АБАЈЕ (око 278 — око 338. н. е.), вавилонски амора
четврте генерације и један од најистакнутијих учитеља класичног рабинског
периода. У Талмуду се појављује првенствено под именом Абаје, што се тумачи као
надимак од милости (отприлике „мали отац", „татица"), који му је дао
његов стриц и старатељ Раба бар Нахмани; његово стварно име, према
преовлађујућем мишљењу, било је Нахмани. Његово деловање одвијало се у
Пумбедити, једном од два средишта вавилонског јудаизма под сасанидском управом.
Живот и образовање
Према талмудском казивању (Кидушин
31б), Абајеов отац умро је пре његовог рођења, а мајка убрзо потом, услед чега
га је одгајио стриц, тадашњи поглавар пумбедитске академије Раба бар Нахмани.
Жена која га је одгајала помиње се у Талмуду као његова „мајка" (אם); њени
савети о медицинским, обредним и свакодневним питањима, које Абаје често цитира
формулом „рекла ми је моја мајка", чине једну од најважнијих збирки
касноантичког вавилонског јеврејског народног предања, посебно у трактату
Шабат.
Главни учитељи били су му стриц Раба и Рав
Јосеф бар Хија, који је Рабу наследио на челу академије. По смрти Рав Јосефа,
око 333. године, Абаје је одабран за рош јешиву Пумбедите, на тој дужности
остао је до своје смрти, око пет година касније.
Расправе са Равом
Најпрепознатљивија одлика Абајеовог опуса јесу
његове халахичке расправе са вршњаком и колегом Равом (Аба бар Јосеф бар Хама),
који је предводио академију у Махузи. Њихови дијалектички спорови, познати у
Талмуду као хавајот де-Абаје ве-Рава („расправе Абаја и Раве"), парадигма
су талмудског правног дискурса; у трактату Сука 28а наводе се као симбол
највишег нивоа учености, наспрам „великих ствари" — мистике.
Према традиционалном предању, у њиховим
неслагањима — којих има више од четири стотине — халаха је одлучена у корист
Раве, изузев у шест случајева забележених мнемоником јал кгм, у којима
је усвојено Абајево становиште. Та формална превага Равиног мишљења ни на који
начин не умањује Абајев ауторитет: његова излагања чине неопходан противтег у
дијалектичкој расправи и често су полазиште за разумевање коначне одлуке.
Управо због те структуре, средњовековна и модерна јешивска традиција сматра пар Абаје—Рава
нераздвојивим стожером талмудског проучавања.
Метод и учење
Абајева метода почива на пажљивом разликовању случајева,
реконструкцији основне правне претпоставке и логичкој анализи
мишнајског и барајтотског текста. Поред строго халахичких питања, забележени су
његови искази из области астрономије, природне филозофије, медицине и тумачења
снова (Берахот 55б–57б), као и низ агадских изрека етичког садржаја. У трактату
Јома 86а налази се његова класична дефиниција посвећења Имена Божјег (кидуш
ха-Шем) кроз свакодневно етичко понашање, нарочито у односима са нејеврејима, која је постала једно од
темељних места рабинске етике.
Према талмудским сведочанствима, Абаје је био
познат по личној скромности, бризи за сиромашне и помирљивој нарави. Његово сведочење о тешким
животним приликама — рана сирочадска судбина, материјална оскудица, кратак век
— давало је његовим етичким изрекама посебну тежину у каснијој рабинској
рецепцији.
Значај
Уз Раву, Абаје представља врхунац класичне аморајске халахе. Њихове расправе чине окосницу Бавлија (Вавилонског талмуда) и пресудно су утицале на каснији рабински правни систем, од геонског периода до савремене јешивске науке. У средњовековној и модерној талмудској традицији, израз хавајот де-Абаје ве-Рава остао је синоним за најсуптилније нивое талмудског проучавања и за саму суштину дијалектичког метода.
Карл Шлајхер, „Спорно питање из Талмуда" (нем. Eine Streitfrage aus dem Talmud), 19. век.