Аблуције (од лат. abluere –
„опрати, спрати") представљају обредна прања људског тела или појединих
његових делова, предмета који долазе у непосредан додир с телом (попут посуђа
за припрему хране, одеће или прибора за јело), као и нарочитих верских
предмета, међу којима су статуе божанстава и светаца, мошти или олтарски
прибор. Иако се по спољашњем облику могу учинити налик свакодневном чину
чишћења, аблуције су по својој сврси и значењу обредни поступци: оне нису
усмерене на отклањање физичке нечистоће, већ на уклањање ритуалне нечистоће или
скврнавости и на успостављање стања сакралне чистоте, неопходног за приступ
светом.
Општа обележја
Аблуције се у различитим традицијама изводе на
више начина: прањем одређеног дела тела (руке, лица, ногу, главе), уроном целог тела у воду,
поливањем или прскањем. Иако је најчешће средство ритуалне чистоте чиста, по могућству текућа вода –
извор, река, кишница или вода из светих врела – у многим традицијама сусрећу се
и друге материје које имају улогу чистилишног средства: вода помешана са сољу, са крављом
балегом и крављом мокраћом (у хиндуистичкој пракси, у припреми панчагавје),
пепео (нарочито у шаивистичкој
аскези), песак (који у исламу замењује воду у поступку тејемума, када је
вода недоступна), уље, крв жртвованих животиња или ватра, односно дим. Избор
средства и његов симболички домет су у тесној вези са схватањем извора
нечистоће коју треба отклонити.
Структуру обреда чине: одређени узрок или повод
(рођење, смрт, полни однос, додир с мртвацем, менструација, болест, контакт са
странцима или с одређеним животињама, припрема за богослужење), прописани
материјал и количина воде, тачно утврђен редослед поступака, изговарање формула
или молитава, те присутност или одсутност свештеног лица. Велики део
религијских система разрађује танан прописни систем у коме је прописно извршење
поступка услов његове обредне ваљаности.
Теоријска тумачења
Антропологија и наука о религији у
деветнаестом и раном двадесетом веку склоне су биле да аблуције тумаче на три
начина: као остатке древних магијских веровања у физичку „заразност"
нечистоће; као примитивне облике хигијене коју религија преузима и кодификује;
или као изразе „дивљачке психологије" опседнуте страхом од невидљивих
сила. Сва три тумачења данас се сматрају неприкладним. Дело Мери Даглас Чистота
и опасност (1966) и шира структурална антропологија показали су да обредна
нечистоћа није физичка категорија већ симболичка: оно што се сматра скврнавим
јесте оно што „не припада" у задати поредак, што нарушава класификацијске
границе друштвене и космолошке стварности. У том смислу, аблуције треба
разумети превасходно као обредне поступке којима се поново успоставља поредак и
укида нарушеност – било унутрашњег стања појединца, било заједнице, било односа
са светом и са натприродним.
С тим тумачењем сагласна је и феноменологија
религије Мирче Елијадеа, која у води препознаје једну од средишњих
космогонијских симбола: вода је супстанца неоформљеног, потенцијалног,
прапочетна стварност из које свет настаје и у коју се повремено симболички
враћа да би био препорођен. Свако обредно урањање стога посредно понавља
космогонијски чин: оно укида претходно стање и омогућује ново рођење.
Аблуције у религијама старог света
У старој Месопотамији свештеници су
се пред улазак у храм морали окупати у светим базенима (абзу), а статуе
божанстава су у одређеним обредима, нарочито у новогодишњем ритуалу, ритуално
пране и одеване. У старом Египту дневна служба у
храму подразумевала је више обредних прања: свештеник је пре приступа култној
статуи морао бити обријан и окупан у светом језеру, а сама статуа божанства
омивана је јутром пред отварање храма.
У старој Грчкој вода са посебно посвећених
извора чувана је у перирантеријима, плитким судовима постављеним на
улазима у светилишта; верник је пре улаза у свети простор морао поквасити руке и
лице. Жртвеници и жртвене животиње прскани су посвећеном водом помешаном са
сољу или брашном. У Риму ритуална прања (lustratio) обављана су како на
појединцима тако и на читавим заједницама, војскама и градовима, у настојању да
се отклоне последице скврнавности и обнови ред (pax deorum). Веома је био
развијен и обред februatio
у месецу фебруару, по коме је и сам месец добио име.
Јудаизам
Библијски јудаизам и потоња рабинска традиција
разрадили су један од најсложенијих система ритуалне чистоте у религијској
историји човечанства. Левитска и Књига Бројева Старог
завета прописују обредна прања након контакта с лешем, после порођаја, у
случају проказе, после менструације и полне ејакулације, при посвећењу
свештеника и приликом службе у Шатору састанка. Велики свештеник на Дан
помирења (Јом Кипур) морао се више пута окупати у току обреда. После
рушења Другог храма (70. године нове ере) пракса се преобликовала: средишње
место заузела је миква, обредни базен испуњен „живом" водом (изворском, кишницом или подземном), у
којој се обављају пуни урони (твила). Уроњавање у микву прописано је нарочито удатим женама
после менструалног периода, прозелитима који примају јудаизам и – у строжим
тумачењима – мушкарцима пред велике празнике. Поред тога, дневна побожност
захтева прање руку (нетилат јадајим) после буђења, пре оброка с хлебом и
после молитве за мртве, чиме се ритуална граница између светог и профаног
трајно одржава у свакодневном животу.
