АБДУХ, МУХАМЕД (1266–1322. по Хиџри / 1849–1905. по
новој ери). Мухамед
Абдух (арап. محمد عبده) је био египатски верски учењак, правник, реформатор и мислилац, један од
најутицајнијих представника исламског модернизма у новијој историји муслиманског
света. Сматра се главним архитектом покрета за обнову исламске мисли који је
током друге половине деветнаестог и почетка двадесетог века настојао да помири
исламску традицију са захтевима модерне цивилизације, рационалном науком и
потребом за политичком и друштвеном реформом муслиманских друштава.
Порекло и образовање
Рођен је 1849. године у селу Махалет
Наср у египатској области Гарбија, у Делти Нила, у породици сељака умерено
добростојећих прилика. Основно верско образовање стекао је у локалној куранској
школи, а потом је похађао медресу при Ахмедијској џамији у Танти, једном од
средишта традиционалног исламског учења у Египту. Незадовољан методама
механичког памћења и догматизмом тадашње наставе, накратко је напустио
школовање и определио се за земљорадњу. Под утицајем свог стрица, шејха
Дервиша, припадника шазилијског суфијског реда, поново је усмерен ка учењу и
духовном тражењу. Године 1866. уписао је чувени Ал-Азхар у Каиру, највећу установу сунитског
исламског образовања.
Сусрет са Авганијем
Преломан догађај у Абдуховом интелектуалном
развоју било је његово упознавање са Џемалудином ел-Авганијем (1838/39–1897), персијско-авганистанским мислиоцем и
панисламистичким активистом који је од 1871. боравио у Каиру. Авгани је окупио круг младих интелектуалаца
којима је предавао филозофију, логику, теологију и политичку мисао, подстичући
их на критичко промишљање стања муслиманског света и на ангажман у његовом
препороду. Под његовим вођством Абдух се упознао са делима класичних исламских
филозофа – Ибн Сине, Ал-Газалија,
Ибн Рушда – али и са идејама европског просветитељства. Авганијев утицај на Абдуха био је
трајан: од њега је прихватио уверење да је пасивност муслиманског света
последица духовне укочености коју може отклонити само повратак изворном,
рационалном и делатном духу ислама.
Политички ангажман и прогонство
По завршетку студија 1877. године
Абдух је постао предавач на Ал-Азхару и Дар ел-улуму, новој вишој школи у Каиру. Истовремено је писао
за службене новине Ел-Векаи ел-мисријје (Египатски летопис), чији је од
1880. био и главни уредник, користећи их као платформу за идеје просвећивања,
друштвене реформе и буђења националне свести. Активно је подржавао уставне
реформе и био близак учесницима побуне коју је 1881–1882. предводио пуковник Ахмед
Ораби против страног, превасходно британског и француског, утицаја и
аутократске владавине кедива Тевфика. После британске интервенције и слома
побуне у септембру 1882. године Абдух је био ухапшен и прогнан из Египта.
Период изгнанства провео је најпре у Бејруту,
где је предавао и објављивао, а затим у Паризу, где се поново придружио Авганију. Заједно су 1884. покренули
утицајни недељник Ел-Урва ел-Вуска (Најчвршћа веза), који је кријумчарен
у муслиманске земље и снажно је утицао на формирање панисламистичке и
антиколонијалне мисли. Иако је лист угашен после само осамнаест бројева, његове
идеје – о потреби за муслиманском солидарношћу, политичком ослобођењу и
духовној обнови – одјекнуле су широм муслиманског света, од Северне Африке до
Индије и југоисточне Азије. После повратка у Бејрут Абдух је предавао на
тамошњој султанској школи и почео да развија своје зрелије реформистичке идеје,
у већој мери окренуте образовању и теологији него непосредној политичкој
акцији. У Бејруту је одржао предавања из догматске теологије која ће касније
бити уобличена у његово најзначајније теолошко дело – Рисалет ет-Тевхид
(Расправа о монотеизму).
Повратак у Египат и реформска делатност
Године 1888. помиловањем
кедива Тевфика Абдух се вратио у Египат. Радио је најпре као судија у новим
националним грађанским судовима, а затим је 1899. постао велики муфтија Египта
– највише верскоправно звање у земљи – што је задржао до смрти. На том положају
издавао је низ значајних фетви којима је покушавао да исламску правну праксу
прилагоди потребама модерног друштва. Међу најпознатијима је трансвалска фетва
из 1903. године, којом је муслиманима у Јужној Африци дозволио да једу месо
животиња које су заклали хришћани, под условима који поштују кур'ански пропис;
ова фетва изазвала је живу полемику, али и постала парадигма његовог гибког и
контекстуално осетљивог приступа шеријату.
