АБУ БЕКР

АБУ БЕКР (око 572–634). Абу Бекр ес-Сидик, пуним именом Абдулах ибн Осман ибн Амир ет-Тејми ел-Кураши, био је најближи сапутник пророка Мухамеда, његов таст и први калиф (вођа) муслиманске заједнице после пророкове смрти. Његова двогодишња владавина (632–634), позната као почетак епохе „праведних калифа" (ел-хулефа ер-рашидун), представља преломну тачку у историји ислама: у њој су очувано јединство младе муслиманске заједнице, утврђене основе калифске институције, спречено распарчавање Арабијског полуострва и започета освајања која су за неколико деценија преобразила Блиски исток и северну Африку у срце новог исламског света.

Порекло и предисламски период

Абу Бекр је рођен око 572. године у Меки, у племену Курејш, односно у његовом огранку Бену Тејм. Његов отац Осман, познат под надимком Абу Кухафа, и мајка Селма (Уму ел-Хајр) припадали су угледним меканским породицама. Још пре појаве ислама, Абу Бекр је у својој средини уживао глас честитог, благог и поузданог човека. Бавио се трговином тканинама и стекао је знатно богатство, али и репутацију великог познаваоца меканских родослова, што је у племенском друштву представљало престижно знање. За разлику од већине својих савременика, наводно се већ у предисламском периоду уздржавао од идолопоклонства и пијанчења, што су каснији исламски извори истицали као знак његове моралне зрелости и припреме за прихватање нове вере.

Преобраћење и пророков најближи сапутник

Према сунитској традицији, Абу Бекр је био први одрасли слободан мушкарац који је прихватио ислам, непосредно по пророковој објави око 610. године. Његово преобраћење било је од прворазредног значаја за младу заједницу: његов друштвени углед, имовина и веза са утицајним меканским круговима привукли су у ислам читав низ људи који ће касније играти кључне улоге у заједници, међу њима Османа ибн Афана, Зубејра ибн ел-Авама, Абдурахмана ибн Авфа, Талху ибн Убејдулаха и Саада ибн Еби Векаса – будуће истакнуте сапутнике (асхабе) и неке од оних који ће добити обећање раја. Свој иметак Абу Бекр је на велико трошио откупљујући робове муслимане које су њихови мекански господари мучили због вере, међу којима је најпознатији етиопски роб Билал, потоњи први мујезин ислама.

Његова блискост са пророком Мухамедом била је таквог реда да је у каснијој муслиманској побожности постала парадигма пријатељства између верника. У Курану се на њега посредно односи стих који помиње „једног од двојице, када су били у пећини" (сура 9, Ет-Тевба, ајет 40) – у којем се описује заједничко скривање пророка Мухамеда и Абу Бекра у пећини Севр током хиџре, њиховог исељења из Меке у Медину 622. године. Овај догађај у сунитској традицији постао је темељ за његово величање као пророковог најпоузданијег пратиоца. Његово почасно име ес-Сиддик (Сведок истине, Веома искрени) приписује се различитим епизодама: према једном предању, дао му га је пророк после ноћног путовања (ел-исра ве ел-мираџ), које је Абу Бекр без оклевања потврдио када су меканске вође пророка оптуживали за лаж.

Породичне везе додатно су учврстиле њихов однос: пророк Мухамед оженио је Абу Бекрову кћерку Аишу, која ће после пророкове смрти постати једна од најзначајнијих преноситељки хадиса и духовни ауторитет у заједници. У годинама у Медини (622–632) Абу Бекр је учествовао у свим већим биткама – Бедру, Ухуду, Хендеку и освајању Меке – и често је пратио пророка као његов саветник. Током пророкове последње болести 632. године, Абу Бекру је била поверена дужност вођења заједничких молитава, што је од стране муслиманске већине касније схваћено као посредан знак његовог одабира за заступника.

Избор за калифа

Смрт пророка Мухамеда у јуну 632. године изазвала је дубок потрес у младој заједници. Док су се присни пророкови ближњи окупљали око његовог тела, медински помагачи (ел-енсар) сазвали су већање у трему племена Бену Сеида (сакифа Бени Саиде) ради избора новог вође, очигледно намеравајући да изаберу некога из својих редова. Дознавши за то, Абу Бекр, Омер ибн ел-Хатаб и Ебу Убејда ибн ел-Џерах хитно су отишли на скуп. У бурној расправи Абу Бекр је нагласио да предводништво заједнице припада Курејшитима, како из разлога племенског престижа тако и ради очувања јединства Арапа, али је уважио и заслуге помагача. Након кратког надметања између кандидата, Омер је јавно положио заклетву верности (беја) Абу Бекру, а за њим су то учинили и остали присутни. Сутрадан је у Пророковој џамији у Медини обављена свечана, општа заклетва.

Овај догађај, познат као сакифа, представља један од најосетљивијих момената у раној исламској историји и темељ кључне поделе у муслиманском свету. Сунитска заједница види у избору Абу Бекра израз консензуса (иџма) сапутника и доказ да предводништво заједнице нема наследни него изборни и заслужни карактер. Шиитска традиција, насупрот томе, сматра да је пророк Мухамед још за живота, посебно у догађају код Гадир Хума, означио свог зета и братића Алију ибн Еби Талиба као свог наследника, и да је избор у сакифи представљао одступање од те назнаке. Сам Алија је, према већини сунитских извора, заклетву Абу Бекру положио тек после извесног одлагања – према неким верзијама шест месеци касније, после смрти Фатиме, његове жене и пророкове кћерке – али је на крају прихватио нови поредак ради јединства заједнице.

