Под појмом „афричке религије"
подразумева се изузетно сложен и разноврстан скуп верских традиција аутохтоних
народа афричког континента јужно од Сахаре, заједно са сродним веровањима и
обредима њихових потомака у дијаспори обеју Америка и Кариба. Реч је о
традицијама које су, упркос огромним географским, језичким и културним
разликама, развиле препознатљиве заједничке црте: веру у врховно биће творца,
разрађен култ предака, развијени систем посредничких божанстава и духова,
обреде прелаза који обележавају важне тренутке индивидуалног и заједничког
живота, те снажно укорењено осећање свете повезаности живих, мртвих и још
нерођених. Истовремено, истраживање афричких религија прати дубока методолошка
свест о томе да се ради не о једној, већ о вишеструким и динамичним
традицијама, чија је унутрашња разноликост једнако значајна колико и тачке
њиховог преклапања.
Појам и проблем терминологије
Терминологија коју западни
истраживачи употребљавају у проучавању афричких религија прошла је кроз
неколико значајних мена, при чему свака од њих носи одређене теоријске и
идеолошке претпоставке. Деветнаестовековни мисионарски и колонијални писци
обично су ова веровања означавали као „паганизам", „анимизам",
„фетишизам" или „примитивне религије", уз снажну претпоставку њихове
ниже вредности у односу на хришћанство, ислам или јудаизам. Особито утицајан остао је
и термин „анимизам" Едварда Б. Тејлора, којим се означавало уверење у
душевност свега постојећег. Овакви појмови данас се у научној литератури
већином избегавају као вредносно оптерећени и теоријски недовољни.
У другој половини двадесетог века афрички
теолози и историчари религија – међу њима Џон С. Мбити, Болаџи Идову, Кваме
Џије и Окот п'Битек – уводе термине попут „афричке традиционалне религије"
(у једнини или множини), „исконске религије" (indigenous religions)
или просто „афричке религије". Свака од ових формулација садржи одређене
проблеме: израз у једнини ризикује да затамни богатство разлика, док појам
„традиционално" може погрешно сугерисати непроменљивост, насупрот стварној
историјској динамици ових верских система. Употреба множинског облика, која
данас претеже, настоји да помири унутрашњу разноврсност и заједничке
феноменолошке црте које оправдавају поредбено проучавање.
Историјски и географски оквир
Афричке религије обухватају духовно
наслеђе народа који насељавају пространство од Сенегамбије до Рога Африке и од
подсахарског Сахела до јужног Капа. Међу етничким заједницама чије су
религијске традиције нарочито истражене и описане – често и услед колонијалних
и постколонијалних истраживачких приоритета – налазе се Јоруба, Игбо, Фон,
Акан и Еве у западној Африци; Догони, Бамбара и Дјула у Малију; Нуери, Динке
и Шилуци у Јужном Судану; Кикују, Лугбара и Ганди у источној Африци; Бакон,
Бакуба и Бамбути у Средњој Африци; Зулу, Коса, Сото и Шона у јужној Африци, као
и многе друге. Свака од ових традиција има властиту космологију, пантеон,
обредни календар и низ светих места, и њихово свођење на јединствен систем било
би редукционистичко. Ипак, поредбено проучавање је потврдило постојање
препознатљивих структуралних сличности које омогућавају говор о „афричким
религијама" као широј хеуристичкој категорији.
Историјски посматрано, ове религије развијале
су се у непрекидном дијалогу са спољашњим утицајима. Од седмог века нове ере
западноафричке и источноафричке заједнице сусрећу се са исламом, а од
петнаестог столећа, са доласком Европљана, и са хришћанством. У дугим
раздобљима суживота настали су сложени процеси прихватања, прилагођавања и
одбијања, чији је резултат богато верско многоличје савремене Африке.
Истовремено, кроз трговину робљем између шеснаестог и деветнаестог века,
елементи афричких религија пренесени су у Нови свет, где су у Бразилу, на Куби,
Хаитију и у другим деловима Карипског басена утемељили нове верске форме – кандомбле, сантерију (или лукуми), вуду, умбанду – у којима су се афричка
божанства често обједињавала са католичким светитељима. Управо због ове
трансатлантске димензије афричке религије спадају међу глобално најраширенијим
традицијама.
Врховно биће и стваратељ
Готово све афричке религије познају
појам врховног бића, творца свега постојећег. Имена тог божанства разликују се
од народа до народа: Олодумаре или Олорун код Јоруба, Чукву код Игба, Маву или
Нана Булуку код Фона, Њаме код Акана, Леза код многих средњоафричких народа
банту-говорника, Унгулунгулу код Зулуа, Модимо код Сото-Цвана, Кат Њамбе код
Динка, Руухангa код Бахима, Енкаи код Масаја. У свим овим традицијама творац се
схвата као свемоћан, праведан, свеприсутан и у крајњој линији недокучив; често
се описује као небески или као онај који обитава „изнад неба". Његова
трансцендентност, међутим, не значи и његову одсутност из света; пре је реч о
својеврсној онтолошкој дистанци, унутар које творац делује превасходно
посредно, преко мноштва нижих божанстава, духова и предака.
