АФЛИКЦИЈА: ОПШТИ ПРЕГЛЕД.

Појам афликције (од лат. afflictio, патња, страдање, ојађеност) у религијској антропологији и упоредном проучавању религија означава скуп животних искушења, болести, несрећа, душевних узнемирености и друштвених неприлика који се у одређеним културним системима не тумаче као пуке природне или случајне појаве, већ као последица свесног, по правилу нежељеног и злонамерног, утицаја са оне стране – из света духова, божанстава, предака, демона, вештица или чаробњака. Афликција је тако истовремено искуство (телесно или душевно стање) и тумачење тог искуства (распознавање његовог невидљивог узрока); управо то двојство чини је кључним предметом проучавања у антропологији религије, медицинској антропологији и феноменологији религије.

Жртва и пол афликције

Истраживања изведена у различитим друштвима – од подсахарске Африке, Индије и југоисточне Азије до Медитерана, Латинске Америке и народних слојева европских друштава – показала су да су жене знатно чешће од мушкараца оне које себе доживљавају као жртве несрећне и злонамерне пажње духовног света. Класична студија Ј. М. Луиса (I. M. Lewis) о „екстатичним религијама" протумачила је овакву неравномерну расподелу као одраз положаја жена у патријархалним срединама: афликција, нарочито у облику опседнућа, тумачи се као индиректан, друштвено прихватљив израз протеста и преговарања у системима у којима жене иначе имају мало непосредне моћи. Иако је Луисова теза подвргнута каснијим критикама као сувише функционалистичка, њена основна емпиријска опажања остала су снажно потврђена: жене, угњетени, подређени и маргинализовани чешће се препознају или бивају препознати као афлицирани.

Истовремено, ваља имати у виду да и мушкарци бивају погођени афликцијом, посебно у ситуацијама неуспеха, болести, изненадних несрећа или статусних поремећаја. Афликција у том смислу није искључиво женски феномен, али представља поље на којем се на нарочито јасан начин преламају односи моћи, рода и друштвене подређености.

Узроци и тумачења

Тумачења узрока афликције разликују се од културе до културе, али се могу свести на неколико препознатљивих модела. Понекад се сматра да патња долази „из ведра неба", без видљивог разлога, или да је последица неке тричаве, готово безначајне, преступне радње – заборављеног ритуала, пропуштеног прилога, неприкладне речи изречене на погрешном месту. Чешће, међутим, она се схвата као последица спорова, прекршаја или огрешења које је починила сама жртва или, готово исто тако често, неко од њених сродника. У друштвима у којима је појединац дубоко уроњен у мрежу породичних, родовских и сеоских веза, афликција се ретко доживљава као чисто индивидуална: пукотина у тој мрежи – посвађана браћа, неизмирени мираз, неисплаћени дуг, прескочени помен – може се испољити као болест, бесплодност или несрећа неког другог члана заједнице, не нужно оног који је најнепосредније крив.

Међу најчешће навођеним невидљивим узрочницима афликције налазе се: незадовољни преци, којима нису указане потребне почасти; локална и територијална божанства, повређена у својим правима над неким местом или предметом; зли духови (демони, џини, bhūt) који лутају светом и пристају уз оне који им се случајно нађу на путу; вештице и чаробњаци – људска бића која свесно или несвесно располажу штетном моћи; и најзад, погледи, речи и мисли других људи, попут урока (нпр. медитеранско mal occhio, арапско ʿayn, словенско „зло око").

Облици испољавања

Спољашњи знаци афликције нису ни једнолики ни увек очигледни. Они се крећу у широком распону – од грубо стигматизујућих стања попут лепре, епилепсије или лудила, преко транса и опседнућа, до посве унутрашње, тешко мерљиве потиштености или осећаја да човек није добио оно што му припада – да је закинут, заобиђен, неправедно понижен. У многим срединама управо су ове последње, дифузне и тешко именљиве тегобе најчешћи разлог обраћања видарима, врачарима, шејховима или свештеницима.