Хришћанство
У хришћанству је најзначајнија и по последицама
најдалекосежнија аблуција обред крштења, којим се крштеник, по узору на крштење
Исуса Христа у реци Јордану, ослобађа греха и духовно препорађа за нови живот у
заједници верних. Крштење се изводи или уроном целог тела (у источним црквама и
у већини протестантских традиција баптистичког усмерења), или поливањем главе
(у западном латинском обреду и у већини протестантских заједница), или
прскањем. Поред крштења, низ литургијских аблуција прати службу: првосвештеник
или свештеник пере руке пре приступа олтару (lavabo); у источним црквама
обавља се освећење воде на Богојављење, чија се вода потом разноси по домовима;
ноге се перу на Велики четвртак у спомен на Христово прање ногу апостолима. У
римокатоличкој традицији пракса умакања прстију у благосиљану воду при уласку у
цркву (aqua benedicta) представља један од најраспрострањенијих
свакодневних подсетника на крштењску чистоту.
Ислам
У исламу су аблуције прописан услов исправне
молитве (салат) и низа других обреда. Разликују се два главна облика:
мала аблуција (вуду), која подразумева прање руку, испирање уста и носа,
прање лица, подлактица, потирање главе и прање стопала по тачно прописаном
редоследу, и велика аблуција (гусл), која подразумева прање целог тела и
обавезна је после полног односа, по завршетку менструације и постпорођајног
периода, као и пред неколико свечаних прилика (петком пред заједничку молитву,
пред велике празнике, пред ходочашће). Када вода није доступна или њена
употреба може угрозити здравље, дозвољен је тејемум, симболична аблуција
чистом земљом или песком, чиме се потврђује превасходно симболичка природа
поступка. Кур'ан (Сура 5, ајет 6) прописује ове обреде експлицитно, а потоња
правна традиција (фикх) развила је детаљан систем прописа о условима,
начину извођења и стварима које поништавају ритуалну чистоту (хадет).
Хиндуизам
У хиндуизму је тело и његова обредна чистота
један од средишњих верских појмова. Свакодневна побожност побожног хиндуисте започиње јутарњим купањем (снана),
најчешће у текућој води. Урон у „свете реке" – пре свега у Ганг, али и у
Јамуну, Годавари, Нармаду, Кавери и Сарасвати – носи нарочиту духовну заслугу,
а током великих ходочашћа (кумбх-мела) милиони верника обављају овакво
купање на стецишту
светих река. Поред купања водом, у одређеним очисним обредима користи се панчагавја,
мешавина пет производа од свете краве (млека, јогурта, пречишћеног масла, мокраће и балеге), која се
сматра једним од најделотворнијих средстава ритуалне чистоте. Статуе божанстава
свакодневно се купају у обреду абхишеке, где се користи вода, млеко, мед, шећер и
пречишћено масло, а сваки додир с нечистом материјом, нечистом особом или
представником ниже касте захтева одговарајуће прање.
Будизам, шинто и друге традиције
У будизму, нарочито у његовим
источноазијским облицима, ритуална прања мање су наглашена него у хиндуистичком
наслеђу из којег је будизам израстао, али су ипак присутна: у тибетанском и
зен-будизму свакодневне аблуције прате јутарње медитације, а скулптуре Буде перу се у обреду рођендана Будиног (Хана-мацури
у Јапану, на 8. април), када се статуа малог Буде полива слатким чајем. У
јапанској шинто-традицији (мисоги) ритуално урањање у хладну воду – у
мору, водопаду или светом извору – представља један од најважнијих очисних
обреда, а пред улазак у шинто-светилиште (џинџа) верник пере руке и уста
на улазном базену (темизуја).
У манихејству, зороастризму и низу гностичких
струја аблуције су биле богато развијене; за мандејце, древну месопотамску
заједницу чија је традиција жива и данас, потпуно урањање у текућу воду (масбута)
представља средишњи свети обред и понавља се у више прилика током живота. Међу
староседелачким традицијама Северне Америке посебно је развијена пракса „колибе
зноја" (sweat lodge), у којој се очисни поступак изводи знојењем у
затвореном простору загрејаном врелим камењем, што показује да се обредно
прочишћавање не мора нужно везивати за воду као материјалну супстанцу.
Симболика и значење
У свим овим традицијама, упркос великим разликама у спољашњем облику, аблуције деле једно темељно симболичко обележје: оне су поступци прелаза. Њима се обележавају и обављају прелази из стања нечистоте у стање чистоте, из профаног у свето, из старог човека у новог, из живота у смрт и из смрти у нови живот. Симболика воде у овоме је двострука: вода чисти зато што истовремено разара (распушта стари облик) и обнавља (омогућује ново рођење). У том двоструком кретању – укидања нереда и васпостављања поретка – аблуције се откривају као један од најуниверзалнијих ритуалних облика људске религиозности.