Управо због ове посредности западни истраживачи
су у деветнаестом и почетком двадесетог века погрешно претпостављали да афричке
религије не познају монотеизам и да у њима врховно биће представља позну позајмицу из ислама или хришћанства. Истраживања Едвина Смита, Џефрија Перинтонa,
Болаџија Идоуа, Џона С. Мбитија и других показала су супротно: вера у једно
врховно биће широко је заступљена и аутохтона, иако је најчешће удружена са веровањем
у мноштво посредничких бића. Идову је за такав облик веровања предложио термин
„расејани монотеизам" (diffused monotheism), а Мбити је говорио о
„политеистичком монотеизму", што су концептуални покушаји да се избегне
привид искључиве алтернативе између западних категорија монотеизма и
политеизма.
Божанства, духови и предци
Између врховног творца и човека
простире се сложен свет посредничких бића. Код Јоруба то су ориша, више
стотина божанстава од којих је свако везано за одређени аспект природе, друштва
или људске судбине: Огун за гвожђе и рат, Шанго за гром, Јемоја за воде, Ошун
за слатке реке и плодност, Обатала за стварање људског тела. Код Фона и Ева
одговарајућа категорија су вуду, код Аканаца абосом, код Игба алуси,
код Бамбара боли. Ова божанства често имају своје свештенике,
светилишта, обредне симболе и празнике, а верници им се обраћају молитвама,
жртвама и обредним играма.
Поред божанстава, у афричким космологијама
значајно место заузимају духови природе – становници река, шума, планина, ветра,
мора – као и духови предака. Култ предака је готово свеприсутна црта афричких
религија и почива на уверењу да преци, особито они који су за живота били
праведни и достигли поодмакле године, остају на животу у другачијем виду,
посредујући између живих и врховног бића. Они штите потомке, чувају моралне
норме заједнице, али и кажњавају огрешења. Гробови предака често су света места
и поприште редовних обреда. Из тог разлога је култ предака – али не и обожавање
предака у строгом смислу – једна од најпрепознатљивијих црта афричког схватања
свете заједнице, која обухвата живе, мртве и још нерођене.
Космологија, време и личност
Афричке космологије по правилу
почивају на дијалектичкој повезаности видљивог и невидљивог, светог и обичног,
природе и натприроде. Свет се не дели на два радикално одвојена подручја, већ
на различите регије једне обухватне стварности. У многим традицијама космос је
замишљен у тројству: горњи свет (небо, седиште творца и небеских божанстава),
средњи свет (земља, на којој обитавају људи, животиње и духови природе) и доњи
свет (подземље, домен мртвих, али и неисцрпних снага земље). Космогонијски
митови знатно се разликују: код Догона у Малију, чија је космологија посебно
подробно описана у радовима Марсела Гриола и Жермен Дитерлен, постојање настаје
из првог јаја стваратеља Аме и сложеног низа емисија и преображаја.
Поимање времена у афричким религијама често се
описује као двослојно: насупрот линеарном времену западне традиције, овде
претеже схватање по којем се садашњост и блиска будућност уклапају у дубоко
„време предака", у којем се одвијају пресудни догађаји космичког реда. Џон
С. Мбити је предложио тезу о изразито великом значају прошлости (тзв. зама
ни) у односу на будућност, која је временом постала предмет научне расправе
и делимичне критике; новији истраживачи (Кваме Гјекуе, Кваси Виреду) указали су
да је ова тврдња често била претерано уопштена.
Антрополошки гледано, личност се у афричким
традицијама схвата као сложен, динамичан и заједнички ентитет. Код Јоруба,
поред тела (ара) и животне силе (еми), сваки човек поседује и
судбину (ори), коју пре рођења бира у небеском двору врховног бића. Код
Фона човеково „ја" састоји се од више слојева, међу којима се
представља унутрашњу искру божанства. Заједничко свим овим схватањима је уверење
да је појединац дубоко уроњен у заједницу – познато је сажимање ове идеје у
банту изрази убунту: „Ја сам, јер јесмо ми".
Обреди, свештенство и иницијација
Религијски живот афричких заједница
организован је око богатог обредног календара. Обреди прелаза – обележавање
рођења, иницијације у одраслост, склапања брака, сахрањивања – представљају
кључне тренутке усађивања појединца у заједницу. Иницијација у одраслост често
укључује боравак у иницијацијским „шумама" или одвојеним просторима, где
се преносе знања заједнице, међу њима и она најезотеричнија. У западноафричким
и средњоафричким културама развијена су тајна друштва (попут друштава Поро и
Санде међу Менде у Сијера Леонеу) која имају важну улогу у одржавању моралног и
космичког реда.
