјем
милосрђу, покајању и достојанству праведника. Њему се приписује изрека: „На
месту где стоје покајници (баалеј тешува), потпуни праведници не могу стајати”
(Берахот 34б), која афирмише висину духовне позиције онога који се обратио. У
размишљањима о стварању света истиче слику Бога који је „стварао светове и
рушио их” док није нашао задовољство у садашњем (Берешит Раба 3,7) — рана
формулација идеје о низу пробних стварања. У области етике истиче скромност,
истинољубље и обзир према сиромашнима, а бројна предања приказују га као
дипломату међу сукобљеним рабинским ауторитетима.
Значај
Абахуово место у историји јудаизма је двоструко. С једне стране, један је од врхунских ауторитета палестинске аморајске традиције и кључна карика између школе рабина Јоханана и каснијих палестинских мудраца чија ће дела бити заокружена у Јерусалимском талмуду крајем четвртог или почетком петог века. С друге стране, његово деловање у Цезареји чини га парадигматичним сведоком сусрета — и теолошке конфронтације — палестинског јудаизма с растућим хришћанством у предконстантиновској и раној константиновској епохи, те незаобилазним извором за проучавање раног разилажења двеју вера.
Изложба у Музеју дијаспоре у Тел Авиву. Белешка испод изложбе гласи: „Окружен својим слугама и стражарима, егзиларх Хуна прима старешине заједнице у својој величанственој вили у персијском стилу. У позадини, човек бива изведен на суђење.“