Под називом егејске религије разумевају
се верски системи, обреди и култови народâ који су у бронзаном добу (отприлике
од 3000. до 1100. године пре нове ере) насељавали три карактеристичне области
источног Средоземља: острво Крит, копнену Грчку и острвски простор између копна
и обале Анадолије. Реч је о трима културно повезаним, али политички и језички
различитим целинама: минојској цивилизацији на Криту, микенској на грчком копну
и кикладско-острвским заједницама у Егејском мору. Иако су ове културе делиле
многе елементе материјалне и духовне баштине с цивилизацијама Блиског истока –
с Египтом, Левантом и Анадолијом – задржале су изразит регионални печат који их
чини јединственим у историји религија Старог света.
Извори и методолошка ограничења
Реконструкција егејских религија
представља један од најтежих задатака класичне археологије и историје религија.
Главни разлог томе јесте чињеница да минојско писмо, познато као линеар А, до
данас није дешифровано; и поред бројних таблица откривених у Кноcу, Фестосу,
Хагија Тријади и другим средиштима, минојски језик остаје непознат. Микенско
писмо линеар Б, које је 1952. године дешифровао Мајкл Вентрис показавши да
представља архаични облик грчког језика, доноси нешто конкретнијих података,
али су таблице углавном административне природе и пружају само посредне податке
о култу – пописе жртава, имена божанстава и сакралних места.
Услед оваквих ограничења, преостаје да се
религијски живот егејских народâ реконструише превасходно на основу археолошких
налаза: архитектуре светилишта, иконографије на печатима, фрескама и керамици,
малих култних предмета, статуета, ритуалних посуда и гробних прилога. Тумачење
ове грађе, међутим, увек је подложно претпоставкама и каснијим пројекцијама. Од
крупног значаја су и каснији грчки митови и култови, у којима су се очувале
трагови предхеленског наслеђа – нарочито они везани за Крит, Микену, Тиринт и
Тебу.
Минојска религија
Минојска култура, која је своје пуно
процветавање доживела у такозваном неопалатијалном раздобљу (отприлике
1700–1450. године п. н. е.), обликовала је најсложенији и иконографски
најбогатији религијски систем егејског простора. Његово средиште чинили су
велики палатијални комплекси – Кносос, Фестос, Малија и Закрос – који нису били
само седишта политичке власти него и средишта културних свечаности, складишта
жртвених добара и обредни простори.
Минојска религија по свему судећи имала је
изражено женско божанство у средишту. На печатима, прстеновима од злата и
фрескама често се приказује моћна женска фигура, опасана сукњом с воловима,
окружена лавовима, грифонима или змијама, којој се верници у пољупцу руку или
с подигнутим длановима обраћају у молитви. Чувене змијске богиње из
Кнососа – фајансне статуете жене раздрљених груди која у обема рукама држи
змије – већ више од једног века представљају икону минојске духовности, премда
њихова тачна функција (култни лик, свештеница или вотивна фигура) остаје
предмет научних расправа. Поред женских божанстава помиње се и мушко божанство,
често приказано у виду младог бога који силази с неба или израста из земље –
антиципација каснијег грчког мита о младом богу који умире и рађа се.
Особито препознатљив минојски симбол јесте двосекла секира (грч. λάβρυς, лабрис), који је дао име и легендарном
кноском лавиринту. Овај симбол појављује се у светилиштима, на жртвеним
рожинама и сакралним судовима. Једнако значајан је и култ свештених рогова –
стилизованих говеђих рогова који красе кровове и олтаре – као и култ светог
дрвета, обично смокве или маслине, којег верници у молитви загрљају или љубе. У
минојској иконографији истакнуто место заузимају и сцене биковог скока
(таврокатапсија), у којима младићи и девојке скачу преко рогова јуришајућег бика;
иако је природа овог чина (религијска иницијација, ритуал плодности или ловачка
игра) предмет спорења, његова веза с култом бика, очигледном сакралном
животињом минојског света, не може се порицати.
Култна места била су разнолика: палатијалне централне
светиње, пећинска светилишта у Иди и Дикти, планинска светилишта
на врховима критских планина, као и кућна стубна
одаја у којој се обично налазио култни стуб уметнут у тло. Многи од ових
елемената наговештавају веру у светост природних места и у присуство божанске
моћи у самим стенама, изворима и дрвећу. Један од најпотреснијих и још увек
спорних археолошких налаза јесте онај из Анемоспилије код Архане, где су 1979.
године откривени остаци младића везаног на жртвеном олтару, што је, ако се
прихвати тумачење откривача Јаниса Сакеларакиса, доказ да је и људска жртва у
изузетним приликама била део минојске обредне праксе.
Микенска религија
Микенска цивилизација, која се развила на копну
Грчке око 1600. године п. н. е. и доживела свој врхунац између 1400. и 1200.
године п. н. е., обликовала је друштво ратничког племства, чија су утврђена
средишта – Микена, Тиринт, Пилос, Теба, Орхомен, Атина – била не само палате
него и тврђаве. У духовном погледу Микењани су у много чему били баштиници
минојског наслеђа, нарочито након преласка Кноcа под микенску власт око 1450.