Свештенство је по правилу сложено и
нехијерархизовано: у истој заједници могу постојати свештеници одређених
божанстава, врачеви и врачаре који лече и тумаче судбину, прорицатељи (међу
којима је најпознатији систем Ифа код Јоруба, заснован на сложеној
свештеној књижевности), ковачи са посебним обредним функцијама, као и они
носиоци верских овлашћења које западна антропологија често означава
неадекватним појмовима као што су „чаробњак" или „шаман". Жртвовање –
животиња, плодова земље, либације – представља честа средства обнављања односа
са божанствима и прецима, и не сме се тумачити као пука размена, већ као
симболично обнављање космичког савеза.
Морал, зло и врачарство
Афричке религије познају разрађен
етички систем у којем се добро поима као оно што одржава хармонију заједнице и
космоса, а зло као оно што ту хармонију нарушава. Етичка одговорност појединца
јесте појединачна, али се увек одвија у обзору заједнице и предака. Особито
важан феномен је схватање зла у вези са врачарством (witchcraft) и црном
магијом. У многим традицијама верује се да поједини људи могу свесно или
несвесно наносити штету другима путем тајних, окултних моћи. Чувене студије Е.
Е. Еванс-Притчарда о Азандима показале су да представе о врачарству пружају
рационално и кохерентно тумачење проблема зла, болести и несреће. Истовремено,
оптужбе за врачарство у савременим афричким друштвима понекад изазивају озбиљне
етичке и друштвене напетости, нарочито у контексту брзих друштвених промена и
сиромаштва.
Сусрет са исламом и хришћанством
Сусрет аутохтоних афричких религија
са исламом и хришћанством обликовао је највећи део религијске историје
континента у последњих хиљаду и више година. Ислам се у западноафричким
царствима Гане, Малија и Сонгаја укоренио кроз трговачке мреже Сахаре већ од
осмог века, а у источној Африци долазио је до Свахили обале преко индијског
океана. Хришћанство, древно присутно у Етиопији и Нубији, доживело је нагли
продор кроз мисионарски рад западних цркава од петнаестог столећа, а нарочито у
деветнаестом и двадесетом веку. У оба случаја резултат није било просто
„преобраћење", него сложен процес међусобног прилагођавања: муслимани и
хришћани у Африци по правилу задржавају многе елементе исконских веровања и
обреда, посебно у домену лечења, односа према прецима и животном циклусу.
Из тог сусрета настале су и многобројне афричке
исламске и хришћанске синкретичке заједнице. У сфери хришћанства посебно су
значајни такозване афричке независне цркве (или афричке иницијативне цркве),
међу којима су цркве Кимбангуа у Конгу, Алади у Нигерији и низ сионских покрета
у јужној Африци, у којима је хришћанска објава претумачена кроз афричке култур
не и обредне моделе.
Афричке религије у дијаспори
Транспортовани силом у Нови свет,
милиони Африканаца у периоду атлантске трговине робљем донели су са собом и
своје религије. У условима принудног рада и забране слободног обреда они су
своје традиције чували делимично у тајности, делимично кроз њихово
прилагођавање католичкој иконографији. На Куби је тако настала сантерија, у
којој су се божанства Јоруба удружила са католичким светитељима (Шанго са
светом Барбаром, Бабалу Аје са светим Лазаром); у Бразилу је исти процес родио кандомбле; на Хаитију вуду са својим скуповима лоа; на Тринидаду – орише или
Шанго култ. Ове религије не представљају пуке остатке, већ живе и стваралачке
традиције са сопственом теологијом, свештенством и музичко-обредним наслеђем, и
данас представљају значајно подручје религијских студија.
Савремени положај
У савременој Африци, према процени, већинско
становништво се изјашњава као хришћанско или муслиманско, док је број оних који
експлицитно следе традиционалне религије мањи, иако значајан, нарочито у
одређеним регијама (Бенин, делови Нигерије, Тогоа, Гане, Гвинеје Бисао,
Мадагаскара). Међутим, ова статистика не одражава у потпуности стварни утицај
афричких религија: огромна већина афричких хришћана и муслимана задржава, у
већој или мањој мери, односе са светом предака, традиционално лечење и обредне
обичаје заједнице, тако да се с правом може говорити о вишеслојном или преклапајућем
религијском идентитету. Поред тога, у последњим деценијама уочава се и одређени
препород свести о вредности традиционалних религија, како међу афричким
интелектуалцима тако и међу припадницима афричке дијаспоре у обема Америкама.
Афричке религије као предмет научног проучавања
Научно проучавање афричких религија развијало се од колонијалне етнографије деветнаестог и почетка двадесетог века (Лео Фробенијус, Морис Делафос, Е. Е. Еванс-Притчард, Маjер Фортес) преко феноменолошко-теолошког правца средином двадесетог века (Џефри Париндер, Болаџи Идову, Џон С. Мбити, Е. Бенгт Сундклер) до савремених приступа који комбинују антропологију, историју религија, родне студије и постколониjалну критику (Џејкоб Олупона, Розалинд Шау, Венди Џејмс, Кваси Виреду). Особито је значајан допринос афричких научника који су указали на потребу да се афричке религије проучавају изнутра, са пуним поштовањем њиховог сопственог концепцијског апарата и без неприкладних транспозиција западних теолошких и филозофских категорија.
