Једну од најзначајнијих особености
афричких религија, како у њиховим историјским облицима тако и у савременим
манифестацијама двадесет првог века, представља тумачење невоље – болести,
несреће, неплодности, лудила, друштвених сукоба – унутар оквира култова или
специјализованих терапеутских заједница. Иако су култови усмерени на разумевање
и лечење невоље распрострањени по читавом афричком континенту, стручни израз култови
невоље (енгл. cults of affliction) у научној литератури означава
нарочито она исцелитељска удружења која се сусрећу међу банту-говорним народима
средње и јужне Африке. Два главна обележја таквих култова јесу опседнутост
духом (поседнутост) и иницијација страдалника у само удружење, чиме се болесник
претвара у припадника терапеутске заједнице и потенцијалног исцелитеља других.
Ове култове су истраживачи такође називали бубњевима невоље, због
средишњег места које у њиховим обредима припада бубњевима и ритмичком појачаном
плесу; и обред и инструмент носе на широком простору заједнички назив нгома
(ngoma, „бубањ"). Посебно је важан издужени једномембрански бубањ
нгома-типа који игра кључну улогу у обредима читавог региона. Значај бубња може
се повезати са схватањем да је сâмо бубњање глас или утицај предачких сенки и
других духова који опседају страдалника и истовремено му пружају исцељење.
Развој појма и научни оквир
Истраживање култова невоље почело је
системски у другој половини двадесетог века. Британски антрополог Виктор Тарнер
(Victor Turner) описао је у својим студијама о Ндембуима из Замбије – нарочито
у делима The Drums of Affliction (1968) и The Forest of Symbols
(1967) – низ обреда којима се болесник, кога ловачке, женске или мушке предачке
сенке кажњавају или „хватају", уводи у одговарајуће удружење преко
сложених иницијацијских поступака. Тарнер је показао да патња није у овим
културама схваћена само као индивидуални физиолошки или психолошки проблем, већ
као знак нарушених односа између живих и предака, између појединца и заједнице,
или између различитих друштвених начела. Његов појам комунитаса и лиминалности
умногоме је био изграђен управо на основу проучавања ових култова.
Антрополог Џон Џензен (John Janzen), у свом
утицајном делу Ngoma: Discourses of Healing in Central and Southern Africa
(1992), додатно је уопштио појам и показао да култови нгоме чине једну широку и
историјски дубоку традицију терапеутског дискурса, која се протеже од Конга и
Габона на западу преко Замбије, Танзаније и Зимбабвеа све до јужноафричких
народа Нгуни и Сото. Нгома је, према Џензену, истовремено бубањ, песма, плес,
обред и читава институција – облик културе исцељења који се у разним локалним
приликама изнова обликује.
Структура и обредне особености
Иако се сâми култови међусобно
знатно разликују по локалним наглесцима, у њиховој основи може се препознати
препознатљив образац. Будући страдалник испољава трајне или понављајуће тегобе
– телесне болести, психичке поремећаје, неплодност, понављајуће несреће, ноћне
море – које локални исцелитељ или гатар (нпр. н'анга код Шона, санома
или сангома код Зулуа и Свазиа) тумачи као знак позива одређеног духа.
Дух може бити предачка сенка, дух природе, дух странаца или преминулих лица са
којима страдалник стоји у моралном или генеалошком односу.
Једном када је невоља протумачена, страдалник
се прихвата у круг иницираних, обично пролазећи кроз дужи период повлачења,
поучавања и обредне промене статуса. У средишту иницијацијских и накнадних
окупљања налази се обредно бубњање, антифонско певање и плес – често уз
употребу звечки и других инструмената. Опседнутост духом, која се
испољава кроз трансна стања, наглас изговорене поруке духова и карактеристичне
покрете тела, представља како знак болести тако и средство њеног превладавања:
тек када научи да са духом успоставља уређен однос, страдалник постаје здрав и сам
способан да помаже другима.
Друштвени смисао култа подједнако је важан
колико и његово терапеутско дејство. Иницирани постају припадници трајне
заједнице узајамне подршке, у којој се одржавају дугорочне обавезе уплате
чланарина, повременог обнављања заклетви, помоћи у обредима других чланова.
