Удружења за сахрањивање у деловима Африке доживљавају занимљив културни заокрет: поред организовања сахрана, све чешће брину и о живима. Мелиса Касу (29) из Зимбабвеа преузела је чланство своје покојне мајке у таквом удружењу 2023. године, након што су чланови притекли у помоћ њеној породици у тренутку када су били најмање спремни на губитак. У Зимбабвеу сахране захтевају велик и скуп испраћај са храном и музиком, па се ожалошћени неретко задужују како би избегли јавну срамоту, будући да начин на који сахрањујете вољену особу много говори о томе каква сте породица.
Касуино удружење „Кучемана", чије име на језику шона значи „оплакивати једни друге", основала је група жена 2021. године у Куводзани, насељу у престоници Харареу. Удружење данас броји 40 чланица старости од 23 до 72 године, које уплаћују три долара месечно, а заузврат добијају намирнице, помоћ око кувања и исплату од 150 долара у случају смрти вољене особе. На недавном састанку удружења, међутим, смрт се једва нашла на дневном реду — жене су певале, расправљале и износиле пословне идеје, од узгоја живине до производње детерџената. „Желеле смо достојанство у смрти. Сада тежимо томе и у животу", рекла је секретарка удружења Њадзисаји Мирисаву.
Поред доприноса за сахране, чланице сада уплаћују и десет долара месечно у заједнички штедни фонд. Из тог фонда чланице и поверљиви људи из заједнице могу да позајмљују новац уз камату од 20 одсто, а добит се дели на годишњем нивоу. Новац се позајмљује за здравствену негу, школарине или мале пословне подухвате. За Касу, која је 2022. остала без посла у продавници алата, управо та финансијска подршка представља главну вредност удружења — много више од исплата за сахране. Из штедног циклуса добила је сто долара у децембру, а позајмила је још тридесет, без банкарских компликација. „Купила сам резервоаре за гас и вагу. Сада продајем гас за кување комшијама. Посао иде добро. Издржавам се сама", испричала је.
Истраживачи кажу да овакве промене одражавају шири образац широм Африке. Шарон Чилунџика, предавачица друштвених наука на Универзитету Мидлендс у Зимбабвеу, објашњава да банке по правилу не позајмљују новац сиромашнима или незапосленима, а да владе не пружају довољно подршке, па се људи окрећу институцији којој већ верују — удружењу за сахрањивање — и проширују је тако да покрије више њихових потреба. Она сахране назива „једним од најпотцењенијих покретача сиромаштва домаћинстава" у Африци, због којих породице понекад прибегавају зеленашима или продају своју имовину. У земљи у којој је више од две трећине људи неформално запослено, оваква удружења помажу породицама да преживе изазове попут растућих трошкова, ограниченог приступа банкарским кредитима и нестабилних прихода.
У Зимбабвеу удружења за сахрањивање потичу из раног 20. века, из колонијалног доба, када су радници мигранти оснивали групе узајамне помоћи како би обезбедили достојанствене сахране далеко од куће, у местима попут суседне Јужне Африке. Традиција је опстала у Зимбабвеу, где је осигурање за сахрану распрострањеније од здравственог осигурања, које многи не могу да приуште — званична статистика показује да га има мање од једног од десет људи. Ипак, чланице кажу да удружења заснована на заједници опстају пре свега зато што нуде нешто што компаније тешко могу да понуде: осећај припадности. „То је ваш комшија, ваш сабрат из цркве", каже Чилунџика. „Не траже од вас да попуните формулар. Дођу вам кући и утеше вас."