Поред муфтијског положаја Абдух је постао и
члан управног одбора Ал-Азхара,
где је покушао да спроведе свеобухватну реформу: увођење савремених предмета
(математике, географије, природних наука, страних језика), реорганизацију
наставног плана, побољшање материјалног положаја студената и наставника. Иако
је наишао на снажан отпор конзервативне улеме и није успео да у потпуности
оствари своју визију, његове реформе утемељиле су касније модернизацијске
процесе на овој установи.
Учење и кључне идеје
Абдухова мисао темељи се на идеји да
између аутентичног, исконског ислама и захтева модерне цивилизације не постоји
суштински сукоб. У његовом средишту стоји појам иџтихада – самосталног
правног и теолошког промишљања – којим се муслимански учењаци, ослобођени
слепог следовања (таклида) средњовековних правних школа, могу непосредно
вратити Курану, веродостојном суннету и пракси првих муслиманских генерација (ес-селеф
ес-салих). Из тог окретања раној заједници изведен је и назив селефијског
покрета, иако се његово касније значење знатно удаљило од Абдуховог изворног
схватања.
У Рисалет ет-Тевхиду Абдух излаже
теолошки систем у којем се рационално мишљење представља као неопходно средство
верског сазнања: разум је, према њему, не само сагласан са објавом него и њен
сарадник у откривању истине. Тиме се противио и крајњем рационализму европских
материјалиста и застарелом догматизму појединих муслиманских кругова. Његова
теологија, премда блиска класичној ашаритској школи, отворена је за елементе
мутезилитског наглашавања слободне воље и моралне одговорности човека.
Други значајан подухват је његов недовршени
курански коментар, познат као Тефсир ел-Менар, који је после Абдухове
смрти приредио и довршио његов ученик Мухамед Решид Рида, објављујући га у
часопису Ел-Менар. У њему Абдух заступа схватање да Куран треба тумачити
као живу поруку упућену људском разуму, а не као збирку догми; његова
херменеутика је друштвено усмерена, етичка и обновитељска. Природне и друштвене
појаве описане у светом тексту, према њему, нису у супротности са научним
сазнањима свог доба, већ их у много чему наговештавају.
Абдух се залагао и за свеобухватну реформу
правног система и положаја жене у муслиманском друштву. Иако сам није написао
систематско дело о женским правима, његове идеје – посебно о ограничењу
полигамије, о праву жена на образовање и о суштинској једнакости полова пред
Богом – снажно су утицале на његовог ученика Касима Емина, чија су дела Тахрир
ел-мер'а (Ослобођење жене, 1899) и Ел-мер'а ел-џедида (Нова жена,
1900) поставила темеље модерне арапске мисли о женском питању.
Однос према Западу и хришћанству
Абдух је током живота вишекратно
путовао у Европу (Француска, Швајцарска, Енглеска, Италија), а познат је и
његов сусрет са британским филозофом Хербертом Спенсером 1903. године. Иако је
био оштар критичар колонијалне политике западних сила и рани заговорник
антиколонијалне солидарности муслимана, према европској цивилизацији, науци и
политичким институцијама односио се с уважавањем. Његова чувена изрека, која му
се приписује – „На Западу видех ислам без муслимана; на Истоку муслимане без
ислама" – одражава његово уверење да су савремена европска друштва
остварила управо оне етичке и социјалне идеале који су били срж изворног
ислама, али су међу муслиманима занемарени. У вишегодишњој полемици са
француским министром Габријелом Аноом, али и у разговорима са хришћанским
мисионарима и египатским секуларистима, Абдух је бранио ислам као рационалну,
етичку и универзалну веру, способну да буде темељ модерне цивилизације.
Утицај и наслеђе
Мухамед Абдух преминуо је у Александрији 11.
јула 1905. године. Његов утицај на потоњу исламску мисао тешко је преценити.
Међу његовим ученицима и духовним наследницима су Мухамед Решид Рида,
утемељивач часописа Ел-Менар и потоњи идеолог конзервативнијег крила
селефијског покрета; Касим Емин, реформатор положаја жене; Сад Заглул, оснивач
партије Вафд и отац египатског националног покрета; као и многобројни мислиоци
широм арапског света, Турске, Индије и југоисточне Азије, међу којима индијски
песник и филозоф Мухамед Икбал.
Абдухова мисао представља полазиште за читав низ потоњих праваца модерне исламске мисли: од либералног модернизма (Али Абдуразик, Таха Хусеин), преко политички ангажованог исламизма (Хасан ел-Бена и круг око Муслиманског братства, који се у својим раним фазама делом ослањао на Ридину рецепцију Абдуха), до савремених муслиманских реформиста који се позивају на његово наслеђе у настојању да помире веру и савремену културу. Иако се његови наследници међусобно дубоко разилазе у политичким и теолошким закључцима, готово сви они препознају Мухамеда Абдуха као ону тачку у којој се исламска мисао свесно суочила са изазовом модерности.