Тиме култови невоље функционишу као својеврсна паралелна друштвена структура,
посебно значајна за оне групе које у обичним заједничким приликама имају мање
гласа – у многим случајевима за жене.
Регионални облици и примери
Међу најпознатијим примерима култова
невоље су Чихамба, Нкула, Исома и Вубвангу код
Ндембуа у Замбији, које је детаљно описао Тарнер. Нкула, на пример, лечи
неплодност жена путем поновног успостављања односа са повређеном женском
предачком сенком, а Исома се бави жена које губе децу у трудноћи или
раном детињству.
На простору данашњег Зимбабвеа широко је
заступљен култ Мхондоро и Шаве, у којем се разликују територијални
духови предака владарских лоза од странаца, ловаца и других. Међу јужноафричким
Нгуни-народима веома је развијен пут сангоме или исангоме,
иницираног видовњака-исцелитеља чија се позваност најпре испољава кроз тешку
болест („болест позива", ukuthwasa) и потом разрешава у дугом
периоду учења под вођством већ инициране санге.
На западу средње Африке, у конгоанском басену и
у Габону, развио се култ Бвити, у којем се у обреде укључује и употреба
коренова халуциногене биљке iboga; иако се Бвити обично разматра
одвојено, његове основне црте – опседнутост, иницијација страдалника, бубањ и
плес – јасно га смештају у шире обележје нгоме. Слично, међу народима северне
Танзаније и приобалне источне Африке делују култови познати као шетани
или пепо, у којима страни и муслимански духови играју посебну улогу, а
опседнутост се код жена често тумачи у контексту брачних и друштвених тензија.
Однос према историји и модерности
Иако се култови невоље понекад
приказују као архаичне или непромењиве установе, истраживања последњих деценија
показују супротно: они су историјски веома прилагодљиви и у непрекидном су
стварању. Нови духови улазе у пантеон у складу са новим друштвеним искуствима –
духови странаца, војника, мисионара, колонијалних чиновника, а у нашем времену
и духови повезани са урбаним искуствима, болестима као што је ХИВ/сида, или
економском несигурношћу. Холандски антрополог Вим ван Бинсберген (Wim van
Binsbergen) показао је на примерима из Замбије и Боцване како се култови нгоме
шире и преобликују у односу на колонијалне и постколонијалне промене.
Однос култова невоље са хришћанством, исламом и
западном медицином често је сложен, али ретко искључив. Многи припадници
истовремено похађају цркве (нарочито афричке независне цркве, попут Зионских
или Апостолских цркава у јужној Африци), посећују болнице и учествују у
обредима нгоме, прилагођавајући различите изворе исцељења различитим врстама
невоље. У многим афричким независним црквама уочљив је и непосредан утицај
облика и логике нгоме: ритмичка песма и плес, прорицање, обредно полагање руку,
потврђивање обдарености Светим Духом као својеврсна хришћанска варијанта
опседнутости.
Тумачења и значај
У теоријском погледу, култови невоље дали су
значајан допринос разумевању односа између религије, медицине и друштва. Они
показују да у многим афричким схватањима не постоји оштра граница између оних
подручја која западна мисао одваја као „религијско", „медицинско" и
„политичко". Невоља је истовремено физичко стање, морални проблем и
друштвени знак, а исцељење захвата све ове равни истовремено. Антрополози попут
Стивена Фајермана (Steven Feierman) и Џона Џензена истицали су да култови нгоме
чине једну од најдуготрајнијих и најраспрострањенијих интелектуалних традиција
афричког континента – не само облик „веровања" већ облик систематског
мишљења о човеку, патњи и заједници.
У ширем поредбеном оквиру, афрички култови невоље припадају широкој породици терапеутских култова опседнутости у којој се могу наћи и зар-култови источне и североисточне Африке, хауса-култ бори у западној Африци, бразилски кандомбле и хаићански воду, у којима су црте афричког порекла обликовале нове светове религиозног и исцелитељског искуства у Америкама. Управо у том преплету локалне укорењености и прекоконтиненталне трансформације лежи трајан значај нгоме као једне од најплоднијих обредних и терапеутских традиција у историји религија.