године п. н. е., али су истовремено развили и оригиналне облике култа повезане
с индоевропском верском баштином, коју су донели као говорници архаичног грчког
језика.
Захваљујући таблицама на линеару Б из Пилоса,
Кноcа, Тебе и Микене, познато је око педесет имена божанстава којима су жртве
приношене у микенским светилиштима. Међу њима се препознаје велики број
каснијих олимпских богова: di-wo (Зевс), e-ra (Хера), po-se-da-o
(Посејдон), a-te-mi-to (Артемида), e-ma-a₂ (Хермес), di-wo-nu-so
(Дионис) и a-ta-na po-ti-ni-ja (Атана Потнија, „господарица
Атина"). Овај налаз од прворазредног је значаја: показује да је језгро
олимпског пантеона било присутно већ у бронзаном добу, дакле најмање пет до
шест столећа пре Хомера. Међутим, односи међу боговима, њихова митологија и
хијерархија морали су се у међувремену знатно изменити: Посејдон је у Пилосу,
на пример, изгледа имао далеко истакнутије место него Зевс, што се у класичној
Грчкој преокренуло.
Особито важно микенско божанство било је Потнија
(„Господарица"), које се појављује с разним епитетима – Атана Потнија,
Сито Потнија („Господарица жита"), Потнија Хипон
(„Господарица коња") – и које неки истраживачи виде као наследницу велике
минојске богиње. Жртвени обреди обухватали су принос вина, маслиновог уља,
меда, жита и животиња – овнова, бикова и свиња. Жртве су се приносиле у
светилиштима која су често била изграђена у самим палатама или у њиховој
непосредној близини, али и на отвореном простору. Од посебне су важности велике
куполасте гробнице (толоси), као и шахтне гробнице у Микени, које
сведоче о развијеној есхатолошкој мисли и обреду херојског сахрањивања:
покојници су полагани с богатом ратничком опремом, златним маскама (међу којима
је и чувена тзв. „Агамемнонова маска"), накитом и предметима свакодневне
употребе.
Кикладско-острвска религија
Острвски свет Кикладâ, који је
најраније процветавање доживео већ у раном бронзаном добу (трећи миленијум п.
н. е.), не може се сматрати носиоцем палатијалне културе. На њему се ипак сведочи
бројним и оригиналним облицима духовности. Најпрепознатљивији израз кикладске
уметности јесте мраморна идолска пластика: стилизоване, готово
апстрактне фигурине нагих жена прекрштених руку, чија призматична тела и
триугласте главе подсећају на дела модерне скулптуре. Њихова функција остаје
предмет расправа: могле су бити култни ликови богиње (можда богиње плодности
или мајке-земље), вотивни предмети или пратиоци покојника на оном свету, будући
да су у великом броју пронађене у гробовима.
Од друге половине другог миленијума пре нове
ере острвски простор постепено улази у политичку и културну сферу прво
Минојаца, а потом Микењана. Сведочанство о томе пружа сензационално налазиште
из Акротирија на острву Тери (Санторини), уништеног у катастрофалној ерупцији
вулкана крајем седамнаестог века п. н. е. Очуване фреске – међу њима тзв. Пролећна
фреска, Дечаци-боксери, Рибар и сцене с парадом флоте –
откривају духовни свет богат култом природе, морских и небеских моћи, и обреда
повезаних с одраслом иницијацијом. На малом светилишту у Филакопију на острву
Мелосу пронађени су остаци култне зграде с теракотним фигуринама које показују
мешавину минојских, микенских и локалних особености.
Заједничке црте и веза са доцнијом грчком религијом
И поред
регионалних различитости, егејске религије деле низ заједничких особина:
наглашен култ природе и плодности, света места повезана с дрвећем, пећинама и
врховима планина, истакнут положај женских божанстава, веру у моћ симбола
(рогови, двосекли јарам, стуб), сложене обреде уз раскошне ритуалне посуде (ритоне
у облику бикова, лавова или људских глава) и одсуство монументалних храмова у
каснијем смислу. Сви ови елементи доживели су значајне промене у такозваном
„мрачном добу" Грчке (од око 1100. до 800. године п. н. е.), али су се, у
преображеном виду, очували и пренели у класичну грчку религију. Имена већине
олимпских богова, многе светковине, светилишта (Делфи, Олимпија, Елеусина,
Делос), сам појам хероја, обреди иницијације младих, мистеријски култови
и многи митови (о Минотауру, о Тезеју, о Деметри и Персефони, о одрастањем на Криту младог Зевса) – све то носи дубоке трагове егејске духовности бронзаног доба.
Може се рећи да је класична грчка религија, коју познајемо из Хомера, Хесиода и доцније класичне књижевности, израсла из плодне основе коју су поставиле минојска, микенска и кикладска цивилизација, у сусрету с индоевропским и блискоисточним наслеђем. Тиме егејске религије добијају не само значај као предмет проучавања у себи, него и као кључна карика у разумевању настанка европске верске и митолошке традиције.