У народној медицини балканских и средоземних народа, на пример, читав низ симптома – главобоља, несаница, мршављење деце, неуспеси у пословима, изненадни сукоби у породици – препознаје се као знак деловања урока, мађија или „пометње" (нпр. бугарско уроки, грчко βασκανία, румунско deochi). Слично томе, у индијским сеоским срединама низ телесних и душевних тегоба тумачи се као дело bhūta, preta или незадовољне сеоске богиње (нпр. Маријаме, Шитале), при чему дијагностички процес често укључује гатање, тумачење снова и обреде распознавања.

Механика напада

Различити су и механизми за које се верује да их злонамерни актери користе. Поједине жртве у стању су да са изузетном тачношћу опишу појединости начина на који је напад изведен: тачан назив биљке или животињског дела који је употребљен, име вештице, тренутак и место чина, чак и реч која је при томе изговорена. Друге, насупрот томе, не показују занимање ни за разлог напада ни за метод којим је изведен; за њих је довољна сама чињеница да су погођени и потреба да се од те погођености избаве. Између ове две крајности налази се мноштво посредних позиција, чешће условљених животним искуством, узрастом, родом и друштвеним положајем жртве него самим обликом тегобе.

Ову обазривост према познавању „технике" сјајно осветљава теренско искуство истраживача који је у индијској држави Махараштри добио одговор: „Сви смо ми лаици када је реч о вештичарству." Другим речима, нико не жели да призна да је упознат са поступцима вештичарства из страха да и сам не буде осумњичен да је вештица. Знање о механици напада подразумева наиме блискост са њом; у заједницама у којима је припадност свету вештичарства најтежи могући друштвени стигмат, бити „стручњак" за чаролије значи изложити се истој оној сумњи коју је сам афликовани понео на леђима. Отуда је језик у којем се у таквим срединама говори о афликцији увек делимично заобилазан, у трећем лицу, прекривен фразама „кажу да", „чује се да", „некада су говорили".

Распознавање и одговор

Препознавање да је одређена тегоба заиста афликција, а не „обична" болест или несрећа, представља посебан, по правилу обредни поступак. У њему учествују разни специјалисти – врачари, гатари, медијуми, егзорцисти, шамани, дервиши, монаси, „жене које знају" – чији је ауторитет у заједници управо у способности да открију скривени узрок видљиве патње. Дијагностика често укључује технике као што су бацање ритуалних предмета (коштица, шкољки, новчића), тумачење трагова, сневања или транса, испитивање породичне историје, изазивање директног говора духа кроз тело медијума или саме жртве.

Једном када је узрок утврђен, следи поступак отклањања или измирења. Његови облици зависе од идентификованог узрочника: предак захтева помене и приносе, увређено божанство сложен обред помирења, демон егзорцизам, вештица „враћање" чини, повређени сусед посредовање и измирење. У многим случајевима терапија није усмерена на саму жртву колико на обнављање нарушених односа – између живих и мртвих, људи и божанстава, чланова заједнице међу собом. Тако афликција, парадоксално, постаје средство друштвене и моралне самообнове: њено разоткривање чини видљивим оно што је у мрежи односа било заборављено, потиснуто или скривено.

Афликција као категорија тумачења

Антрополошка проучавања, нарочито она која воде порекло од класичних радова Е. Е. Еванс-Причарда о Азандима, В. Тарнера о Ндембуима и М. Дагласове о ритуалној чистоти, показала су да афликција није ни „примитивно сујеверје" ни пука душевна патологија. Она представља један од начина на које људска заједница тумачи и подноси несрећу, повезујући личну патњу са моралним поретком света. У том смислу афликција је блиска ономе што је Пол Рикер назвао „проблемом зла": она не одговара толико на питање шта се догодило, колико на питања зашто баш мени и зашто баш сада. Религијски системи који познају афликцију нуде, на оним местима где модерна биомедицина често ћути, управо одговоре на та питања.

Из тог разлога афликција остаје упорно присутна и у савременим, наизглед секуларизованим друштвима – у новим религијским покретима, харизматичним црквама, фолклорним и неоезотеричним праксама, у напорима за „исцељење породичног стабла", у уверењима о „енергетским нападима" или у популарној психологији генерацијских траума. Како је показано у радовима о таласу пентикостализма у Африци, Латинској Америци и постсоцијалистичкој Европи, идиом афликције се не повлачи пред науком, већ се преобличава, премешта и налази нове облике у којима говори о трајној људској потреби да патња има смисла.