Ратови „одметништва" (ридa)

Једва изабран, Абу Бекр се суочио са највећом кризом у дотадашњој историји ислама. Низ арапских племена, која су се за пророковог живота били обавезали савезом и плаћањем обавезног прилога (зеката), сматрала су да тај савез престаје његовом смрћу. Поред тога, у различитим деловима Арабијског полуострва појавили су се локални вође који су за себе тврдили да су пророци, међу којима најистакнутији Мусејлима у Јамами, Тулејха ибн Хувејлид у централној Арабији, Сеџах у Месопотамији и Ел-Есвед ел-Анси у Јемену. Овај скуп немира исламска историографија означава као ридa – „одметништво" – мада се код многих племена радило више о одбијању политичке потчињености Медини него о напуштању вере.

Абу Бекр је одлучно стао на становиште да је исплата зеката неодвојиви део исламске обавезе и да је свако племе које га одбије у бунту против Бога и Његовог посланика. Упркос противљењу појединих сапутника, међу којима је био и Омер, истакао је чувену реченицу: „Тако ми Алаха, борићу се са онима који раздвајају молитву од зеката." Војна кампања коју је повео, а којом је најуспешније заповедао Халид ибн ел-Велид, у току једне године (632–633) сломила је све устанке. Битка код Јамаме, у којој је погинуо Мусејлима, била је посебно крвава: страдало је много муслимана који су памтили велике делове Курана напамет (ел-хуфаз), што је дало повод да се покрене посао његовог сабирања у писаном облику.

Победа у ридa ратовима имала је далекосежне последице. Очувано је политичко јединство Арабије; учвршћено је начело да ислам не може бити одвојен од политичке заједнице муслимана; и калифска институција добила је свој први стварни облик. Војска, која је током тих борби стекла организацију и борбена искуства, постала је средство којим је Абу Бекр већ током 633. године покренуо прве походе ван Арабијског полуострва.

Освајања и почетак исламске државе

У последњој години своје владавине Абу Бекр је покренуо два паралелна војна правца. На североистоку, према Сасанидском Ирану, војска под Халидом ибн ел-Велидом упала је у јужну Месопотамију и заузела Хиру. На северозападу, према Византији, већа војска послата је у Сирију и Палестину, где су се муслиманске снаге сукобиле са византијским трупама код Аџнадејна и припремиле терен за каснија велика освајања под Омером. Иако се Абу Бекр у овим походима лично није борио, његова одлука да муслиманску војну енергију усмери ван Арабије имала је цивилизацијски значај: означила је излазак ислама из чисто арапског оквира и почетак његовог обликовања као светске верске и политичке силе.

У унутрашњој управи одликовала га је једноставност: задржао је своје трговачке навике, у почетку без редовне плате, скромно се одевао и живео од приватне имовине, а тек када су државни послови преузели сву његову пажњу прихватио је скромну надокнаду из државне касе (бејт ел-мал). Поделу прихода међу муслимане спроводио је по начелу једнакости, не правећи разлику између раних и каснијих преобраћеника. Овакав образац управе постаће узор каснијим муслиманским реформаторима, посебно онима који су у рашидунском периоду видели идеал праведне исламске државе.

Сабирање Курана

Један од најзначајнијих религијско-културних подвига Абу Бекрове владавине било је покретање сабирања кур'анских објава у јединствен писани зборник. Подстакнут забринутошћу Омера ибн ел-Хатаба због погибије многобројних памтилаца Курана у бици код Јамаме, Абу Бекр је задужио Зејда ибн Сабита, једног од пророкових писара, да прикупи све записе и усмене верзије кур'анских ајета и сачини обједињен рукопис. Овај рукопис (ес-сухуф) чуван је најпре код Абу Бекра, потом код Омера, и најзад код његове кћерке Хафсе, једне од пророкових удовица; послужио је као основа за каснију званичну редакцију Курана коју је током своје владавине извршио трећи калиф Осман ибн Афан. Тиме је Абу Бекр посредно одиграо одлучујућу улогу у очувању изворног текста исламске свете књиге.

Смрт и наслеђе

Абу Бекр је умро 23. августа 634. године у Медини, после кратке болести, у шездесет и трећој години живота – према тумачењу побожне традиције, у истим годинама као и пророк Мухамед. На самрти је именовао Омера ибн ел-Хатаба за свог наследника, чиме је успоставио и образац свесног именовања следећег калифа. Сахрањен је у Аишиној соби крај пророка, у простору који је данас део Пророкове џамије у Медини.

У сунитској побожности Абу Бекр заузима изузетно високо место: сматра се најбољим човеком после пророка, потврђеним кур'анским сведочанством о њиховом заједничком боравку у пећини, и првим од четворице „праведних калифа", за које се у познатом хадису каже да представљају обавезујући узор после пророка. Његова владавина, кратка али одлучујућа, постала је синоним за искрено пријатељство, скромност, доследност и преданост заједничком добру.

Сложенији је његов положај у шиитској традицији, која га не оптужује нужно за злу намеру, али у његовом избору види почетак скретања ислама са пута који је пророк наменио својој породици (ехли-бејту). У зејдитској, исмаилитској и дванестоимамској теологији однос према њему мења се у тежини и оштрини, али у његовом приказу скоро увек учествују историјске реминисценције на догађај у сакифи и спор око баштине Фатиме (Фадак).

И поред конфесионалних разлика у његовој оцени, историјска улога Абу Бекра остаје неоспорна. У две године његове владавине решене су три кључне ствари за опстанак ислама: успостављен је институционални оквир муслиманске државе после смрти оснивача вере, заштићено је јединство арапске муслиманске заједнице, и положени су темељи за ширење ислама ван Арабијског полуострва. У том смислу је Абу Бекр истовремено архитекта прве институције ислама после Пророка и фигура без чијег би одлучивања ислам, по свему судећи, тешко изашао из ограничених меканско-мединских хоризоната свог настанка.